18.12.08

Jazz Bunker, 17. 12. 2008.

the tonny williams' lifetime - emergency! (emergency, 1969)
adrew hill - flight 19 (point of departure, 1964)
louis sclavis - bakiff (ellington on the air, 1992)
dave holland - what goes around (what goes around, 2002)
trio 3 - lope (time being, 2006)
steve swell's slammin' the infinite - remember now (remember now, 2005)
jason moran - foot under foot (black stars, 2001)
mario pavone sextet - second-term blues (deez to blues, 2006)

Jazz Bunker, 10. 12. 2008.

billy bang - reflections (vietnam: reflections, 2005)
ran blake with ricky ford & steve lacy - mine (that certain feeling, 1990)
dkv trio - double holiday (baraka, 1997)
fred anderson bernice (birdhouse, 1995)
eivind_aarset - drobak saray (sonic codex, 2007)
acoustic ladyland - new me (skinny grin, 2007)
michael bates' outside sources - prokofiev (a fine balance, 2006)

4.12.08

Jazz Bunker, 03. 12. 2008.

william parker quartet - grove sweet (petit oiseau, 2008)
pulcinella - les loups sortent de la bergerie (clou d'estrade, 2008)
donny mccaslin - excursion (recommended tools, 2008)
the antripodean collective - the massacre of the egos (the massacre of the egos, 2008)
revolutionary snake ensemble - minor vee (forked tounge, 2008)
christophe marguet - extase violette (i-trane, 2008)
mostly other people do the killing - drainlick (this is our moosic, 2008)
the tiptons - vorrei dire due parole (surrounded by horns, 2004)
mostly other people do the killing - two boot jacks (this is our moosic, 2008)

29.11.08

Jazz Bunker, 26. 11. 2008.

le gros cube - polka (polar mood, 2008)
antonello salis, joey baron - hands for dance (keys and skins, 2008)
francois corneloup - luez entre deux eaux (next, 2008)
francois corneloup - homeless hymn (next, 2008)
vandermark, nagl, thomas, reisinger - hat and beard (c.o.d.e, 2008)
tetterapadequ - britney (and the missing r, 2008)
ted sirota's rebel souls - knife (breeding resistance, 2004)
sabir mateen quartet - one with all (other places other spaces, 2008)
katayama hiroaki trio - 504 (ninety-nine, 1999)
workshop de lyon - le tracteur de lilly (cote rue, 2004)
john medeski, billy martin - thundercloud (mago, 2007)
ted reichman - distortion 1 (emigre, 2003)

19.11.08

Jazz Bunker, 19. 11. 2008.

the bad plus - variation d' apollon (for all i care, 2008)
dave douglas - strange liberation (strange liberation, 2004)
erik friedlander - hop skip (broken arm trio, 2008)
pulcinella - o mais (clou d'estrade, 2008)
kris davis - minnow bucket (rye eclipse, 2008)
lotte anker, sylvie courvoisier, ikue mori - ostrich war (alien huddle, 2008)
michael bates - bloodletting (clockwise, 2008)
the thing - gluttony 1 (now and forever, 2008)
pulcinella - hippocampelephantocamelos (clou d'estrade, 2008)

18.11.08

N.O. Jazz Festival (2) - Globe Unity Orchestra, The Claudia Quintet

Moje drugo zagrebačko veče, a ko zna koje festivalsko, otvorila je 12-očlana nemačka postava Globe Unity Orchestra. Ovaj bend je, pod dirigentskom palicom legende evropskog free-jazza, pijaniste Alexandera Von Schlippenbacha, nastao davne 1966, preživeo je brojne personalne promene i jednu dugačku pauzu u radu, da bi se u novom milenijumu ponovo vratio na scenu.

Tonska proba je nagoveštavala nesvakidašnji događaj. Na bini se nalazio samo jedan bubnjar, dok su zvuci duvačkih instrumenata dopirali sa svih strana - trombon odnekud iza zavese, jedna truba iz srca dvorane, kao da su se čuli neki saksofoni iz udaljenog bekstejdža...nimalo lak posao za tonce, kojima bi svakog časa neko iz benda sugerisao ovo ili ono, a jedva da se bilo šta čulo od muzike.

Polako se skuplja na bini i ostatak družine (nabrajanje imena bi predugo trajalo), a buka je sve veća. Tu su dva bubnjara, klavir, i devet duvača okupljenih u polukružnoj formaciji. Ekipa je uglavnom poprilično matora, ali vizuelno šarolika - ima i malih i visokih, mršavih i debelih, brkatih i ćosavih, ozbiljnih, ležernih, kosatih, pedantnih, neurednih...obučeni po poslednjoj samoupravnoj modi, u nekim retro odelima, a bilo je i belih košulja i kravata. Kada biste nekog od njih videli na ulici, pomislili biste da se radi o običnim i skromnim ljudima, koji uredno plaćaju porez, rade neki kancelarijski posao u državnoj firmi ili mirno krckaju penzionerske dane igrajući se sa unucima. I ne bi vam nikad palo na pamet da se radi o pionirima evropske free-jazz scene, veoma žive i stilski odmaknute od prekookeanskih uzora. Ukratko, skupina istinskih avanturista i ekscentrika.

A sam koncert je bio - neverovatan! Teško je, bez slušanja na licu mesta, zamisliti silinu zvuka koju uživo pravi devet duvačkih instrumenata, klavir i dva besna bubnjara. Muzika je iščašena, jezovita i preteća, kao da im je sam Satana dirigent i kompozitor. I zašto je ta preglasna i aritmična muzika bez melodije tako uzbudljiva? Najlakše bih mogao da objasnim preko poređenja sa horor filmovima - iako su puni jeze i gadosti, privlači nas intenzitet doživljaja, nešto što više udara u stomak neko što podstiče na intelektualnu akrobatiku. Ali nije svaki horor dobar, pa tako ni svaki free-jazz bend koji podiže nesnosnu buku. Globe Unity Orchestra se ističu izvanrednim solistima, kojih ima u izobilju.

Koncept svirke je sledeći: izvodi se jedna dugačka improvizacija. Prvo sviraju svi zajedno, pa neko od njih ponaosob, pa ponovo ceo bend, pa sledeći solista, i tako dok svih dvanaestoro ne dobiju svojih nekoliko minuta. Svi do jednog su odsvirali izvanredna sola! Kao kontrast sablasnim orkestarskim deonicama, većina duvača je svoje improvizacije odsvirala skokovito, sa puno harmonskih egzibicija i humora, praveći elegantan balans između ozbiljnog i ležernog pristupa muziciranju. I tako, tokom nešto više od sat vremena, smenjivala su se i moja osećanja - povremeno bih zažmurio od siline zvuka, prepuštajući se muzici bez pokušaja da je raščlanim na sastavne delove i pohvatam razasute konce, a već sledećeg trenutka bih uhvatio sebe kako se radosno osmehujem tokom sola, usput sumanuto cupkajući u još sumanutijem ritmu dva bubnja.

Muziku free-jazz sastava, pa još ovolikog formata, retko slušam kod kuće. Ali kada se nađem na ovakvom koncertu, dolazi do preokreta. Magija koja nastaje nije tek odblesak tamo nekih tonskih zapisa, već neponovljivi događaj najvećeg mogućeg intenziteta.



***** ***** ***** ***** *****



The Claudia Quintet je, za razliku od Globe Unity Orchestra, bend koji sam najviše slušao ranije od svega što sam gledao na ovogodišnjem N.O. Jazzu, ali sam se pribojavao da ne mogu previše da me iznenade na koncertu. Njihova muzika ima veoma jasnu strukturu, precizan ritam i melodije, a improvizacije su strogo kontrolisane. Nije mi delovalo kao da imaju previše manevarskog prostora za živi nastup.

Umesto odlaska na koncert laptop/klavir dueta Sonus & Anima, koji je svirao u polukružnoj dvorani, nastavio sam druženje sa Cvetanom (pomenuh ga u prošlom tekstu) i toncima koji su veoma brzo odradili posao oko pripreme poslednjeg nastupa. Do ruku mi je dopao rider Claudia Quinteta, a naročito su mi bili zabavni zahtevi vezani za boravak u bekstejdžu. Tražili su "non-smoking" prostoriju, u kojoj će ih čekati "water/juice/fruits", a posebno se napominje - "no drugs or alchohol"! Fini neki momci.

