Jazz Bunker, 10. 03. 2009.

mary halvorson trio - old nine two six four two dies (no. 10) (dragon's head, 2008)
gianluca petrella - trinkle, tinkle (indigo 4, 2006)
denman maroney quintet - identity I (identity, 2009)
paolo fresu & uri caine - blood money (think, 2009)
guitto gargle - gris collera (guitto gargle, 2008)
guitto gargle - luxia (guitto gargle, 2008)
misled children & odean pope - bananas foster (the misled children meet odean pope, 2008)
mary halvorson trio - screws loose (no. 8) (dragon's head, 2008)
mary halvorson trio - scant frame (no. 2) (dragon's head, 2008)
nels cline - epiphyllum (coward, 2009)
where they landed - glowing embers (this is, 2009)

Mark Feldman - Secrets (Tzadik, 2009)

Mark Feldman je violinista koji se oduvek više isticao kao pomoćni muzičar nego kao vođa benda. Statistika je neumoljiva - izdao je tek desetak albuma pod svojim imenom, dok se u sporednoj ulozi pojavio na 50-ak džez izdanja, ali i na preko 200 (!!!) kantri albuma dok je bio studijski muzičar u Nešvilu.

Njegov angažman na njujorškoj sceni je usko vezan za Johna Zorna i njegovu izdavačku kuću Tzadik, gde se istakao kao dobar timski igrač i pouzdan solista. Album Secrets donosi prepoznatljiv i ne preterano originalan susret jevrejskog melosa i džeza, ali je odlična hemija između muzičara rezultirala pesmama koje se izdvajaju iz Tzadikovog proseka.

Četvorka koja svira na ovom albumu je impresivna. Pored violiniste Feldmana tu su pijanista Uri Caine, i ritam sekcija koja preko 15 godina čini oslonac Zornove postave Acoustic Masada - kontrabasista Greg Cohen i maestro na bubnjevima Joey Baron.

Neverovatna je lakoća s kojom ovi muzičari od sve samih klišea prave melodije koje ne iritiraju iako smo ih čuli već mnogo puta. Tajna je - po svoj prilici - u velikoj sviračkoj sigurnosti i uigranosti, poznavanju žanrova, ali i raznovrsnosti pesama. Baperski brzaci u kojima se Uri Caine šepuri raskošnim arsenalom tonova zvuče poput spontane improvizacije u klupskom ambijentu, folkerske melodije crpe snagu iz Feldmanove lirične interpretacije, dok su prava poslastica lagane numere u kojima se potpuno gubi džezerska oštrica, a dominira patetični zanos i jednostavnost.

Zamerke na račun ovog albuma nisu uočljive na prvi pogled, ali je jasno da klasično obrazovani muzičari i štreberi poput Marka Feldmana i Uri Cainea ne mogu da sviraju narodnjake poput cigana čergara ili kafanskih muzičara u nekoj bliskoistočnoj zabiti. A ako im već formalno obrazovanje u startu smanjuje kredibilitet, ostaje samo da se nadamo da će krajnji ishod biti u što većoj meri lišen kalkulacija.

Secrets u dobroj meri uspeva da izbegne uobičajena iskušenja i zamke. Feldman i drugari nisu imali ambiciju da naprave remek-delo za sva vremena, već da se opuste pred neke ambicioznije projekte, a takav pristup je, u ovom slučaju, doneo rezultat vredan pažnje.

Gutbucket - A Modest Proposal (Cuneiform, 2009)

Duhovita četvorka iz Bruklina na četvrtom izdanju slavi razuzdani eklekticizam njujorške downtown jazz scene
(nastavak teksta)

Zu - Carboniferous (Ipecac, 2009)

Najpristupačnije izdanje italijanskog trija koji već deset godina uspešno spaja fri džez, pank i metal
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 24. 02. 2009.

borah bergman - quantum (luminescence, 2009)
borah bergman - parallax (luminescence, 2009)
the blue note 7 - mosaic (mosaic: the celebration, 2009)
keith jarrett - shawnuff (yesterdays, 2009)
medeski martin and wood - rolling son (radiolarians 1, 2008)
gerald cleaver, william parker, craig taborn - in trees (farmers by nature, 2009)
mark feldman - kel adon (secrets, 2009)
borah bergman - luma (luminescence, 2009)

