N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs

Otkad sam čuo za zagrebački N.O. Jazz Festival (N.O. - not only) pre 3-4 godine, ne mogu da se načudim koliko je njihov program u skladu sa mojim muzičkim ukusom. Ponekad mi deluje kao da je line-up pravljen baš po mojim željama, a bilo je i situacija da za neke odlične muzičare i bendove prvi put čujem povodom festivala. I ugađanje i edukacija!

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.




Diskurzivni glamur


Alexander Balanescu je poznat beogradskoj publici po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta. Pre dolaska u Zagreb nisam znao ništa o njemu, sem da je neka bitna avangardna faca i da svira violinu. Ali nisam previše brinuo zbog toga - došao sam da gledam neke druge bendove. Ako Balanescu ne bude OK, nikom ništa, ako mi se svidi - još bolje.

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.


Godina čikaške zabave


The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Ja sam brže-bolje pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.


Larry van sebe


Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larrija Ochsa, koji je na prošlogodišnjem festivalu imao odličan nastup. Tada su u njegovom bendu bili pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.