Koncert nije bio u potpunosti posvećen promociji poslednjeg studijskog albuma "For", kako bi bilo očekivano, već su prošarali setlistu raznovrsnim repertoarom. I zaista, bend uživo zvuči skoro kao na studijskim snimcima, ali ne marim previše - tu su meni dragi muzičari i dobro poznate pesme koje sam puno puta slušao. A najveća radost je usledila vrlo brzo, kada su odsvirali "They point...glance...whisper...then snicker...", meni omiljenu pesmu iz njihovog opusa. Ovde su, doduše, uveli neke inovacije - od polovine pesma ide u sporijem i drugačijem ritmu nego na albumu, a vibrafonista Matt Moran je dobio popriličan prostor za soliranje.

Što se tiče pojedinačnih utisaka, vidi se da je John Hollenbeck na bubnjevima alfa i omega benda. Dinamičnim i preciznim ritmovima on postavlja okvire ostalim muzičarima. Chris Speed je saksofonista/klarinetista istančanog senzibiliteta, koji posvećuje punu pažnju svakom odsviranom tonu. Harmonikaš Ted Reichman i Drew Gress na kontrabasu su mahom bili u drugom planu, a već pomenuti Matt Moran mi je bio najprijatnije iznenađenje. Slušajući albume, uvek sam se uvek više ložio na Speeda ili na samu kompoziciju, a vibrafon mi je bio sporedan. Isto tako, ovaj instrument nisam imao priliku da slušam prečesto na koncertima. Pada mi na pamet izvesni marginalac Eldad Tarmu, koji nekim čudom svira po Srbiji češće i mnogih domaćih muzičara. Sve u svemu, Moran se pobrinuo da makar na to jedno veče razmišljam o vibrafonu kao o retko prijatnom instrumentu, neobične i zanimljive boje tona.

I ovde je bila slična situacija kao prethodne festivalske večeri - publika je počela da se osipa već posle par pesama. Možda je termin bio fatalan (treći koncert po redu, posle 23h), možda su se i ljudi smorili...uglavnom, imao sam utisak da se i Hollenbeck smorio mlakom reakcijom publike, pa je već posle četvrte pesme najavio "last song for tonight". Kada je završen zvanični 40-ominutni set, pola ljudi je otišlo, pola tražilo bis, pa su se upalila svetla baš kad su muzičari krenuli da se vraćaju na binu, a odmah zatim ugasila...na kraju odsviraše još jednu pesmu, na moju veliku radost.

Šteta je - zbog atmosfere - što ovaj koncert nije bio u nekom drugom terminu, ali sama svirka je u najvećoj meri zadovoljila moje standarde. Do sledećeg N.O. Jazza, ostaje mi puno prijatnih uspomena!

14.11.08

N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs

Otkad sam čuo za zagrebački N.O. Jazz Festival (N.O. - not only) pre 3-4 godine, ne mogu da se načudim koliko je njihov program u skladu sa mojim muzičkim ukusom. Ponekad mi deluje kao da je line-up pravljen baš po mojim željama, a bilo je i situacija da za neke odlične muzičare i bendove prvi put čujem povodom festivala. I ugađanje i edukacija!

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.




Diskurzivni glamur



Alexander Balanescu je poznat beogradskoj publici po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta. Pre dolaska u Zagreb nisam znao ništa o njemu, sem da je neka bitna avangardna faca i da svira violinu. Ali nisam previše brinuo zbog toga - došao sam da gledam neke druge bendove. Ako Balanescu ne bude OK, nikom ništa, ako mi se svidi - još bolje.

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.


Godina čikaške zabave



The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Ja sam brže-bolje pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.


Larry van sebe


Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larrija Ochsa, koji je na prošlogodišnjem festivalu imao odličan nastup. Tada su u njegovom bendu bili pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.

30.10.08

Jazz Bunker, 29. 10. 2008.

matthew shipp quartet - cosmic suite part 1 (cosmic suite, 2008)
steve lehman - analog moment (on meaning, 2008)
steve lehman - open music (on meaning, 2008)
kris davis - prairie eyes (rye eclipse, 2008)
satoko fujii - tornado (heat wave, 2008)
trio braam/de joode/vachter - songs each night (change this song, 2006)
harris eisenstadt - rice and fish/liiti liiti (guewel, 2008)
noble, edwards, ward - nerve ending (deadeye tricksters, 2008)
john zorn - mystic circles (dreamers, 2008)
roy nathanson - home (sotto voce, 2006)

28.10.08

Beogradski džez festival (2) - 27. 10. 2008.




Iznenadno otkazivanje nastupa Bireli Lagrenea ostalo je u senci odličnih koncerata Rabih Abou-Khalila u glavnom, i The Bad Plus u pratećem programu
(nastavak teksta)

25.10.08

Beogradski džez festival (1) - 24. 10. 2008.



Trubački veteran Jon Faddis i počasni pijanista Cameron Munter s jedne, i mladi violončelista i trombonista Dana Leong s druge strane privukli su upadljivo različitu publiku
(nastavak teksta)

23.10.08

Jazz Bunker, 22. 10. 2008.

original silence - argument left hanging - rubber cement (the second original silence, 2008)
medeski, martin & wood - muchas gracias (radiolarians 1, 2008)
the bad plus - fém (etude no. 8) (for all i care, 2008)
michael bates - fellini (clockwise, 2008)
the bad plus - semi-simple variations (for all i care, 2008)
jacob anderskov trio - 11th song (scraggly music, 2001)
william parker - lights of lake george (double sunrise over neptune, 2008)

21.10.08

Intervju - Dana Leong



Svirao sam u klasičnim orkestrima, big bendovima, malim džez sastavima, salsu, pop, rok i kamernu muziku. Oduvek sam slušao sve i svašta i kombinovao elemente iz omiljenih žanrova - klasike, džeza, roka i hip hopa
(nastavak teksta)

15.10.08

Jazz Bunker, 15. 10. 2008.

yaron herman trio - army of me (a time for everything, 2007)
pharoah sanders - you've got to have freedom (journey to the one, 1980)
bryan lopes trio - bouncy pants (s/t, 2008)
curlew - the hardwood (curlew, 1984)
human feel - cat heaven (galore, 2007)
denman maroney quartet - kilter (gaga, 2008)
fieldwork - rai (door, 2008)
aldo romano - black and blue (just jazz, 2008)
szilard mezei ensemble - fohasz (petition) (nad-reed, 2008)

7.10.08

Original Silence - The Second Original Silence




Iza tajanstvenog imena Original Silence kriju se velikani alternativnog gitarskog zvuka sa obe strane velike bare i najveći avanturisti evropskog jazza. Neka vas naziv benda ne zavara - umesto prvobitne tišine, ovde je na delu Veliki prasak
(nastavak teksta)

2.10.08

Jazz Bunker, 01. 10. 2008.

bobby previte & the new bump - set the alarm for monday (set the alarm for monday, 2008)
elephant 9 - i cover the mountain top (dodovoodoo, 2008)
dave rempis, jeb bishop, nate mcbride, tim daisy - jet lag (the engines, 2007)
imi kollektief - frevo sonoris causa (snug as a gun, 2006)
bill frisell - struggle (history, mistery, 2008)
bobby previte & the new bump - there was something in my drink (set the alarm for monday, 2008)
angles - every woman is a tree (every woman is a tree, 2008)
strange party orchestra - travellers' tale (travellers' tale, 2003)
todd sickafoose - paper trombones (tiny resistors, 2008)

26.9.08

Zagrebačke radosti (3) – Gutbucket (22. 09. 2008.)

Koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD, malom i intimnom prostoru koji je idealan za svirke ovog tipa. Bina je vrlo niska, tako da je publika veoma blizu i bezmalo na istoj ravni sa muzičarima. Gutbucket je bend koji često svira bez razglasa - bubanj i saksofon idu “na suvo“, a električni kontrabas i gitara samo preko matičnih pojačala. Tako je bilo i ovog puta, pa je od velikog značaja bila i akustika dvorane, koja je sasvim zadovoljavajuća. U publici - kao i na koncertu MU - nešto više od sto ljudi, ali fino raspoređenih po nevelikom prostoru, koji je delovao dobro popunjeno. Sa strane je smešten improvizovani štand sa CD-ovima, DVD-jevima, majicama i bedževima, koji sam overio odmah po završetku koncerta.

Bend se pojavljuje na bini, a pored mene jedan visoki lik odmah kreće sa glasnim ovacijama. Nosi Gutbucket majicu. A smislio je i muzičke želje: „Snarling Wrath Of Angry Gods!“ Zabavan neki mladić. I zaista, Gutbucket otvaraju set pomenutom pesmom, od koje me momentalno podilaze žmarci, a telo samo od sebe kreće da se trza u neočekivanim pravcima.