Jazz Bunker, 17. 02. 2009.

the flatlands collective - mission rocker (maatjes, 2009)
the flatlands collective - micro mood (maatjes, 2009)
mark feldman - lubavitcher nigun (secrets, 2009)
aki takase, rudi mahall - moonglow (evergreen, 2009)
enrico rava - outsider (new york days, 2009)
miles davis - it's about that time (cellar door sessions, 1970)
peter brotzmann - teilchencrash (black hole, 2009)
the flatlands collective - druil (maatjes, 2009)

Jazz Bunker, 10. 02. 2009.

matthew shipp trio - gng (harmonic disorder, 2009)
gutbucket - i am a jelly doughnut (or a comentary on U.S. german relations post WW II) (a modest proposal, 2009)
matthew shipp trio - mel chi 2 (harmonic disorder, 2009)
matthew shipp trio - harmonic disorder (harmonic disorder, 2009)
conference call - next step (poetry in motion, 2008)
doctor structure - peter@heavensgate.org (godot stuck ... in traffic, 2003)
elephant 9 - directions (dodovoodoo, 2008)
blink - the mess (blink, 2008)
gutbucket - side effects may include (a modest proposal, 2009)

Jazz Bunker - novosti

Početkom februara Jazz Bunker je promenio satnicu. U narednom periodu, ova emisija će biti emitovana utorkom od 14-15h. Program Radija SC se i dalje emituje preko internet stranice www.sczg.hr, a zagrebački studenti koji jedu u menzi Studentskog centra moći će da slušaju moj muzički izbor preko razglasa u vreme ručka!

Jazz Bunker, 03. 02. 2009.

rudresh mahanthappa - looking out, looking in (apti, 2009)
david s. ware - crossing samsara (shakti, 2009)
gutbucket - a little anarchy never hurt anyone (a modest proposal, 2009)
zu - beata viscera (carboniferous, 2009)
john zorn - ineubi (the crucible, 2008)
gutbucket - doppelgänger's requiem (a modest proposal, 2009)
zu - axion (carboniferous, 2009)
bluebridge quartet - spektrum (aerotone, 2007)
valerio cosi - lovely blue cream (collected works, 2008)
briggan krauss, ikue mori, jim black - 61 cygni (h-alpha, 2008)
gutbucket - lucy ferment (a modest proposal, 2009)
enrico rava - count dracula (new york days, 2009)

Michael Bates' Outside Sources - Clockwise (Greenleaf Music, 2008)

Mladi kanadski kontrabasista Michael Bates najveće je otkrovenje američke džez scene u prethodne 3-4 godine. Sve do pre nekoliko meseci ovo ime mi je bilo potpuno nepoznato, a pažnju mi je najzad privuklo to što je njegov aktuelni, treći album Clockwise izašao na etiketi Greenleaf, na čijem čelu je jedan od najuzbudljivijih savremenih džezera - trubač Dave Douglas.

Kao i mnogi drugi talentovani i slobodoumni džezeri današnjice, Bates se nikada nije zanimao samo za tvrdokorni mejnstrim. Na festivalima u Vankuveru je uživao u muzici fri džez velikana, a karijeru je počeo u hard kor i pank bendovima. Kasnije su mu veliku inspiraciju predstavljali klasičari poput Šostakoviča i Prokofjeva, a svi ovi uticaji naći će mesta na Batesovim albumima sa sastavom Outside Sorces.

Clockwise je, uzevši u obzir Batesovo neveliko iskustvo, neočekivano zrelo ostvarenje. Kompozicije su kompleksne i raznovrsne, aranžmani bez praznog hoda, a sola pažljivo dozirana i dramatična. Pedantnošću kojom odiše album može se podičiti malo koji džezer današnjice, a nameće se poređenje upravo sa Batesovim izdavačem i mentorom, Daveom Douglasom.

Bezmalo svaka pesma je malo remek-delo. Uvodna Great Exibition je u znaku čudesne igre trubača Russa Johnsona i klarinetiste/saksofoniste Quinsina Nachoffa. Čvrsta, ali raskošna kompozitorska ruka oseća se i u numerama Machinery, u kojoj se duvači ponovo nadigravaju, borbenim i dinamičnim Fellini i Marching i u završnoj, dramatičnoj The Russian School. Batesu nisu strani ni etno momenti, koji deluju iz senke, poput faktora iznenađenja. Pravoverni rokerski naboj kulja iz pesama Damasa i Bloodletting, a Rideau Medals i Lighthouse Keeping, koja asocira na francuze Louisa Sclavisa i Michela Portala, retke su numere u skroz laganom ritmu.

