Jazzin.rs

Sva moja sadašnja i buduća pisanja možete čitati na adresi www.jazzin.rs !

Jazz, Glamur i Diskurs ide u penziju!

Blog ide u penziju, a uskoro će ga smeniti jedan malo zanimljiviji "projekat". Stay tuned!

Jazz Bunker ide u penziju

Završena je još jedna radijska sezona u zagrebačkom Studentskom centru, Radio SC ide na godišnji odmor, a Jazz Bunker više neće biti emitovan. Do daljnjeg će ovaj blog služiti za povremene recenzije, koncertne izveštaje, i druge tekstove o džezu.

Jazz Bunker, 02. 06. 2009.

nomo - invisible cities (invisible cities, 2009)
medeski, martin & wood - padirecto (radiolarians 2, 2009)
sex mob - black and tan fantasy (sex mob meets medeski, 2009)
sex bob - mob rule 2 (little liza jane) (sex mob meets medeski, 2009)
louis sclavis - lost on the way (lost on the way, 2009)
medeski, martin & wood - amber girls (radiolarians 2, 2009)
medeski, martin & wood - chasen vs suribachi (radiolarians 2, 2009)
anderskov accident - lisbutin e mirkola (newspeak, 2008)
black motor - vainila (vaarat vastukset, 2009)
black motor - alma (vaarat vastukset, 2009)

Jazz Bunker, 26. 05. 2009.

the rempis percussion quartet - the disappointment of parsley (the disappointment of parsley, 2009)
dennis gonzález & faruq z. bey - hymn for tomasz stanko (hymn for tomasz stanko, 2009)
dennis gonzález & faruq z. bey - kuntu (hymn for tomasz stanko, 2009)
follow follow - forks of the wa (v. a - variations in time/compiled by andy williams, 2008)
mulatu astatke & the heliocentrics - esketa dance (inspiration information, 2009)
jessica lurie - feathers of devils (zipa buka, 2002)
lucky 7's - sunny's bounce (pluto junkyard, 2009)
mike reed's loose assembly - tezetaye antchi lid (the speed of change, 2008)

Mary Halvorson - Dragon's Head (Firehouse 12, 2008)

Žene u džezu od vajkada su bile egzotika. U formativnim godinama žanra, bile su neprikosnovene vladarke vokalnih ansambala, ali gotovo da je bilo nemoguće videti ih za saksofonom ili nekim drugim tradicionalnim instrumentom.

Situacija je polako počela da se menja krajem šezdesetih, s poslednjim velikim džez revolucijama i početkom post-modernog mešanja svega i svačega. Pijanistkinje Alice Coltrane i Carla Bley su i te kako imale šta da kažu, to jest - odsviraju, a vrata su počela da se otvaraju i za mnoge druge pripadnice tradicionalno ne-džezerskijeg pola.

Na izmaku prve decenije novog milenijuma, ovlašnim pogledom na podžanrove u kojima su se džezerke najviše istakle, sklon sam, na prvi pogled, neočekivanom zaključku - dame caruju fri džez scenom! Ženski senzibilitet se mogao očekivati kod pevački orijentisanih sastava, u velikim bendovima (Carla Bley, Maria Schneider), gde je kompozicija ispred napaljenog, brzometnog soliranja, ali u carstvu avangarde...?

Kad se malo bolje razmisli, upravo ovde je i najveća mogućnost poentiranja - tamo gde su uglavnom carevali agresivni, muževni saksofonisti, biće i najviše prostora za autonomni, lako prepoznatljiv, istančani izraz koji pravi razliku. Neka od najistaknutijih imena ženskog ogranka scene su pijanistkinje Irene Schweizer, Satoko Fujii, Sylvie Courvoisier, saksofonistkinje Lotte Anker, Ingrid Laubrock, Matana Roberts, fenomenalna bubnjarka Susie Ibarra...

I konačno, dolazimo do heroine ovog teksta - vanserijske gitaristkinje Mary Halvorson. Nakon školovanja u njujorškoj New School For Jazz & Contemporary Music, okrenutoj malim ansamblima i savremenom pristupu žanru, od 2002. nastupa s brojnim istaknutim avangardnim muzičarima, a meni najviše zapada za uho rad s Trevor Dunn's Trio Convulsant, gde njeno suptilno muziciranje dolazi u zanimljiv kontrast s metalskim rifovima i agresijom.