Saksofonista Ken Thomson je pravi šoumen i jedan od scenski najuzubudljivijih muzičara koje sam ikad gledao uživo. Dok svira, bez prestanka se kreće po bini, a svaki pokret koji načini je zabavan, spontan, i u savršenom skladu sa muzikom. Strast izbija iz svakog odsviranog tona, prolivaju se litri znoja. Ostatak benda deluje nešto uravnoteženije, ali svi sviraju besprekorno.

Nakon uvodne buke „besnih bogova“, na repertoaru su mahom pesme sa novog albuma, koji će se naći u prodaji početkom sledeće godine. Sudeći po premijernom slušanju, reklo bi se da Gutbucket ne posustaju. Izbrojao sam 9 novih pesama, od kojih su tek dve nešto manje zanimljive, dok su ostale prva liga. U pauzama promocije novog materijala ređaju se dobro poznate pesme sa poslednjeg objavljenog albuma „Sludge Test“.

Na sredini koncerta ponovo je u prvom planu Gutbucket fan sa početka priče. Javlja se sa novim muzičkim željama, ali ovoga puta ima i spreman propratni materijal. Naime, odnekud je izvadio svežanj listova velikog formata, sa ispisanim nazivima nekolicine Gutbucket pesama, i poređao ih duž bine! Uglavnom se radi o starijem materijalu, koji bend izvodi retko ili nikad, pa je tako i sada bila mala verovatnoća da će neka od tih želja biti uslišena.

Bend se silno zabavio ovakvim razvojem događaja. Thomson je zbijao razne šale, a kontrabasista Eric Rockwin je, tokom izvođenja jedne od novih pesama, dohvatio papir sa natpisom „Throsp%“ (naziv pesme sa albuma Sludge Test), zgužvao ga, stavio između žica, i odsvirao veoma žestok noise solo. Ipak, od svih naručenih pesama (bilo ih je 7-8) odsvirane su samo sve, koje su ionako bile na setlisti. Očigledno je da Gutbucket ne vole kompromise.

Na bisu je Thomson upitao hocemo li brzu pa sporu pesmu, ili sporu pa brzu. Oteo mi se usklik: „Fast, slow!“ U tom duhu, prvo je išla brzopotezna Money Management For a Better Life , a posle nje Throsp%, koja počinje kao klasična rock balada, a završava se iščašenim, neurotičnim solom na saksofonu.

Nakon nešto više od sat vremena, došlo je vreme za kraj jednog od najboljih koncerata koje sam odgledao u poslednje 2-3 godine. Na talasu euforije dadoh poslednje kune za koncertni DVD, majicu i bedž, a palo je i upoznavanje sa opuštenim i veselim momcima iz benda. Sledeća evropska turneja je u martu, rekoše da će pokušati da uglave Beograd u raspored. Neće biti lako organizovati koncert mimo festivalske sezone, ali držim im palčeve.

Zagrebačke radosti (2) – MU (22.09. 2008)

S obzirom na to da sam u Zagreb doputovao isključivo zbog Gutbucketa, a da se za etničku muziku interesujem tek kada je protkana kroz druge muzičke žanrove, nisam se ni najmanje zanimao za ostatak programa ZG Etno festivala. U tom duhu, nisam se informisao ni o portugalskom sastavu MU, koji je nastupao iste večeri kao i Gutbucket. Njihov koncert je održan u Klubu SC, u kome sam sticajem okolnosti proveo popodne, tako da sam mogao da ispratim njihovu tonsku probu.

Po bini se vrzmaju tri mladića i tri ženske, od kojih mi najveću pažnju privlači neobavezno obučena i veoma šarmantna štreberka-cvikerašica za kontrabasom. Za razliku od nje, ostale cure u bendu nikako da se late nekog instrumenta, pa mi pada na pamet da su tu tek u svojstvu igračica. Tu je i lik na bubnjevima sa nekim perčinom na glavi, reklo bi se da je žila kucavica benda – nešto poput Breginog Ogija. Povremeno napušta bubnjeve i svira aboridžinski instrument Didžiridu. Podršku mu pravi set udaraljki, a treći momak svira gitaru i još neke žičane instrumente. Koliko uspevam da razaznam na osnovu nasumično odsviranih odlomaka njihovog repertoara, po sredi je bućkuriš balkanskih, ruskih i bliskoistočnih melodija i ritmova. Na prvo slušanje, ne zvuči toliko loše, ali čeka se koncert za konačni sud.


U prostranom Klubu SC se skupilo tek nešto više od stotinak ljudi, ali su se svi zbili u ispred bine, pa je napravljen dovoljno prisan ambijent. Prvih par pesama protiče u živahnoj atmosferi, igra se u prvim redovima a bend je dobro raspoložen. One dve cure, za koje nisam znao da li su muzičari ili igračice, predstavljaju se u oba svetla. Jedna svira harmoniku, a druga violinu, pomalo i peva, a često izleće u centar bine i igra neke pažljivo osmišljene (tradicionalne, pretpostavljam) plesove, i to u veoma skockanom izdanju.


Nažalost, ubrzo kreće ono čega se pribojavam na koncertima ovakvih sastava - insistiranje na učešću publike u performansu. Jedna od devojaka (ona skockana) kreće da objašnjava kako treba da plešemo, pokazuje neke korake u pauzi između pesama, a za to vreme Ogijev portugalski pobratim merka nedužne muškarce po publici, ne bi li ih prisilo na ples sa već odobrovoljenim curama, od kojih je većina učestvovala i na plesnoj radionici ranije organizovanoj od strane benda. Nelagoda je trajala 2-3 pesme, tokom kojih su nevešti plesači bili u prvom planu.


Nakon toga situacija se drastično poboljšava. Bend odbacuje svoje pažljivo odabrano scensko ruho i kreće da svira punom parom, bez suvišnih kalkulacija i nametljive komunikacije sa publikom. Zvuk je veoma intenzivan i sabijen, podređen snažnom i preciznom ritmu, uz retke solističke izlete. Iako su dobro raspoloženi sve vreme, momci i devojke iz benda mi deluju mnogo opuštenije tokom drugog dela koncerta, a u publici je sve uzavrelija atmosfera.


MU je mlad bend, na početku svoje karijere, koji se opredelio da zapliva u sve komercijalnijim world music vodama. Kako se izboriti za mesto na prezasićenom tržištu etno zvukova? Čini mi se kao da ni sam bend nije načisto sa tim. Sa jedne strane, dosta se trude oko scenskog nastupa, što ih povremeno dovodi do same granice dobrog ukusa i stvara utisak odsustva spontanosti. A opet, itekako su sposobni da odsviraju najveći deo seta veoma uverljivo, snažno i bez zadrške. Srećom, finiširali su u pravom stilu, i napravili dobar štimung za njujorške majstore.

Zagrebačke radosti (1) – Uvertira

Prošlo je 2 i po godine od poslednjeg zagrebačkog koncerta mog omiljenog benda – Gutbucket. Iako je taj nastup bio jako dobar, bilo je i detalja koji su mi umanjivali uživanje. Nakon dugog putovanja do Zagreba u ranim jutarnjim satima i smucanja po gradu, uveče – sasvim očekivano – dolazi do umora i pada energije. Poučen ovim iskustvom, počeo sam da dolazim makar dan ranije kad god bih išao u Zagreb povodom nekog koncerta. Takođe, Galerija SC, u kojoj su Gutbucket svirali tada, nema baš savršenu akustiku, a ni veoma slaba poseta u prostranoj galeriji nije doprinela stvaranju dobre atmosfere.


Ali su zato momci iz Gutbucketa dali sve od sebe, i odradili jedan od scenski najluđih nastupa koje sam ikad gledao. Budući da sviraju bez razglasa, a saksofonista Ken Thomson i (bivši) bubnjar Paul Chuffo bez ikakvih pomagala, lako su spustili svu opremu sa bine i ceo set odsvirali ispred malobrojne publike. Thomson je uletao u masu, skakao po ljudima (mene je udario ramenom!) i izvodio raznorazne blesave performanse. Sve u svemu, jako prijatna, dobro raspoložena i spontana družina. Kada sam saznao da ponovo sviraju u Zagrebu, nije bilo dvoumljenja oko eventualnog dolaska.


Ovoga puta Gutbucket su nastupili u okviru 3. izdanja ZG Etno festivala. Iako se u njihovoj muzici etno momenti dobro uklapaju sa jazzom i punkom, dosta su štrčali u odnosu na ostatak festivalske ponude (koliko sam uspeo da primetim - mahom glavnostrujaške world music egzotike). No, ovo i nije toliko čudno kao što deluje na prvi pogled. Budžetska sredstva je mnogo lakše pribaviti za festivalske nastupe nego za „obične“ koncerte, pa je valjalo iskoristiti strateški povoljan termin njihove turneje.