Teško je izdvojiti solističku zvezdu albuma, budući da Bates pre svega posvećuje pažnju kompoziciji i aranžmanu. Ali daleko od toga da nema dobrih sola. Russ Johnson i Quinsin Nachoff najviše briljiraju kada sviraju u paru, prepliću se i dopunjuju jedan drugog. Johnson je već donekle afirmisan muzičar, iako se o njemu još govori kao o talentu, dok je Nachoff za mene bio nepoznanica i prijatno iznenađenje, i utoliko sam više obraćao pažnju na njegovo muziciranje. Sola koja svira su skokovita, tonovi naglašeni, i pomalo podseća - gle čuda - na Douglasovog omiljenog mladog saksofonistu Donnija McCaslina. Ali ume itekako da zaprži i opaka slobodna sola. Bates je u drugom planu i dopušta kolegama da se razmašu - njegov doprinos se sastoji u stabilnom ritmu i čvrstim, gotovo rokerskim rifovima, a bubnjar Jeff Davis je još jedan pouzdan timski igrač.

Clockwise se nalazi u samom vrhu prošlogodišnje diskografske ponude, a Michael Bates je, sudeći po aktuelnom izdanju, na dobrom putu da postane jedan od najbitnijih muzičara savremene džez scene.

Intervju: Ken Thomson

Heroji iz senke njujorške eksperimentalne downtown scene, energični jazz punkeri Gutbucket, izdali su četvrti album - A Modest Proposal. Za sada ga je moguće naručiti online preko zvanične internet prezentacije benda, od 20. januara kreće prodaja u prodavnicama, a nadam se da neće previše vremena proteći pre nego što album otpočne putešestvije nezvaničnim kanalima.

Vesele momke iz Gutbucketa sam upoznao na jesenjem koncertu u Zagrebu, kada su izveli gotovo sve pesme sa novog albuma, a prvi utisci su veoma obećavajući. Prvi put je pred zagrebačkom publikom zasvirao i novi bubnjar. O ovome i raznim drugim zabavnim momentima iz desetogodišnje istorije benda razgovarao sam sa saksofonistom Kenom Thomsonom.





Pre nešto više od godinu dana promenili ste bubnjara – na mesto Paula Chuffa došao je Adam Gold. Kako ste se odlučili za njega?

Adama poznajemo još od samog nastanka benda. Zapravo, on je svirao sa nama ranije, pa je bilo sasvim prirodno da se okrenemo njemu posle Paulovog odlaska. On je bio naš prvi i jedini izbor.



Koliko ova promena ima uticaja na zvuk benda?

U našem bendu su sva četiri člana oduvek bila podjednako važna. Kada se Adam pridružio bendu, smatrali smo neophodnim da počnemo da stvaramo novi repertoar u kome bi on bio važan šraf. Gold uglavnom svira jednostavnije od Paula, pa se u skladu s tim promenio i naš način pisanja pesama. To je delimično i smer u kome smo se spontano razvijali kao kompozitori.




Kako bi opisao vaš novi album?

Ovo je album na kome smo, u poređenju sa prethodnim izdanjima, najviše svirali kao kolektiv. Iz svakog albuma smo nešto naučili i mislim da je ovaj najbolji - ali to svako misli, zar ne?!

Uvek smo isprobavali razne studijske eksperimente, a na ovom albumu smo pokušali da stvorimo slojevitiji i masivniji zvuk nego što bismo mogli da napravimo samo nas četvorica. Kada smo snimali prve dve ploče trudili smo se da napravimo živi zvuk, bez studijskih trikova. Na prethodnom albumu (Sludge Test) smo diskretno nasnimavali instrumente da bismo zvučali energičnije, a ovde su nasnimljene deonice ravnopravne sa osnovnim instrumentima. Što se mene tiče, odustao sam od principa da moram uvek da sviram alt saksofon, i na nekoliko pesama sam ga potpuno odbacio i svirao bariton.


