Michael Bates' Outside Sources - Clockwise (Greenleaf Music, 2008)

Mladi kanadski kontrabasista Michael Bates najveće je otkrovenje američke džez scene u prethodne 3-4 godine. Sve do pre nekoliko meseci ovo ime mi je bilo potpuno nepoznato, a pažnju mi je najzad privuklo to što je njegov aktuelni, treći album Clockwise izašao na etiketi Greenleaf, na čijem čelu je jedan od najuzbudljivijih savremenih džezera - trubač Dave Douglas.

Kao i mnogi drugi talentovani i slobodoumni džezeri današnjice, Bates se nikada nije zanimao samo za tvrdokorni mejnstrim. Na festivalima u Vankuveru je uživao u muzici fri džez velikana, a karijeru je počeo u hard kor i pank bendovima. Kasnije su mu veliku inspiraciju predstavljali klasičari poput Šostakoviča i Prokofjeva, a svi ovi uticaji naći će mesta na Batesovim albumima sa sastavom Outside Sorces.

Clockwise je, uzevši u obzir Batesovo neveliko iskustvo, neočekivano zrelo ostvarenje. Kompozicije su kompleksne i raznovrsne, aranžmani bez praznog hoda, a sola pažljivo dozirana i dramatična. Pedantnošću kojom odiše album može se podičiti malo koji džezer današnjice, a nameće se poređenje upravo sa Batesovim izdavačem i mentorom, Daveom Douglasom.

Bezmalo svaka pesma je malo remek-delo. Uvodna Great Exibition je u znaku čudesne igre trubača Russa Johnsona i klarinetiste/saksofoniste Quinsina Nachoffa. Čvrsta, ali raskošna kompozitorska ruka oseća se i u numerama Machinery, u kojoj se duvači ponovo nadigravaju, borbenim i dinamičnim Fellini i Marching i u završnoj, dramatičnoj The Russian School. Batesu nisu strani ni etno momenti, koji deluju iz senke, poput faktora iznenađenja. Pravoverni rokerski naboj kulja iz pesama Damasa i Bloodletting, a Rideau Medals i Lighthouse Keeping, koja asocira na francuze Louisa Sclavisa i Michela Portala, retke su numere u skroz laganom ritmu.

Teško je izdvojiti solističku zvezdu albuma, budući da Bates pre svega posvećuje pažnju kompoziciji i aranžmanu. Ali daleko od toga da nema dobrih sola. Russ Johnson i Quinsin Nachoff najviše briljiraju kada sviraju u paru, prepliću se i dopunjuju jedan drugog. Johnson je već donekle afirmisan muzičar, iako se o njemu još govori kao o talentu, dok je Nachoff za mene bio nepoznanica i prijatno iznenađenje, i utoliko sam više obraćao pažnju na njegovo muziciranje. Sola koja svira su skokovita, tonovi naglašeni, i pomalo podseća - gle čuda - na Douglasovog omiljenog mladog saksofonistu Donnija McCaslina. Ali ume itekako da zaprži i opaka slobodna sola. Bates je u drugom planu i dopušta kolegama da se razmašu - njegov doprinos se sastoji u stabilnom ritmu i čvrstim, gotovo rokerskim rifovima, a bubnjar Jeff Davis je još jedan pouzdan timski igrač.

Clockwise se nalazi u samom vrhu prošlogodišnje diskografske ponude, a Michael Bates je, sudeći po aktuelnom izdanju, na dobrom putu da postane jedan od najbitnijih muzičara savremene džez scene.