25.9.08

Jazz Bunker, 24. 09. 2008

francesco bearzatti tinissima quartet - mandi friul (suite for tina modotti, 2008)
james carter - bro. dolphy (present tense, 2008)
trio grande & matthew bourne - caldedine (un matin plein promesses, 2008)
johan borgstrom - p. i. m. (boys in the dark) (smile and be serious, 2000)
medeski, martin & wood - ahaji (zaebos, book of angels, vol. 11, 2008)
cooper-moore, tom abbs, chad taylor - harare (triptych myth, 2004)
dennis gonzalez jnaana septet - portugal (for linda sharrock) (the gift of discernment, 2008)
billy fox - do the wiggle (the uncle wiggly suite, 2007)
spring heel jack - folk players (songs & themes, 2008)

Jazz Bunker ponovo radi!

Nakon duge letnje pauze, na zagrebačkom Radiju SC ponovo kreće emisija Jazz Bunker (sreda, 21-22h), posvećena savremenoj jazz sceni. Plejliste ću kačiti svakog četvrtka na blogu. Evo i formalne najave:

Jazz glazba je tokom svog impozantnog stogodišnjeg staža prešla dalek put od njuorleanskih početaka do postmodernog 21. veka, u kome su žanrovske stege labavije nego ikad. Za slušatelje Radija SC Nikola Marković bira najuzbudljivije što suvremena scena nudi: njujorške i čikaške eklektičare, beskompromisne europljane i avangardne japance, a naći ce se mesta i za pokoju zaboravljenu melodiju zaslužnih veterana.

3.9.08

Umbria Jazz - Balkanic Windows 08

Proteklo je već četiri godine otkako je čuveni Umbria Jazz Festival osnovao beogradsku filijalu, kroz koju su prodefilovale brojne vedete italijanske jazz scene, ali i mlade domaće snage. Sticajem raznoraznih okolnosti, za mene je ovogodišnje izdanje festivala bilo tek prvo koje sam odgledao.

Do preokreta nije došlo zato što sam smatrao da je program drastično poboljšan, već zbog griže savesti što sam propustio prošlogodišnji koncert Francesca Bearzattija, uz čiji album Suite For Tina Modotti intenzivno uživam ovih dana i nedelja. Ovom prilikom sam sebi obećao da ću uredno ispratiti čitav festival, da se ne bih kasnije kajao ako kojim slučajem propustim koncert nekog muzičara čiju ću vrednost shvatiti tek mesecima kasnije.

I tako, u petak uveče se zaputih prema amfiteatru muzeja 25. maj, gde je bilo predviđeno da se održi festival. Nikada ranije nisam bio tamo, pa me je koncertni prostor veoma prijatno iznenadio. Bina je postavljena na kružno betonsko poluostrvo , koje se nalazi na sredini malog veštačkog jezera, odnosno bazena. Krajnje idiličan i simpatičan prizor.

U pola 9, za kada je zakazan početak koncerta, publika je tek počela da se okuplja, pa sam uspeo da se udobno smestim u prve redove amfiteatra. Oko mene sve neki fini i kulturni ljudi. Makar dok nije naišla jedna nafrakana punačka koka u 40-im i sela sa svojim društvom tik pored mene, tako da sam u narednih nekoliko minuta (čak i kada je počeo koncert) imao priliku da čujem sve o tome kako joj se neki junoša nabacivao na moru, ali i par telefonskih razgovora ("evo me na nekom festivalu!"). Kada bude organizivano potpisivanje peticije za ukidanje besplatnih kulturnih manifestacija, eto mene u prvim borbenim redovima!


Prvo veče je otvorio internacionalni sastav Fatima Spar & Die Freedom Fries, u čijoj muzici ima mesta kako za balkanske i orijentalne ritmove i melodije, tako i za jazz muziku prve polovine 20-og veka - njuorleanske korene i sving. Koncert počinje numerom Zirzop sa istoimenog albuma, koji će činiti okosnicu setliste. Neparni ritmovi i balkanski melos prizivaju atmosferu meni ne toliko dragih Serbia Sounds Global kompilacija. Ipak, već od sledeće pesme se situacija bitno poboljšava,kada se bend se predstavlja u znatno eklektičnijem izdanju.

Na nekim fotografijama koje sam imao prilike da pogledam pre festivala, Fatima Spar mi je izgledala kao veoma ozbiljna i duboko osećajna žena, snažne pojavnosti i autoriteta. Kolika je samo moć dobre fotografije! Uživo, ona ostavlja utisak bezbrižnog, razdraganog devojčurka. Naravno, to nije ništa loše, naprotiv - u svakom otpevanom tonu oseća se istinska radost muziciranja, a plesanje u stilu 30-ih godina prošlog veka je neusiljeno i beskrajno šarmantno.

Njen baršunast vokal je veoma prijatan a interpretacija pouzdana, premda ne ostavlja slušaoca bez daha. Ni u samom bendu nema muzičara koji bi se istakao virtuoznim baratanjem vlastitim instrumentom. Ali ovde to i nije poenta. Individualni doprinosi se svode na ubacivanje osobenih, kitnjastih fraza, u čemu prednjači trubač Philipp Moosbrugger. On svira veoma strastveno, gotovo bez prestanka se služi prigušivačima uz pomoć kojih stvara širok spektar zabavnih efekata.

Glavna snaga benda je u odličnom poznavanju stilova kojima barataju, upečatljivim melodijama i besprekornoj interpretaciji kroz koju se oseća mladalački duh, iskrena predanost i ljubav prema muzici koju sviraju.

Naravno, bilo je i par slabijih momenata. Pored pomenute Zirzop, nelagodu mi je izazvala pesma posvećena George Bushu, koja se svojom tematikom (pored toga što je već sama po sebi užasno pomodna i prežvakana) nikako ne uklapa u senzibilitet benda, a neumesno mi je zvučala i obrada Joy Division hita Love Will Tear Us Apart u etno maniru.

Bez obzira na ovih par gafova, Fatima Spar i drugari su imali jako prijatan nastup, za koji će se ispostaviti da je predstavljao vrhunac prve festivalske večeri.


Nakon Fatime Spar je nastupio gitarista Domenico Caliri i njegov sastav Cal Trio. Već na sam pomen gitare u jazzu javlja mi se nekakva nelagoda i neprijatne asocijacije. Ako posmatramo kroz prizmu mainstreama, nalazim da je gitara (uz neke časne izuzetke poput, na primer, Djanga Reinhardta) jedan od najdosadnijih jazz instumenata. Nekoliko pesama Cal Trija koje sam preslušao online samo su podgrejale moje strahove i netrpeljivost prema jazz gitari, ali me je raznovrsnost preslušanog materijala naterala da skepsu na trenutak ostavim po strani i stavim u prvi plan ideju da će uživo odsvirane pesme biti možda još drugačije, tj. bolje od onih koje sam ja preslušao.

Već nakon par minuta moje nade su brutalno raspršene. Domenico Caliri je gitarista besprekorne tehnike, koga prate veoma interesantan bubnjar i pouzdan kontrabasista. Ali tu se svaka pohvala završava, pošto ova trojka očajno funkcioniše kao kolektiv. Caliri je kompozitor čije su osnovne teme krajnje neupečatljive, sola bez glave i repa, i sve vreme se stiče utisak da se ređaju nasumične stilske vežbe (be-bop, fusion, avangarda...), puki nizovi tonova koji bi mogli da imaju smisla tek kao zagrevanje pred probu sa bendom. Sve što ne valja u njegovom individualnom izrazu nepogrešivo se prenosi i na kolektiv. Zamislite tri tehnički besprekorna muzičara koji su se prvi put okupili na zajedničkoj probi, ali je očigledno da među njima ne postoji hemija i da ne bi imalo smisla praviti bend na duže staze. Upravo tako zvuči Cal Trio.

Nije prošlo ni pola sata od početka koncerta, a već sam uhvatio sebe u radnji koju prezirem na ovakvim manifestacijama - neobaveznom i pomalo glasnom razgovoru u prijatnom društvu koje sam sreo u pauzi između dva nastupa. Vreme je za momentalni odlazak.



********************


Drugo festivalsko veče je počelo koncertom domaće postave Unit 5, kome sam se naročito radovao zato što ću, nakon puno vremena, ponovo odgledati na delu odličnog mladog trubača Strahinju Banovića. Prethodnog puta sam ga gledao u okviru Bata Božanić kvinteta, rame uz rame sa bratom Nemanjom. Uvek mi je bilo neobično što njih dvojica gotovo uvek nastupaju zajedno u okviru raznoraznih sastava. Dva trubača sličnog senzibiliteta u jazzu nisu baš uobičajena kombinacija, niti bi se takvom duetu mogao, sem bratske ljubavi, pronaći valjan razlog. Bilo kako bilo, obradovalo me je što se u ovom bendu nalazi samo jedan od njih dvojice, a i činjenica da mu je partner u prednjoj liniji saksofonista Maks Kočetov, o kome sam u više navrata čuo lepe reči, iako ga nikada pre ovog koncerta nisam gledao uživo.