Pretprošle godine ste svirali u Carnegie Hallu s klasičarskim orkestrom. Kakvi su tvoji utisci s tog koncerta?

Napisao sam jednu kompoziciju za grupu American Composers Orchestra, i oni su izrazili želju da je izvedu sa nama. Na našu sreću, sasvim je očekivano bilo daorkestar koji se usudi da svira sa nama i inače ima raznovrstan repertoar, pa mi se čini da je komad dobro prošao. Planiramo nešto slično i sa jednim studentskim orkestrom u Rochesteru.

Voleo bih da ovako nešto radimo češće i da napravimo kompletan album ili celovečernji koncert Gutbucketa sa nekim orkestrom, i da svi komponujemo. Međutim, nije tako lako naći avanturistički nastrojene orkestre!


Radili ste muziku i za jedan crtani film. Koliko vam je ovo iskustvo bilo različito od pravljenja muzike za bend?


Muziku za crtani film “Johnny the Giant Killer” smo pisali sva četvorica. Podelili smo film na nekoliko celina i svako je napisao muziku za jedan deo. Kasnije smo pisani materijal razrađivali na probama, i često smo jedni drugima krali ideje da bismo napravili povezanu celinu. Iskreno, nismo imali baš jasnu predstavu kako će to da zvuči na kraju, ali bili smo veoma zadovoljni kako je sve ispalo.

Pisanje za film je veoma zabavno zato što ideje i melodije nastaju bukvalno iz slika. Meni je, u neku ruku, lakše da pišem na osnovu „skice“ . Sviranje uz film je u početku bilo veoma izazovno, ali sad smo se navikli. Imaš drugačiji osećaj vremena i muzike zato što je film tvoj vodič, a ne zadati ritam. Ako kasniš, moraš da ubrzaš! Ako si ispred, usporiš ili ubaciš improvizaciju da bi se ponovo vratio u normalu. Sada već poznajemo film toliko dobro da možemo da se snađemo u svakom trenutku.




Na vašem sajtu sam pročitao da s vremena na vreme radite neobične stvari na koncertima: igrali ste odbojku, svirali sa povezima preko očiju...da li planirate takve stvari ili je sve spontano?

Uglavnom smo ih planirali, i bilo nam je veoma zabavno. Ali to smo radili uglavnom tokom prvih godina rada benda. Sada smo koncentrisani na muziku i ne brinemo mnogo o drugim stvarima.


Postoji li razlika između evropske i američke publike na vašim koncertima?

Nema velikih razlika. Amerikanci obično stoje, ali ima takvih koncerata i u Evropi. U različitim gradovima različito reaguju. Nama odgovara šta god da se dešava.




Ima li u Njujorku dovoljno koncertnih prostora za bendove poput Gutbucketa?

Situacija je teška. Gotovo svaki muzičar ili bend svakih par godina prelazi u neko novo mesto za svirku. Od klubova se ne može očekivati da traju duže od, recimo, tri godine. Problem je što vlada ne veruje u kulturu i što ne postoji budžet za muziku, tako da klubovi daju sve od sebe, a onda se zatvaraju. Dobra stvar kod Njujorka je što postoji dovoljno kreativne energije da se scena ne ugasi čak ni ako muzički biznis i dalje bude surov prema bendovima.


Kako je zatvaranje kultnog kluba Tonic uticalo na njujoršku avangardnu scenu?

Zatvaranje Tonica je, bez sumnje, bio veliki udarac. Najveći deo scene se sada preselio u Bruklin. Klubovi kao što su Zebulon, Barbes, i Tea and Lounge popunjavaju prazninu. I John Zorn radi pravu stvar sa klubom Stone.


Koje mlade njujorške muzičare i bendove najviše voliš?

To je teško pitanje. Ne izlazim dovoljno često da bih mogao da čujem nove bendove, voleo bih da mogu...previše sam zaposlen da bih uopšte slušao druge muzičare! Prvo mi padaju na pamet sledeći bendovi:


Jerseyband
So Percussion
World/Inferno Friendship Society (OK, ovde ja sviram!)
Fire in July (sviram i u ovom bendu!)
Rashanim
M Shanghai String Band
The Suite Unraveling


Pozdrav!