Prvi solo radovi, koji se mahom drže u okviru ustanovljenih avangardnih kanona, nisu mi privukli veliku pažnju, a preokret nastaje s prošlogodišnjim albumom Dragon's Head, ne kome u trio formaciji svira s kontrabasistom Johnom Hebertom i bubnjarem Chesom Smithom. Osobeni svirački stil konačno je upotpunjen i nagoveštajem kompozitorskog i aranžerskog sazrevanja, te pronalaženjem muzičara koji se dobro uklapaju u njen koncept.

Dragon's Head balansira između fri džezerskih svetonazora oličenih u avanturističkoj improvizaciji, i donekle rokerskog naboja pesama ispoljenog kroz pitke melodije odsvirane na gitari i čestu upotrebu distorzije. Fokus je, koliko na slobodnim solima i interakciji instrumenata, toliko i na razvijanju tema, a bend svira veoma organski i složno.

Već sam pomenuo "osobeni stil" Mary Halvorson, a vreme je i da se nešto više prozbori o tome. Nije nepoznanica da je gitara jedan od instrumenata koji nikad nije bio u prvom planu na džez sceni, pa ni među slobodnjacima, gde je ponajviše carevao i postavljao standarde britanac Derek Bailey. Halvorsonici je, stoga, ostao poprilično slobodan teren da napravi nešto svoje i prepoznatljivo bez preteranih eksurzrija u nategnuto eksperimentisanje.

Njen ton je lagan kao perce, nežan, ali i dovoljno bistar i prepoznatljiv da ne krene u škripu i devijacije izvan granica notnog sistema. S druge strane, kada oprži po distorziji, uspeva da pronađe pravu boju i meru i da bude, na neki način, veoma ženstvena čak i u izlivima agresije. I naposletku, dosta koristi tremolo/slajd štoseve, tako da sola vrlo često lelujaju, klize, tonovi se izlivaju iz glavnog toka i vraćaju u deliću sekunde, golicaju maštu i nadasve zabavljaju slušaoca.

Što se tiče kolektivnog rada benda, tu sve ide kao po loju - Hebertov ton je snažan, Smith svira raskošno, ali u najvećem delu albuma Halvorsonova sve drži pod kontrolom. Dinamika se ne odvija samo kroz smenu melodija i improvizacije, ili kroz odnose između instrumenata, gde svako može da svira i ritam i solo i da se smenjuje u tim ulogama bez ikakvih naglih brejkova, već i na liniji tiho-glasno, koja je rezultirala u nekoliko izvanrednih varijacija.

Konačan rezultat je opasno dobar i interesantan album. Dinamičan, dramatičan, naizmenično nežan i surov, i nadasve veoma kompaktan u svoj toj slobodi i avanturizmu. Mary Halvorson je skrenula pažnju na sebe ne samo kao još jedna žena koja je pronašla mesto pod suncem u "muškom" žanru, već pre svega kao neko ko je udahnuo novi život džez gitari, i ko će u narednim godinama (tek joj je 29!) imati priliku da naniže još mnoga remek-dela.

Jazz Bunker, 12. 05. 2009.

alex cline - nourishing our roots (continuation, 2009)
alexandra grimal trio - forêts aléatoires (shape - live at the sunset, 2009)
full blast - higgs (black hole, 2009)
stone alliance - vaya mulatto (stone alliance, 1976)
the bridge quartet - strode rode (night, 2009)
the doppler trio - dark eyes (the doppler trio, 2007)
the doppler trio - texican mango (the doppler trio, 2007)
chris batchelor - the road, the sky, the moon (big air, 2009)
the thing - snusvisan (bag it, 2009)
chris batchelor - bracken (big air, 2009)

Jaz Bunker, 05. 05. 2009.

the thing - hidegen fujinaka szelek (bag it, 2009)
the thing - drop the gun (bag it, 2009)
thomas chapin - pantheon (insomnia, 1992)
rempis percussion quartet - c slash sold at a ten percent discount (the disappointment of parsley, 2009)
denman maroney quintet - identity V (identity, 2009)
william parker ensemble - the inside song (the inside song of curtis mayfield, 2007)

Jazz Bunker, 21. 04. 2009.

the nu band - lower east side blues (lower east side blues, 2009)
daniel levin trio - shape (fuhuffah, 2008)
guitto gargle - histerica sed (guitto gargle, 2008)
clouseaux - the awful green things from outerspace (beyond good and evil, 2006)
natsumen - no reason up to the death (one more summer shit, 2009)
clouseaux - beyond good and evil (beyond good and evil, 2006)
mary halvorson trio - sweeter than you (no. 4) (dragon's head, 2008)
the nu band - avanti galoppi (lower east side blues, 2009)
mike reed's loose assembly - the entire state of florida (last year's ghost, 2007)