Unit 5 otvaraju koncert numerama Waynea Shortera i Lee Morgana, a i u nastavku se ređaju probrane hard-bop melodije. Bend je kompaktan, stilski veoma jasno profilisan i ne okušava se ni u kakvim eksperimentima. Svako od muzičara je vrhunski majstor svog instrumenta, a pažnju mi od starta najviše privlači Strahinja Banovic. Njegov ton je otvoren, veoma raskošan i snažan, a sola su veoma pažljivo osmišljena i u većoj meri predstavljaju plod lucidnog intelekta negoli instinkta i emocije. Retko kada se dešava da Banović zapadne u manirizam i recikliranje već odsviranih fraza. Sola obično započinje veoma energično i glasno, kao da želi da odmah skrene pažnju na sebe, ne bi li potom zadržao pažnju i nešto odmerenijim nizovima tonova.

Maks Kočetov je dostojan pratilac i opozit snažnoj Banovićevoj svirci. Njegova sola su nežnija i ne toliko pompezna, ali su zato harmonski podjednako uzbudljiva. Moj je utisak da se bolje snalazi na soprano saksofonu nego na altu, kada frazira previše tiho i nekako nedorečeno, kao da samo skicira sola koja će tek odsvirati nekom drugom prilikom.

Ostatak benda nije toliko upadljiv, ali se radi o veoma pouzdanim muzičarima. Ritam sekcija svira sa puno osećaja, a naročito bubnjar Dušan Ivanišević, koji bi na momente svoje strogo odmerene deonice diskretno ukrašavao kratkim solima.


Italijanska uzdanica za ovo veče je bio trubač Dino Rubino, koji nažalost nije ostavio mnogo bolji utisak od svog zemljaka koji je nastupio prethodnog dana. Svirka njegovog benda ne boluje od nedostatka ideja i koncepta. Ona je, jednostavno rečeno - dosadna. Pesme su u laganom ili srednjem tempu, post-bop orijentacije. Dino Rubino od početka koncerta sedi na stolici, udobno zavaljen i prekrštenih nogu, i deluje kao da su mu misli na nekom sasvim desetom mestu. Sve to ne bi bilo problem da mu i sola nisu takva - krajnje lenja i beskrvna. U sličnom duhu se pokazao i ostatak benda. Ni ovde se 20-30 minuta strpljivog podnošenja patnje nije pokazalo plodotvornim, pa je kucnuo čas za odlazak sa poprišta zbivanja.



***********************


Ako bismo ovogodidišnje izdanje beogradskog Umbria Jazza vrednovali prema učinku italijanskih snaga, mirne duše bismo mogli da kažemo da je festival doživeo fijasko. Srećom, pokazalo se da i na domaćoj sceni ima muzičara koji su sposobni da odsviraju prvoklasni glavnostrujaški jazz, a Unit 5 su na mene ostavili najbolji utisak na čitavom festivalu. Tek nešto manje upečatljivi su bili Fatima Spar i njena vesela međunarodna družina. Sveukupno, festival ipak zaslužuje prelaznu ocenu, a uz nešto respektabilnija italijanska imena treba očekivati još bolja izdanja u narednim godinama.

28.8.08

Francesco Bearzatti Tinissima Quartet - Suite For Tina Modotti (Parco Della Musica, 2008)

Za razliku od skandinavske scene, koja se obično smatra predvodnicom progresivne struje evropskog jazza, podjednako živu italijansku scenu bije glas čuvara plamena tradicije. Ipak, poštovanje istorije žanra ne podrazumeva nužno hermetičnost i odsustvo svežih ideja. Kao što, uostalom, ni puko koriščenje elektronskih instumenata ili dekonstrukcija ustaljenih harmonskih obrazaca nisu nepogrešivi pokazatelj muzičkog napretka.

Talentovani italijanski saksofonista/klarinetista Francesco Bearzatti se nalazi na pola puta između žanrovskog nasleđa i postmoderne. Albumom Suite For Tina Modotti on na pravi način demonstrira kako se od već postojećih i dobro poznatih sastojaka spravlja sveža i originalna zakuska za jazz sladokusce raznovrsnih profila.

Striktno muzičkom analizom lako ćemo doći do zaključka da je glavni adut Tinissima Quarteta izvanredna umešnost u kombinovanju različitih žanrova - od tradicionalnog jazza i njuorleansko/kabaretskih izleta u stilu Gianluigi Trovesija do razigranih narodnjaka i rokerskih pasaža kojima akustični set instrumenata nimalo ne ublažava snagu. Ali ne treba zanemariti ni kvalitet koji se ne može registrovati notnim sistemom - izvanredna strastvenost sa kojom svira čitava četvorka.

Ona naročito dolazi do izražaja u furioznim numerama Why, koja protiče u smenama poletne melodije i napetih razigravanja ritam sekcije, a još više u Guerra Civil, raspojasanoj etno temi sa potpuno uvrnutim duvačkim solom (zamislite nekog avant/free jazz velikana, primoranog da svira narodnjake pod šatrom!). U Mission Tinissima Quartet zvuči poput punokrvnog rock benda kome biste stavili na raspolaganje jazz instrumente, dok je America! pod uticajem vickaste Trovesijevske eklektike.

Bend se izvanredno snalazi i u nešto sporijem ritmu, kada uz uvek raspoloženu ritam sekciju i duvači dolaze do izražaja. Bearzatti se pokazuje kao instrumentalista kome podjednako leže iščašene, vrišteće ekskurzije na saksofonu ( u završnoj Hermana No Duermes) i melodična, emotivna klarinetska sola, poput onog u numeri Mandi Friul (čija bas linija neodoljivo podseća na kultni Metallicin hit One!). Ni trubač Giovanni Falzone nimalo ne zaostaje - na performansu u numeri Russia bi mu pozavideo i sam Dave Douglas, a neka nežnija duša bi lako mogla da pusti i pokoju suzu uz prozukli, parajući zvuk njegovog instrumenta.

Ako su vam mrski latino narodnjaci, Mexico ćete doživeti kao najmanje uverljivu melodiju na albumu. Ovoj prolaznoj slabosti će se, doduše, lako oprostiti, nakon svih doživljenih radosti.

Oni kojima jazz nije toliko mio srcu često će o ovom odveć šarolikom žanru govoriti kao o "muzici za muzičare", koja grca u preteranom intelektualizmu i samozadovoljnim solima. Suite For Tina Modotti je idealan album za razbijanje ovakvih predrasuda, i obavezna lektira za ljubitelje jazza kojima su strast i emocije važniji od brzometne paljbe i zamršenih harmonija.

12.8.08

Seven That Spells - Black Om Rising





Zagrebački psihodelični rockeri Seven That Spells su perjanica instrumentalne scene i jedan od retkih balkanskih bendova koji aktivno nastupa i izdaje albume van ovih prostora
(nastavak teksta)

8.8.08

Michael Dessen Trio - Between Shadow And Space (Clean Feed, 2008)

Michael Dessen spada u red jazz muzičara mlađe generacije koji se nalaze na raskršću širokog polja novovekovne interpretacije baperskog nasleđa, free-jazza i pažljivo doziranog rokerskog naboja, koji retko sklizava u razuzdani fusion na tragu sedamdesetih godina prošlog veka.

Oficijelna kritika ovaj ne baš jasno definisani podžanr često označava kovanicom post-bop, dok je na sajtu allmusic.com ustanovljena još opštija fraza koja sama po sebi malo toga govori - modern creative. Ovakav terminološki poraz kritike ne ide joj toliko na štetu koliko govori o zavidnoj emancipaciji dobrog dela savremene jazz scene, koja valjano funkcioniše van žanrovskih stega i kvalifikacija, ne zanemarujući pritom prebogatu istoriju žanra.

Trombonisti Dessenu, na debitantskom albumu u trio formaciji, društvo prave kontrabasista Christopher Tordini i bubnjar Tyshawn Sorey. Nakon prvih odsviranih taktova svirka zvuči lenjo i neobavezno, kao da su se trojica drugara našla na probi i lagano se zagrevaju za "ozbiljno" muziciranje. Ipak, ovaj ležerni karakter albuma svoju varljivu pojavnost duguje kolektivnom radu benda i nekonvencionalnoj raspodeli uloga koje se smenjuju iz minuta u minut, a svaki instrument će imati prilike da se predstavi i u solo i u ritmičkim partiturama.