Jazz Bunker, 17. 12. 2008.

the tonny williams' lifetime - emergency! (emergency, 1969)
adrew hill - flight 19 (point of departure, 1964)
louis sclavis - bakiff (ellington on the air, 1992)
dave holland - what goes around (what goes around, 2002)
trio 3 - lope (time being, 2006)
steve swell's slammin' the infinite - remember now (remember now, 2005)
jason moran - foot under foot (black stars, 2001)
mario pavone sextet - second-term blues (deez to blues, 2006)

Jazz Bunker, 10. 12. 2008.

billy bang - reflections (vietnam: reflections, 2005)
ran blake with ricky ford & steve lacy - mine (that certain feeling, 1990)
dkv trio - double holiday (baraka, 1997)
fred anderson bernice (birdhouse, 1995)
eivind_aarset - drobak saray (sonic codex, 2007)
acoustic ladyland - new me (skinny grin, 2007)
michael bates' outside sources - prokofiev (a fine balance, 2006)

Jazz Bunker, 03. 12. 2008.

william parker quartet - grove sweet (petit oiseau, 2008)
pulcinella - les loups sortent de la bergerie (clou d'estrade, 2008)
donny mccaslin - excursion (recommended tools, 2008)
the antripodean collective - the massacre of the egos (the massacre of the egos, 2008)
revolutionary snake ensemble - minor vee (forked tounge, 2008)
christophe marguet - extase violette (i-trane, 2008)
mostly other people do the killing - drainlick (this is our moosic, 2008)
the tiptons - vorrei dire due parole (surrounded by horns, 2004)
mostly other people do the killing - two boot jacks (this is our moosic, 2008)

Jazz Bunker, 26. 11. 2008.

le gros cube - polka (polar mood, 2008)
antonello salis, joey baron - hands for dance (keys and skins, 2008)
francois corneloup - luez entre deux eaux (next, 2008)
francois corneloup - homeless hymn (next, 2008)
vandermark, nagl, thomas, reisinger - hat and beard (c.o.d.e, 2008)
tetterapadequ - britney (and the missing r, 2008)
ted sirota's rebel souls - knife (breeding resistance, 2004)
sabir mateen quartet - one with all (other places other spaces, 2008)
katayama hiroaki trio - 504 (ninety-nine, 1999)
workshop de lyon - le tracteur de lilly (cote rue, 2004)
john medeski, billy martin - thundercloud (mago, 2007)
ted reichman - distortion 1 (emigre, 2003)

Jazz Bunker, 19. 11. 2008.

the bad plus - variation d' apollon (for all i care, 2008)
dave douglas - strange liberation (strange liberation, 2004)
erik friedlander - hop skip (broken arm trio, 2008)
pulcinella - o mais (clou d'estrade, 2008)
kris davis - minnow bucket (rye eclipse, 2008)
lotte anker, sylvie courvoisier, ikue mori - ostrich war (alien huddle, 2008)
michael bates - bloodletting (clockwise, 2008)
the thing - gluttony 1 (now and forever, 2008)
pulcinella - hippocampelephantocamelos (clou d'estrade, 2008)

N.O. Jazz Festival (2) - Globe Unity Orchestra, The Claudia Quintet

Moje drugo zagrebačko veče, a ko zna koje festivalsko, otvorila je 12-očlana nemačka postava Globe Unity Orchestra. Ovaj bend je, pod dirigentskom palicom legende evropskog free-jazza, pijaniste Alexandera Von Schlippenbacha, nastao davne 1966, preživeo je brojne personalne promene i jednu dugačku pauzu u radu, da bi se u novom milenijumu ponovo vratio na scenu.

Tonska proba je nagoveštavala nesvakidašnji događaj. Na bini se nalazio samo jedan bubnjar, dok su zvuci duvačkih instrumenata dopirali sa svih strana - trombon odnekud iza zavese, jedna truba iz srca dvorane, kao da su se čuli neki saksofoni iz udaljenog bekstejdža...nimalo lak posao za tonce, kojima bi svakog časa neko iz benda sugerisao ovo ili ono, a jedva da se bilo šta čulo od muzike.

