Intervju: Ken Thomson

Heroji iz senke njujorške eksperimentalne downtown scene, energični jazz punkeri Gutbucket, izdali su četvrti album - A Modest Proposal. Za sada ga je moguće naručiti online preko zvanične internet prezentacije benda, od 20. januara kreće prodaja u prodavnicama, a nadam se da neće previše vremena proteći pre nego što album otpočne putešestvije nezvaničnim kanalima.

Vesele momke iz Gutbucketa sam upoznao na jesenjem koncertu u Zagrebu, kada su izveli gotovo sve pesme sa novog albuma, a prvi utisci su veoma obećavajući. Prvi put je pred zagrebačkom publikom zasvirao i novi bubnjar. O ovome i raznim drugim zabavnim momentima iz desetogodišnje istorije benda razgovarao sam sa saksofonistom Kenom Thomsonom.





Pre nešto više od godinu dana promenili ste bubnjara – na mesto Paula Chuffa došao je Adam Gold. Kako ste se odlučili za njega?

Adama poznajemo još od samog nastanka benda. Zapravo, on je svirao sa nama ranije, pa je bilo sasvim prirodno da se okrenemo njemu posle Paulovog odlaska. On je bio naš prvi i jedini izbor.



Koliko ova promena ima uticaja na zvuk benda?

U našem bendu su sva četiri člana oduvek bila podjednako važna. Kada se Adam pridružio bendu, smatrali smo neophodnim da počnemo da stvaramo novi repertoar u kome bi on bio važan šraf. Gold uglavnom svira jednostavnije od Paula, pa se u skladu s tim promenio i naš način pisanja pesama. To je delimično i smer u kome smo se spontano razvijali kao kompozitori.




Kako bi opisao vaš novi album?

Ovo je album na kome smo, u poređenju sa prethodnim izdanjima, najviše svirali kao kolektiv. Iz svakog albuma smo nešto naučili i mislim da je ovaj najbolji - ali to svako misli, zar ne?!

Uvek smo isprobavali razne studijske eksperimente, a na ovom albumu smo pokušali da stvorimo slojevitiji i masivniji zvuk nego što bismo mogli da napravimo samo nas četvorica. Kada smo snimali prve dve ploče trudili smo se da napravimo živi zvuk, bez studijskih trikova. Na prethodnom albumu (Sludge Test) smo diskretno nasnimavali instrumente da bismo zvučali energičnije, a ovde su nasnimljene deonice ravnopravne sa osnovnim instrumentima. Što se mene tiče, odustao sam od principa da moram uvek da sviram alt saksofon, i na nekoliko pesama sam ga potpuno odbacio i svirao bariton.


Pretprošle godine ste svirali u Carnegie Hallu s klasičarskim orkestrom. Kakvi su tvoji utisci s tog koncerta?

Napisao sam jednu kompoziciju za grupu American Composers Orchestra, i oni su izrazili želju da je izvedu sa nama. Na našu sreću, sasvim je očekivano bilo daorkestar koji se usudi da svira sa nama i inače ima raznovrstan repertoar, pa mi se čini da je komad dobro prošao. Planiramo nešto slično i sa jednim studentskim orkestrom u Rochesteru.

Voleo bih da ovako nešto radimo češće i da napravimo kompletan album ili celovečernji koncert Gutbucketa sa nekim orkestrom, i da svi komponujemo. Međutim, nije tako lako naći avanturistički nastrojene orkestre!


Radili ste muziku i za jedan crtani film. Koliko vam je ovo iskustvo bilo različito od pravljenja muzike za bend?


Muziku za crtani film “Johnny the Giant Killer” smo pisali sva četvorica. Podelili smo film na nekoliko celina i svako je napisao muziku za jedan deo. Kasnije smo pisani materijal razrađivali na probama, i često smo jedni drugima krali ideje da bismo napravili povezanu celinu. Iskreno, nismo imali baš jasnu predstavu kako će to da zvuči na kraju, ali bili smo veoma zadovoljni kako je sve ispalo.

Pisanje za film je veoma zabavno zato što ideje i melodije nastaju bukvalno iz slika. Meni je, u neku ruku, lakše da pišem na osnovu „skice“ . Sviranje uz film je u početku bilo veoma izazovno, ali sad smo se navikli. Imaš drugačiji osećaj vremena i muzike zato što je film tvoj vodič, a ne zadati ritam. Ako kasniš, moraš da ubrzaš! Ako si ispred, usporiš ili ubaciš improvizaciju da bi se ponovo vratio u normalu. Sada već poznajemo film toliko dobro da možemo da se snađemo u svakom trenutku.




Na vašem sajtu sam pročitao da s vremena na vreme radite neobične stvari na koncertima: igrali ste odbojku, svirali sa povezima preko očiju...da li planirate takve stvari ili je sve spontano?

Uglavnom smo ih planirali, i bilo nam je veoma zabavno. Ali to smo radili uglavnom tokom prvih godina rada benda. Sada smo koncentrisani na muziku i ne brinemo mnogo o drugim stvarima.


Postoji li razlika između evropske i američke publike na vašim koncertima?

Nema velikih razlika. Amerikanci obično stoje, ali ima takvih koncerata i u Evropi. U različitim gradovima različito reaguju. Nama odgovara šta god da se dešava.




Ima li u Njujorku dovoljno koncertnih prostora za bendove poput Gutbucketa?

Situacija je teška. Gotovo svaki muzičar ili bend svakih par godina prelazi u neko novo mesto za svirku. Od klubova se ne može očekivati da traju duže od, recimo, tri godine. Problem je što vlada ne veruje u kulturu i što ne postoji budžet za muziku, tako da klubovi daju sve od sebe, a onda se zatvaraju. Dobra stvar kod Njujorka je što postoji dovoljno kreativne energije da se scena ne ugasi čak ni ako muzički biznis i dalje bude surov prema bendovima.


Kako je zatvaranje kultnog kluba Tonic uticalo na njujoršku avangardnu scenu?

Zatvaranje Tonica je, bez sumnje, bio veliki udarac. Najveći deo scene se sada preselio u Bruklin. Klubovi kao što su Zebulon, Barbes, i Tea and Lounge popunjavaju prazninu. I John Zorn radi pravu stvar sa klubom Stone.


Koje mlade njujorške muzičare i bendove najviše voliš?

To je teško pitanje. Ne izlazim dovoljno često da bih mogao da čujem nove bendove, voleo bih da mogu...previše sam zaposlen da bih uopšte slušao druge muzičare! Prvo mi padaju na pamet sledeći bendovi:


Jerseyband
So Percussion
World/Inferno Friendship Society (OK, ovde ja sviram!)
Fire in July (sviram i u ovom bendu!)
Rashanim
M Shanghai String Band
The Suite Unraveling


Pozdrav!