Uvodnu Between Shadow And Space Dessen otvara razvučenim, flegmatičnim trombonskim deonicama, a ubrzo mu se pridružuju Tordini i Sorey. Kontrabas je ritmički stožer i nosilac melodije koja doživljava fine varijacije, i povrh koje se ređaju nepredvidiva bubnjarska sola. U sličnom duhu protiče i najupečatljivija pesma na albumu Restless Years - melodija na kontrabasu sadrži svega tri tona, odsvirana sa rokerskim senzibilitetom, dok se bubanj, trombon i šturi zvuci Dessenovog laptopa priključuju isprva polako, da bi naposletku usledila bučna, raskalašna kulminacija.

Anthesis donosi dugačak uvod na kontrabasu i razradu uz pridruženi set bubnjeva, a nakon priključenja trombona ritam sekcija počinje da nauzmenično ubrzava i usporava tok pesme, naizgled slučajno se spotiče i pridiže, i poentira bravuroznim Soreyevim solom.

Dessen i drugari, nažalost, nisu imuni na samodopadne free egzibicije, koje u ovako labavo strukturiranoj svirci vrebaju iza svakog ugla. Chocolate Geometry i Granulorum se predugo guše u nasumičnim solima i opštim mestima free-jazza, dok je Duo Improvisation nešto kraća i utoliko prihvatljivija.

Završna numera Water Seeks prikazuje bend u drugačijem, ali veoma efektnom svetlu - umesto dinamične igre ritam sekcije ili free ekskurzija u prvom planu su elektronski zvučni zastori, povrh kojih odjekuje slojeviti eho trombonskih zvukova i brundajući, potmuli bas.

Michael Dessen se na albumu Between Shadow And Space predstavio kao autor koji svoj kvalitet u mnogo većoj meri duguje odličnom izboru ritam sekcije i kolektivnom muziciranju negoli sviračkim bravurama. Budući da se nalazi na samom početku solo karijere, teško je predvideti kojim putem će krenuti. Ukoliko svoj nesumnjivi aranžerski talenat stavi ispred poriva za dokazivanjem i zavodljive slobode free-jazza, imaćemo više razloga za radost.

27.7.08

Pharoah Sanders na Belefu



Legendarni saksofonista, nekadašnji saradnik Johna Coltranea, osvežio je pred publikom na Kolosu uspomene na zlatne momente svoje karijere
(nastavak teksta)

17.7.08

Cinematic Orchesta na Belefu


Eklektični nu jazz sastav Cinematic Orchestra održao je solidan nastup na pomalo zaboravljenom splavu Kolos, koji se za ovu priliku transformisao iz sportsko-rekreativnog centra u savršeni koncertni prostor
(nastavak teksta)

8.7.08

Return to Forever u Sava Centru



Na velikoj povratničkoj turneji nakon 25 godina pauze, kultni fusion sastav Return to Forever je nastupio i pred beogradskom publikom. Preko dva sata svirke je malo koga ostavilo ravnodušnim
(nastavak teksta)

Summertime Festival - Branford Marsalis u Sava Centru



Poznati američki saksofonista Branford Marsalis obradovao je ljubitelje tradicionalnog jazza nadahnutim nastupom u dobro popunjenoj dvorani Sava Centra
(nastavak teksta)

18.6.08

Jazz Bunker, 18. 06. 2008.

wadada leo smith - rosa parks (tabligh, 2008)
matana roberts quartet – exchange (the chicago project, 2008)
jason stein's locksmith isidore - miss izzy (a calculus of loss, 2008)
jason stein's locksmith isidore - that's not a closet (a calculus of loss, 2008)
wayne horvitz gravitas quartet - a walk in the rain (one dance alone, 2008)
gerry hemingway quartet - full off (devils paradise, 2003)
fire room - when water burns air (broken music, 2008)
michael dessen trio - restless years (between shadow and space, 2008)
7k oaks - pi too (7000 oaks, 2008)
dave liebman & ellery eskelin – cha (renewal, 2008)
x-legged sally - the shah of blah (killed by charity, 1994)
time berne – clear (mutant variations, 1983)
magnus broo quartet – clockwise (painbody, 2008)
spring heel jack - 1,000 years (songs & themes, 2008)
spring heel jack - at long last (songs & themes, 2008)
vijay iyer – threnody (tragicomic, 2008)

12.6.08

Jazz Bunker, 11. 06. 2008.

william parker - doctor yesterday (corn meal dance, 2007)
avishai cohen - seattle (gently disturbed, 2008)
jacob anderskov trio - what roots (on the loose, 2004)
fredrik ljungkvist - oslo (badaling, 2007)
vijay iyer - comin’ up (tragicomic, 2008)
vijay iyer - age of everything (tragicomic, 2008)
open loose - blue light down the line (strange unison, 2008)
henry threadgill sextet - theme from thomas cole (you know the number, 1986)
strange party orchestra - elevator man (travellers’ tale, 2003)
tiptons - powerhouse (tsunami, 2004)
strange party orchestra - night owl cafe (travellers’ tale, 2003)
ingebrigt haker flaten quintet - green wood (the year of the boar, 2008)
satoko fujii - ants are crossing the highway (fragment, 2007)
fredrik ljungkvist - altro (badaling, 2007)
rudresh mahanthappa - joe made the face (for joe viola) (black water, 2002)
keith jarrett - eyes of the heart (part two) (eyes of the heart, 1976)

9.6.08

Intervju: Massimo Zu

Ovaj intervju sam napravio povodom predstojećeg beogradskog koncerta Zu i Mike Pattona, koji će se održati 15. juna u SKC-u. S obzirom da se o Pattonu dosta toga već zna, a Zu malo ko i pominje, red je da i oni budu predstavljeni kako dolikuje. Makar na ovom blogu i po nekim internet forumima.

Zu je tročlani sastav (Jacopo Battaglia - bubnjevi, Massimo Pupillo - bas gitara, Luca Mai - saksofon), koji izvodi furioznu mešavinu avangardnog jazza i agresivne gitarske muzike. Postoje od 1997. godine, i tokom ovih desetak godina postojanja snimili su pregršt albuma, odsvirali na stotine koncerata, i sarađivali sa muzičarima najrazličitijih orijentacija - od jazzera i avangardista raznolikog spektra do punk, rock i metal bendova.

Zvanični sajt benda
Myspace prezentacija

Već sa početkom koncertne kampanje, došao sam na ideju da bih mogao da napravim intervju sa nekim iz benda. Massimo je bio neviđeno predusretljiv. Iako sam mu u e-mailu objasnio da će intervju biti plasiran samo preko mog bloga i nekih foruma, nije se nimalo dvoumio - čak je delovao veoma radosno povodom te prepiske. Odgovorio mi je na sva pitanja u roku od 3-4 dana, uz izvinjenje što nije mogao to da učini ranije, pošto je bio na mini turneji sa bendom 7K Oaks.





N M: Reci mi nešto o vašim muzičkim počecima. Kako si se upoznao sa Lucom i Jaccopom? Čime ste se bavili pre nego što ste oformili Zu? Jeste li imali neke druge bendove, i kakvu ste muziku svirali?

M P: Sva trojica smo odrasli u Ostiji kod Rima, veoma siromašnoj primorskoj oblasti u kojoj je ubijen Pasolini, i gde se skuplja dosta narkomana. Luca i ja smo vršnjaci. Upoznali smo se 1984. kada smo imali po 14 godina, i to na koncertu najgoreg benda na svetu - Saxon! Pošto smo bili jedini čudaci u kraju, vrlo brzo smo se sprijateljili, ali tek nakon mnogo godina počeli smo da sviramo zajedno. Luca se čak bavio i slikarstvom pre nego što je počeo da svira saksofon!

Jacopa smo upoznali 1989. godine. On je tada imao 13 godina i nigde nije išao bez Slayer majice. Jednom prilikom se pojavio na koncertu noise benda Sinatra, u kome sam ja tada svirao, i puno mu se dopalo to što je čuo. Zatim se navukao na Nomeansno i počeo da svira bubnjeve. Već u startu se videlo da je neverovatno talentovan!

Nekoliko godina kasnije, kada sam svirao u industrial bendu Gronge, pozvao sam Jacopa i Lucu da nam se pridruže. Veoma brzo smo se skapirali i postali previše uvrnuti za ostatak benda, tako da je raspad bio neminovan! Ostali smo nas trojica, bez gitare i pevača. Nastao je Zu. Bila je 1997. godina.

N M: Na vašoj myspace stranici piše da ste tokom prve 2 godine postojanja samo vežbali, bez ikakvih studijskih snimaka ili koncertnih nastupa. Zašto toliko dugo?