Polako se skuplja na bini i ostatak družine (nabrajanje imena bi predugo trajalo), a buka je sve veća. Tu su dva bubnjara, klavir, i devet duvača okupljenih u polukružnoj formaciji. Ekipa je uglavnom poprilično matora, ali vizuelno šarolika - ima i malih i visokih, mršavih i debelih, brkatih i ćosavih, ozbiljnih, ležernih, kosatih, pedantnih, neurednih...obučeni po poslednjoj samoupravnoj modi, u nekim retro odelima, a bilo je i belih košulja i kravata. Kada biste nekog od njih videli na ulici, pomislili biste da se radi o običnim i skromnim ljudima, koji uredno plaćaju porez, rade neki kancelarijski posao u državnoj firmi ili mirno krckaju penzionerske dane igrajući se sa unucima. I ne bi vam nikad palo na pamet da se radi o pionirima evropske free-jazz scene, veoma žive i stilski odmaknute od prekookeanskih uzora. Ukratko, skupina istinskih avanturista i ekscentrika.

A sam koncert je bio - neverovatan! Teško je, bez slušanja na licu mesta, zamisliti silinu zvuka koju uživo pravi devet duvačkih instrumenata, klavir i dva besna bubnjara. Muzika je iščašena, jezovita i preteća, kao da im je sam Satana dirigent i kompozitor. I zašto je ta preglasna i aritmična muzika bez melodije tako uzbudljiva? Najlakše bih mogao da objasnim preko poređenja sa horor filmovima - iako su puni jeze i gadosti, privlači nas intenzitet doživljaja, nešto što više udara u stomak neko što podstiče na intelektualnu akrobatiku. Ali nije svaki horor dobar, pa tako ni svaki free-jazz bend koji podiže nesnosnu buku. Globe Unity Orchestra se ističu izvanrednim solistima, kojih ima u izobilju.

Koncept svirke je sledeći: izvodi se jedna dugačka improvizacija. Prvo sviraju svi zajedno, pa neko od njih ponaosob, pa ponovo ceo bend, pa sledeći solista, i tako dok svih dvanaestoro ne dobiju svojih nekoliko minuta. Svi do jednog su odsvirali izvanredna sola! Kao kontrast sablasnim orkestarskim deonicama, većina duvača je svoje improvizacije odsvirala skokovito, sa puno harmonskih egzibicija i humora, praveći elegantan balans između ozbiljnog i ležernog pristupa muziciranju. I tako, tokom nešto više od sat vremena, smenjivala su se i moja osećanja - povremeno bih zažmurio od siline zvuka, prepuštajući se muzici bez pokušaja da je raščlanim na sastavne delove i pohvatam razasute konce, a već sledećeg trenutka bih uhvatio sebe kako se radosno osmehujem tokom sola, usput sumanuto cupkajući u još sumanutijem ritmu dva bubnja.

Muziku free-jazz sastava, pa još ovolikog formata, retko slušam kod kuće. Ali kada se nađem na ovakvom koncertu, dolazi do preokreta. Magija koja nastaje nije tek odblesak tamo nekih tonskih zapisa, već neponovljivi događaj najvećeg mogućeg intenziteta.



***** ***** ***** ***** *****



The Claudia Quintet je, za razliku od Globe Unity Orchestra, bend koji sam najviše slušao ranije od svega što sam gledao na ovogodišnjem N.O. Jazzu, ali sam se pribojavao da ne mogu previše da me iznenade na koncertu. Njihova muzika ima veoma jasnu strukturu, precizan ritam i melodije, a improvizacije su strogo kontrolisane. Nije mi delovalo kao da imaju previše manevarskog prostora za živi nastup.

Umesto odlaska na koncert laptop/klavir dueta Sonus & Anima, koji je svirao u polukružnoj dvorani, nastavio sam druženje sa Cvetanom (pomenuh ga u prošlom tekstu) i toncima koji su veoma brzo odradili posao oko pripreme poslednjeg nastupa. Do ruku mi je dopao rider Claudia Quinteta, a naročito su mi bili zabavni zahtevi vezani za boravak u bekstejdžu. Tražili su "non-smoking" prostoriju, u kojoj će ih čekati "water/juice/fruits", a posebno se napominje - "no drugs or alchohol"! Fini neki momci.

