Francesco Bearzatti Tinissima Quartet - Suite For Tina Modotti (Parco Della Musica, 2008)

Za razliku od skandinavske scene, koja se obično smatra predvodnicom progresivne struje evropskog jazza, podjednako živu italijansku scenu bije glas čuvara plamena tradicije. Ipak, poštovanje istorije žanra ne podrazumeva nužno hermetičnost i odsustvo svežih ideja. Kao što, uostalom, ni puko koriščenje elektronskih instumenata ili dekonstrukcija ustaljenih harmonskih obrazaca nisu nepogrešivi pokazatelj muzičkog napretka.

Talentovani italijanski saksofonista/klarinetista Francesco Bearzatti se nalazi na pola puta između žanrovskog nasleđa i postmoderne. Albumom Suite For Tina Modotti on na pravi način demonstrira kako se od već postojećih i dobro poznatih sastojaka spravlja sveža i originalna zakuska za jazz sladokusce raznovrsnih profila.

Striktno muzičkom analizom lako ćemo doći do zaključka da je glavni adut Tinissima Quarteta izvanredna umešnost u kombinovanju različitih žanrova - od tradicionalnog jazza i njuorleansko/kabaretskih izleta u stilu Gianluigi Trovesija do razigranih narodnjaka i rokerskih pasaža kojima akustični set instrumenata nimalo ne ublažava snagu. Ali ne treba zanemariti ni kvalitet koji se ne može registrovati notnim sistemom - izvanredna strastvenost sa kojom svira čitava četvorka.

Ona naročito dolazi do izražaja u furioznim numerama Why, koja protiče u smenama poletne melodije i napetih razigravanja ritam sekcije, a još više u Guerra Civil, raspojasanoj etno temi sa potpuno uvrnutim duvačkim solom (zamislite nekog avant/free jazz velikana, primoranog da svira narodnjake pod šatrom!). U Mission Tinissima Quartet zvuči poput punokrvnog rock benda kome biste stavili na raspolaganje jazz instrumente, dok je America! pod uticajem vickaste Trovesijevske eklektike.

Bend se izvanredno snalazi i u nešto sporijem ritmu, kada uz uvek raspoloženu ritam sekciju i duvači dolaze do izražaja. Bearzatti se pokazuje kao instrumentalista kome podjednako leže iščašene, vrišteće ekskurzije na saksofonu ( u završnoj Hermana No Duermes) i melodična, emotivna klarinetska sola, poput onog u numeri Mandi Friul (čija bas linija neodoljivo podseća na kultni Metallicin hit One!). Ni trubač Giovanni Falzone nimalo ne zaostaje - na performansu u numeri Russia bi mu pozavideo i sam Dave Douglas, a neka nežnija duša bi lako mogla da pusti i pokoju suzu uz prozukli, parajući zvuk njegovog instrumenta.

Ako su vam mrski latino narodnjaci, Mexico ćete doživeti kao najmanje uverljivu melodiju na albumu. Ovoj prolaznoj slabosti će se, doduše, lako oprostiti, nakon svih doživljenih radosti.

Oni kojima jazz nije toliko mio srcu često će o ovom odveć šarolikom žanru govoriti kao o "muzici za muzičare", koja grca u preteranom intelektualizmu i samozadovoljnim solima. Suite For Tina Modotti je idealan album za razbijanje ovakvih predrasuda, i obavezna lektira za ljubitelje jazza kojima su strast i emocije važniji od brzometne paljbe i zamršenih harmonija.

Seven That Spells - Black Om Rising

Zagrebački psihodelični rockeri Seven That Spells su perjanica instrumentalne scene i jedan od retkih balkanskih bendova koji aktivno nastupa i izdaje albume van ovih prostora
(nastavak teksta)

Michael Dessen Trio - Between Shadow And Space (Clean Feed, 2008)

Michael Dessen spada u red jazz muzičara mlađe generacije koji se nalaze na raskršću širokog polja novovekovne interpretacije baperskog nasleđa, free-jazza i pažljivo doziranog rokerskog naboja, koji retko sklizava u razuzdani fusion na tragu sedamdesetih godina prošlog veka.

Oficijelna kritika ovaj ne baš jasno definisani podžanr često označava kovanicom post-bop, dok je na sajtu allmusic.com ustanovljena još opštija fraza koja sama po sebi malo toga govori - modern creative. Ovakav terminološki poraz kritike ne ide joj toliko na štetu koliko govori o zavidnoj emancipaciji dobrog dela savremene jazz scene, koja valjano funkcioniše van žanrovskih stega i kvalifikacija, ne zanemarujući pritom prebogatu istoriju žanra.

Trombonisti Dessenu, na debitantskom albumu u trio formaciji, društvo prave kontrabasista Christopher Tordini i bubnjar Tyshawn Sorey. Nakon prvih odsviranih taktova svirka zvuči lenjo i neobavezno, kao da su se trojica drugara našla na probi i lagano se zagrevaju za "ozbiljno" muziciranje. Ipak, ovaj ležerni karakter albuma svoju varljivu pojavnost duguje kolektivnom radu benda i nekonvencionalnoj raspodeli uloga koje se smenjuju iz minuta u minut, a svaki instrument će imati prilike da se predstavi i u solo i u ritmičkim partiturama.

Uvodnu Between Shadow And Space Dessen otvara razvučenim, flegmatičnim trombonskim deonicama, a ubrzo mu se pridružuju Tordini i Sorey. Kontrabas je ritmički stožer i nosilac melodije koja doživljava fine varijacije, i povrh koje se ređaju nepredvidiva bubnjarska sola. U sličnom duhu protiče i najupečatljivija pesma na albumu Restless Years - melodija na kontrabasu sadrži svega tri tona, odsvirana sa rokerskim senzibilitetom, dok se bubanj, trombon i šturi zvuci Dessenovog laptopa priključuju isprva polako, da bi naposletku usledila bučna, raskalašna kulminacija.

Anthesis donosi dugačak uvod na kontrabasu i razradu uz pridruženi set bubnjeva, a nakon priključenja trombona ritam sekcija počinje da nauzmenično ubrzava i usporava tok pesme, naizgled slučajno se spotiče i pridiže, i poentira bravuroznim Soreyevim solom.

Dessen i drugari, nažalost, nisu imuni na samodopadne free egzibicije, koje u ovako labavo strukturiranoj svirci vrebaju iza svakog ugla. Chocolate Geometry i Granulorum se predugo guše u nasumičnim solima i opštim mestima free-jazza, dok je Duo Improvisation nešto kraća i utoliko prihvatljivija.

Završna numera Water Seeks prikazuje bend u drugačijem, ali veoma efektnom svetlu - umesto dinamične igre ritam sekcije ili free ekskurzija u prvom planu su elektronski zvučni zastori, povrh kojih odjekuje slojeviti eho trombonskih zvukova i brundajući, potmuli bas.

Michael Dessen se na albumu Between Shadow And Space predstavio kao autor koji svoj kvalitet u mnogo većoj meri duguje odličnom izboru ritam sekcije i kolektivnom muziciranju negoli sviračkim bravurama. Budući da se nalazi na samom početku solo karijere, teško je predvideti kojim putem će krenuti. Ukoliko svoj nesumnjivi aranžerski talenat stavi ispred poriva za dokazivanjem i zavodljive slobode free-jazza, imaćemo više razloga za radost.