M P: U to vreme uopšte nismo planirali da se ozbiljno bavimo muzikom. Samo smo želeli da uživamo u sviranju i da pronađemo vlastiti izraz. Dosadili su nam šablonska muzika i bendovi kojima smo bili okruženi. Ali potrebno je dosta vremena, posvećenosti i sreće ne bi li se došlo do autentičnog izraza, to se ne može isplanirati. Po cele dane smo radili na našim bezveznim poslovima, i svirali svake noći koliko god smo mogli. A onda, jednog jutra, spontano je nastala prva Zu pesma. U tom trenutku smo konačno spoznali da je to naša muzika, i počeli smo da se razvijamo sa te tačke. Prvi album Bromio smo napravili za dva meseca. To se dešavalo 1998/99. godine.

N M: Kada ste počeli da svirate zajedno, da li ste imali ideju kako bi bend trebalo da zvuči?

M P: Nismo. Volimo toliko različitih vrsta muzike da smo praktično sve probali. Veoma nam je bitno da o stvaralačkom procesu ne odlučujemo racionalno - puštamo ga da teče svojim tokom, kao da ne zavisi od nas. Nikad ne bismo odsvirali nešto što ne osećamo duboko u stomaku. Zato puštamo muziku da se sama razvija, što zapravo znači biti dobar i obučen provodnik kroz koji će ova sila naići.

Od velikog značaja su nam bile i reči jednog od naših muzičkih idola, Johna Coltranea - on kaže da je uvek moguće otkriti nešto novo ako ogledalo duše održavate čistim. Mislim da smo, tokom godina, postali sve sposobniji da budemo dobri, čisti provodnici za muziku koja nadolazi. Poput Coltranea, i mi mislimo da je uvek moguće doći do nečeg novog. Oni koji kažu da su sve ideje u muzici već iscrpljene, samo se javno deklarišu kao ljudi uskih shvatanja, koji ne vide izlaz iz vlastitih okova.

N M: Odmah nakon prvog albuma otpočeli ste saradnju sa Eugene Chadbourneom. Kako ste se upoznali, i kakvo je iskustvo bilo raditi s njim?

M P: Bili smo njegovi veliki fanovi. Ja sam naročito voleo njegov album Songs, koji je predivan i jako potresan. U to vreme se nije bogzna šta dešavalo po Rimu, tako da smo sami organizovali svirke bendovima koje volimo, samo da bismo ih konačno videli na delu!

Tako smo organizovali i Chadbournov koncert, i na kraju koncerta smo odsvirali zajednički improvizovani set. Bio sam jako uzbuđen i uplašen zbog zajedničkog nastupa! Ali ispalo je odlično, pa smo rešili da snimimo zajednički materijal. Proveli smo nekoliko dana u garaži sa najjednostavnijom mogućom opremom, i sa lakoćom i uživanjem smo stvarali muziku. Naposletku, postali smo i dobri prijatelji.

N M: Album Igneo je producirao Steve Albini. Da li ste zadovoljni zvukom na tom albumu? Na koji način je Albini uticao na zvuk benda?

M P: Kada smo snimali naš prvi album Bromio, snimatelj je zamalo pao sa stolice kada nas je prvi put čuo! Bilo je jasno da niko u Italiji ne može da uhvati naš zvuk! Ljudi koji su dolazili na naše koncerte govorili su nam da smo mnogo bolji uživo, i da na studijskim snimcima nije uhvacen ni stoti deo naše koncertne energije.

U to vreme smo se sprijateljili i često išli na turneje sa amsterdamskim bendom The Ex. Oni su snimali neki materijal sa Albinijem u Francuskoj dok smo mi tamo bili na turneji, pa smo svratili smo do studija i pitali ga da li bi radio sa nama, i on se složio. Naposletku, otišli smo u Chicago i obavili sav posao veoma brzo!

Mislim da je na albumu dobro uhvaćen naš zvuk. U osnovi, Albini snima zvuk živog benda, ne producirajući ga. To je ono što Albini radi, i najbolji je u tome! Iako smo imali nekih sumnji oko konačnog učinka...ali nama je u prirodi da budemo perfekcionisti u svakom pogledu.


N M: Reci mi nešto o vašem radu sa Matsom Gustafssonom. Čuo sam zanimljivu priču o tome kako ste se zapravo upoznali u Zagrebu, na vašoj tonskoj probi?

M P: Ovako je bilo: nosio sam Nomeansno majicu na tonskoj probi pred zagrebački koncert, Mats mi je prišao i rekao: Nomeansno je moj omiljeni bend! Istog trenutka smo postali drugari!

Sa Matsom je fenomenalno raditi, i sa muzičke i sa ljudske strane. On je moćan instrumentalista i čovek otvorenog duha. Nijedan muzičar se ne se uklapa sa nama bolje od Matsa.


N M: Kakvu ulogu ima svako od vas trojice u bendu? Da li postoji neko ko je glavni kompozitor ili sve radite zajedno?

M P: Uloge su veoma jednostavno podeljene: svako od nas radi na svom instrumentu šta god hoće! Za nas bi se moglo reći da smo anarhisti, a jedna od najvažnijih stavki u bendu je da bukvalno sve zajednički razmatramo. I nikad ne glasamo, kod nas nema demokratije! Mora postojati potpuno slaganje oko svake odluke, bilo da se radi o muzici, poslovnim pitanjima, ili o nečemu trećem.

Što se tiče same muzike, sve ideje se rađaju na probama, kada funkcionišemo kao bend. Retko se dešava da neko dođe od kuće sa već spremnom idejom. Ponekad je to slučaj sa Jacopom, ali obično pravimo muziku samo kada smo svi na okupu.


N M: Znam da je dosta bendova uticalo na vas. Da li možes da izdvojiš 3-4 benda kojima se najviše diviš i koji su najviše uticali na muziku vašeg benda?

M P: To je težak zadatak! Sutra bih možda nabrojao neke druge bendove, ali trenutno, zbog mnogih - ne samo muzičkih - razloga, već i sa ljudskog stanovišta, to su:

Nomeansno

The Ruins

The Ex

John Coltrane Quartet


N M: Imate pesmu koja se zove Tom Araya is Our Elvis...kakva je vaša veza sa Slayerom, i sa heavy metalom uopšte?
Koju vrstu metala volite?

M P: Mi u potpunosti potičemo iz metala. Tokom tinejdžerskih godina smo slušali metal, zatim hardcore punk, pa industrial, nakon toga savremenu klasičnu muziku, free-jazz, improvizaciju...pa ponovo metal!!! I ne trudimo se da previše mudrujemo oko toga. U našoj muzici ima mesta za sve što volimo. Ne želimo da pravimo izbor, to bi bilo kao kada biste odabrali samo jednu stranu svoje ličnosti i odbacili ostale! Još uvek slušamo puno metal muzike, i mislimo da je metalska publika sve otvorenija za inovacije unutar žanra. Luca najviše sluša metal od svih nas, mogao bi da nabroji hiljadu opskurnih bendova. Sva trojica mnogo volimo bend Meshuggah. Volimo The Melvins. Sve vrste...ne znam koji bi izraz bio najprigodniji...inteligentnog metala, recimo? Takođe, volimo Dillinger, Car Bomb, Earth, Asva, Cephalic Carnage...i još uvek slušamo AC/DC dok se vozimo kombijem!


N M: Šta misliš o drugim bendovima koji ukrštaju jazz i metal/punk, kao što su Gutbucket, The Hub, Trevor Dunn’s Trio Convulsant, Thing?

M P: Ovo nije baš definisan muzički žanr, svaki od ovih bendova se trudi da bude originalan i da izgura svoju viziju. Dobro se uklapamo sa The Thing - prošle godine smo zajedno išli na turneju, kao sekstet, a planiramo još jednu turneju sledeće godine.


N M: Ima li u Italiji muzičara ili bendova koji prave muziku sličnu vašoj?

M P: U Italiji postoji puno dobrih bendova. Pošto smo često na turnejama imamo priliku da slušamo bendove iz svih krajeva sveta, ali čini mi se da Italija, uz Francusku i Japan, ima jednu od najboljih underground scena. Najplodnije scene nastaju tamo gde mladi muzičari nemaju neku šansu da naprave karijeru baveći se pop muzikom, pa se okreću onome što im je zaista u srcu.

Dakle, postoji mnoštvo dobrih bendova. Evo i nekih imena: Udus (Luca Zu), Psychofagist, Ovo, Inferno, A Short Apnea, No Hay Banda Trio, Teatro Degli Orrori, With Love...