Koncert nije bio u potpunosti posvećen promociji poslednjeg studijskog albuma "For", kako bi bilo očekivano, već su prošarali setlistu raznovrsnim repertoarom. I zaista, bend uživo zvuči skoro kao na studijskim snimcima, ali ne marim previše - tu su meni dragi muzičari i dobro poznate pesme koje sam puno puta slušao. A najveća radost je usledila vrlo brzo, kada su odsvirali "They point...glance...whisper...then snicker...", meni omiljenu pesmu iz njihovog opusa. Ovde su, doduše, uveli neke inovacije - od polovine pesma ide u sporijem i drugačijem ritmu nego na albumu, a vibrafonista Matt Moran je dobio popriličan prostor za soliranje.

Što se tiče pojedinačnih utisaka, vidi se da je John Hollenbeck na bubnjevima alfa i omega benda. Dinamičnim i preciznim ritmovima on postavlja okvire ostalim muzičarima. Chris Speed je saksofonista/klarinetista istančanog senzibiliteta, koji posvećuje punu pažnju svakom odsviranom tonu. Harmonikaš Ted Reichman i Drew Gress na kontrabasu su mahom bili u drugom planu, a već pomenuti Matt Moran mi je bio najprijatnije iznenađenje. Slušajući albume, uvek sam se uvek više ložio na Speeda ili na samu kompoziciju, a vibrafon mi je bio sporedan. Isto tako, ovaj instrument nisam imao priliku da slušam prečesto na koncertima. Pada mi na pamet izvesni marginalac Eldad Tarmu, koji nekim čudom svira po Srbiji češće i mnogih domaćih muzičara. Sve u svemu, Moran se pobrinuo da makar na to jedno veče razmišljam o vibrafonu kao o retko prijatnom instrumentu, neobične i zanimljive boje tona.

I ovde je bila slična situacija kao prethodne festivalske večeri - publika je počela da se osipa već posle par pesama. Možda je termin bio fatalan (treći koncert po redu, posle 23h), možda su se i ljudi smorili...uglavnom, imao sam utisak da se i Hollenbeck smorio mlakom reakcijom publike, pa je već posle četvrte pesme najavio "last song for tonight". Kada je završen zvanični 40-ominutni set, pola ljudi je otišlo, pola tražilo bis, pa su se upalila svetla baš kad su muzičari krenuli da se vraćaju na binu, a odmah zatim ugasila...na kraju odsviraše još jednu pesmu, na moju veliku radost.

Šteta je - zbog atmosfere - što ovaj koncert nije bio u nekom drugom terminu, ali sama svirka je u najvećoj meri zadovoljila moje standarde. Do sledećeg N.O. Jazza, ostaje mi puno prijatnih uspomena!

N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs

Otkad sam čuo za zagrebački N.O. Jazz Festival (N.O. - not only) pre 3-4 godine, ne mogu da se načudim koliko je njihov program u skladu sa mojim muzičkim ukusom. Ponekad mi deluje kao da je line-up pravljen baš po mojim željama, a bilo je i situacija da za neke odlične muzičare i bendove prvi put čujem povodom festivala. I ugađanje i edukacija!

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.




Diskurzivni glamur


Alexander Balanescu je poznat beogradskoj publici po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta. Pre dolaska u Zagreb nisam znao ništa o njemu, sem da je neka bitna avangardna faca i da svira violinu. Ali nisam previše brinuo zbog toga - došao sam da gledam neke druge bendove. Ako Balanescu ne bude OK, nikom ništa, ako mi se svidi - još bolje.

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.


Godina čikaške zabave


The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Ja sam brže-bolje pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.


Larry van sebe


Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larrija Ochsa, koji je na prošlogodišnjem festivalu imao odličan nastup. Tada su u njegovom bendu bili pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.

William Parker - Double Sunrise Over Neptune (AUM Fidelity, 2008)

Klikni na sliku!

Jazz Bunker, 29. 10. 2008.

matthew shipp quartet - cosmic suite part 1 (cosmic suite, 2008)
steve lehman - analog moment (on meaning, 2008)
steve lehman - open music (on meaning, 2008)
kris davis - prairie eyes (rye eclipse, 2008)
satoko fujii - tornado (heat wave, 2008)
trio braam/de joode/vachter - songs each night (change this song, 2006)
harris eisenstadt - rice and fish/liiti liiti (guewel, 2008)
noble, edwards, ward - nerve ending (deadeye tricksters, 2008)
john zorn - mystic circles (dreamers, 2008)
roy nathanson - home (sotto voce, 2006)