Problem je što ne postoje izdavačke kuće koje bi distribuirale italijansku muziku i van lokalnih okvira. I sa nama je isti slučaj, tako da se trudimo da radimo sa američkim izdavačima. Upravo sam pokrenuo malu izdavačku kuću Sonic Invaders, i nadam se da ću uspeti da predstavim puno dobre muzike!


N M: Zu je veoma energičan koncertni bend, ali ne baš konvencionalan, i ne može se tako lako svrstati u stroge žanrovske okvire. Išli ste na turneje sa mnogim alternativnim/rock bendovma, poput Melvins, Nomeansno, Lightning Bolt, itd. Kako na vašu muziku reaguje publika koja možda i nije dovoljno upoznata sa vašim radom?

M P: Publika uvek dobro reaguje. Ko god je otvorenog duha i ne plaši se bučne muzike, na dobrom je putu da zavoli Zu! Dešavalo nam se da nastupamo i ispred još većih bendova, kao što je Sonic Youth. Njihovi hardcore fanovi, koji nisu imali nikakvu predstavu o našoj muzici, vikali su na nas i terali nas sa bine, pa smo svirali još jače i sve ih potamanili.

N M: Kako reaguje publika na jazz festivalima?

M P: I ovde je isti slučaj, svuda ima ljudi ograničenih shvatanja. Srećom, uvek ima puno onih koji su otvoreni za nova iskustva. Nastupali smo pred najrazličitijom mogućom publikom. Čak smo, jednom prilikom, nastupali i na festivalu klasične muzike u Krakovu, pred sedamdesetogodišnjacima!

Svuda je isto - publika se menja, ali uvek će biti ljudi mogu da slušaju samo jedan žanr, i sa druge strane oni koji razumeju da je sve to Muzika, i da se sve može slušati. Isto kao što, tokom života, jedemo na stotine različitih vrsta jela, a ne samo jedno svaki dan!

N M: Gde ne najviše volite da svirate? U kojoj zemlji, kom gradu?

M P: Najviše uživamo u Japanu, a naročito u Tokiju. Kod Japana je osvežavajuće to što niko niko ne mari za žanrovske odrednice. Oni prihvataju muziku otvorenog duha, i mi to osećamo. U Evropi se obično pitaju koja je ovo vrsta muzike. Naročito u Nemačkoj - moraju da znaju da li smo jazz, hardcore, ili nešto treće. Imaju poriv da svoje iskustvo svrstaju u određene kategorije, to je u njihovim hegelijanskim genima! Ponekad su zatvoreniji baš oni koji ne izgledaju tako na prvi pogled.

U Tokiju smo svirali 10 puta do sada, samo u Rimu i Briselu smo svirali češće. I u drugim japanskim gradovima je ista atmosfera - ljudi su veoma otvoreni, slušaju pažljivo i sa uživanjem, i to se oseća.


N M: Da li se sećate vašeg beogradskog koncerta na Ring Ring festivalu, pre 4 godine, i kakvi su vam utisci?

M P: Naravno, taj nastup nam je ostao u prijatnoj uspomeni. Organizatori su bili veoma ljubazni, uživali smo tokom boravka u Beogradu. Veoma je bitno da se održavaju ovakvi festivali, koji promovišu novu, zanimljivu muziku, i na kojima se muzičari povezuju i dogovaraju o budućoj saradnji. I mi smo često započinjali nove saradnje upravo na ovakvim festivalima.

Veoma je važno da nova globalna, tržišno orijentisana politika ne uguši kulturu. Ovakvi festivali predstavljaju suštinsku razliku između Evrope i Amerike, gde je sve podređeno profitu, a nezavisni, kreativni muzičari teško žive.


N M: Ove godine ste na turneji sa Mike Pattonom. Kako ste se upoznali i počeli da svirate zajedno?

M P: Mikea smo upoznali davno - kada je prvi put došao u Rim sa bendom Fantomas, 2000. godine, tražio je od promotera da pozove nas umesto već dogovorene predgrupe. Pošto smo ionako planirali da dođemo na koncert, prihvatili smo poziv. Od tada smo često u kontaktu. Išli smo na japansku turneju sa Fantomas, i na evropsku turneju sa Fantomas/Melvins Big Bandom. S vremena na vreme, Mike bi se popeo na binu da otpeva jednu pesmu sa nama. Sledeći korak je bio sasvim prirodan - očigledno je bilo da ćemo početi da sviramo zajedno. Mike nas je, pre par godina, pozvao da napravimo kvartet za nastup na Victoriaville festivalu u Quebecu. Ispalo je fenomenalno, tako da sada već drugi put idemo na evropsku turneju!


N M: Kakav materijal izvodite na koncertima? Svirate li vaše pesme, njegove, ili oboje? Ili možda nešto potpuno novo?

M P: Sviramo novi materijal, koji smo napravili tokom nekoliko poslednjih meseci. Mike fantastično pronalazi uvrnute načine da uklopi svoj glas i slojeve elektronike u našu muziku. Kada sviramo s njim osećamo se kao da smo od samog nastanka benda bili kvartet. Bila je to ljubav na prvi pogled!


N M: Osećate li neki pozitivan pomak u komercijalnom smislu otkada svirate sa Pattonom, uzevši u obzir da je on najpopularniji muzičar sa kojim ste do sad radili?

M P: Ne baš. Zaista, naša muzika je suviše osobena, tako da i dalje plaši agente i izdavače, koji bi da igraju na sigurno. Mislim da je publika najčešće mnogo širih shvatanja od agencija, menadžera i novinara, koji ne žele da rizikuju, već samo da "rade svoj posao"!


N M: Da li je ovo trajna ili privremena saradnja? Planirate li studijska izdanja sa Pattonom?

M P: Uveren sam da ćemo kad-tad završiti u studiju sa Mikeom. Sviraćemo zajedno dokle god budemo uživali u tome!!!


N M: Ostali planovi za budućnost?

M P: Kao i uvek, ima ih puno. Ne možemo da se zaustavimo! U junu snimamo novi album. Bićemo na turnejama po Americi, Evropi i Japanu do sredine sledeće godine. Jako nas raduje rad sa pozorišnom trupom Societas Raffaello Sanzio - radi se o legendardnoj trupi čije se predstave izvode širom sveta. Takođe, pravimo neke pesme sa Robom Wrightom iz Nomeansno, a uskoro će se pojaviti i CD sa njujorškim noise hip-hoperima Dalek. Počeli smo da radimo i sa izvanrednom klasičnom pijanistkinjom Katiom Labeque, na projektu Garden of Evil. Takođe, nedavno smo nastupali sa FM Einheitom, bivšim članom Einsturzende Neubautena, koji koristi perkusije, bušilice i metal - to je zvučalo jako dobro, pa ćemo nastaviti da sviramo sa njim.

Svako od nas trojice učestvuje i u raznoraznim usputnim projektima, tako da smo gotovo svakodnevno zauzeti! Bavljenje muzikom doživljavamo na taj način, a ne kao pisanje 10 pesama svake godine, koje ćemo posle da snimimo na album i odradimo promociju. Za nas je muziciranje poput praćenja toka ideja, poput surfera koji pokušava da uhvati najbolji talas. Mi smo tu da služimo muzici, posvećujemo joj većinu našeg vremena i energije. Sa moje tačke gledišta, ona nam i vraća puno energije, života, i - što bi Bad Brains rekli - Pozitivnog Stava.

5.6.08

Recenzija: Nik Bärtsch’s Ronin – Holon




Na svom drugom albumu za prestižnu izdavačku kuću ECM, švajcarski pijanista Nik Bärtsch osvežava prepoznatljiv duh evropskog jazza
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 04. 06. 2008.

misha alperin – vayan (her first dance, 2008)
charles mingus - solo dancer (the black saint and the sinner lady, 1963)
humanization 4tet – cristadingo (humanization 4tet, 2008)
alice coltrane – leo (translinear light, 2004)
hilmar jensson - short or hairy (tyft, 2002)
peter evans & tom blancarte - kw-uhnx-wa (sparks, 2008)
kirk knufkke quartet – enough (big wig, 2008)
ben perowsky trio – segment (ben perowsky trio, 2003)
o'leary, kang, van der schyff – impish (zemlya, 2008)
7k oaks - foxp2 (7000 oaks, 2008)
muskel svan gunga – pongo (arp, 2002)
paolo angeli , hamid drake - fuga dal mouse (uotha, 2004)
doppelmoppel - walk 2 (outside this area, 2008)
doppelmoppel - walk 3 (outside this area, 2008)
vandermark 5 - speedplay (for max roach) (beat reader, 2008)
humanization 4tet - long march (for frida kahlo) (humanization 4tet, 2008)