Jazz Bunker, 14. 04. 2009.

indigo trio - sho ya right (anaya, 2009)
conference call - the shining star (poetry in motion, 2008)
jeff gauthier goatette - satellites and sideburns (house of return, 2008)
mike reed's loose assembly - day of the dead (last year's ghost, 2007)
steve adams trio - equilibria (surface tension, 2009)
svein finnerud trio - plastic sun (plastic sun, 1970)
indigo trio - song for ma'at (ma-ah-t) (anaya, 2009)
indigo trio - wheatgrass (anaya, 2009)
mike reed's loose assembly - ghost writer (last year's ghost, 2007)

Jazz Bunker, 24. 03. 2009.

cecil taylor - air (take 5) (the complete candid recordings, 1989)
maria kannegaard trio - camel walk (camel walk, 2009)
maria kannegaard trio - haunted (camel walk, 2009)
michel edelin trio - 2-3-4-5 (kuntu, 2009)
steven bernstein, marcus rojas, kresten osgood - thelonius (tattoos and mushrooms, 2009)
nik bärtsch - modul 27 (rea, 2004)
russ johnson - constantinople (save big, 2005)
steven bernstein, marcus rojas, kresten osgood - the beat-up blues (tattoos and mushrooms, 2009)

Jazz Bunker, 10. 03. 2009.

mary halvorson trio - old nine two six four two dies (no. 10) (dragon's head, 2008)
gianluca petrella - trinkle, tinkle (indigo 4, 2006)
denman maroney quintet - identity I (identity, 2009)
paolo fresu & uri caine - blood money (think, 2009)
guitto gargle - gris collera (guitto gargle, 2008)
guitto gargle - luxia (guitto gargle, 2008)
misled children & odean pope - bananas foster (the misled children meet odean pope, 2008)
mary halvorson trio - screws loose (no. 8) (dragon's head, 2008)
mary halvorson trio - scant frame (no. 2) (dragon's head, 2008)
nels cline - epiphyllum (coward, 2009)
where they landed - glowing embers (this is, 2009)

Mark Feldman - Secrets (Tzadik, 2009)

Mark Feldman je violinista koji se oduvek više isticao kao pomoćni muzičar nego kao vođa benda. Statistika je neumoljiva - izdao je tek desetak albuma pod svojim imenom, dok se u sporednoj ulozi pojavio na 50-ak džez izdanja, ali i na preko 200 (!!!) kantri albuma dok je bio studijski muzičar u Nešvilu.

Njegov angažman na njujorškoj sceni je usko vezan za Johna Zorna i njegovu izdavačku kuću Tzadik, gde se istakao kao dobar timski igrač i pouzdan solista. Album Secrets donosi prepoznatljiv i ne preterano originalan susret jevrejskog melosa i džeza, ali je odlična hemija između muzičara rezultirala pesmama koje se izdvajaju iz Tzadikovog proseka.

Četvorka koja svira na ovom albumu je impresivna. Pored violiniste Feldmana tu su pijanista Uri Caine, i ritam sekcija koja preko 15 godina čini oslonac Zornove postave Acoustic Masada - kontrabasista Greg Cohen i maestro na bubnjevima Joey Baron.

Neverovatna je lakoća s kojom ovi muzičari od sve samih klišea prave melodije koje ne iritiraju iako smo ih čuli već mnogo puta. Tajna je - po svoj prilici - u velikoj sviračkoj sigurnosti i uigranosti, poznavanju žanrova, ali i raznovrsnosti pesama. Baperski brzaci u kojima se Uri Caine šepuri raskošnim arsenalom tonova zvuče poput spontane improvizacije u klupskom ambijentu, folkerske melodije crpe snagu iz Feldmanove lirične interpretacije, dok su prava poslastica lagane numere u kojima se potpuno gubi džezerska oštrica, a dominira patetični zanos i jednostavnost.

Zamerke na račun ovog albuma nisu uočljive na prvi pogled, ali je jasno da klasično obrazovani muzičari i štreberi poput Marka Feldmana i Uri Cainea ne mogu da sviraju narodnjake poput cigana čergara ili kafanskih muzičara u nekoj bliskoistočnoj zabiti. A ako im već formalno obrazovanje u startu smanjuje kredibilitet, ostaje samo da se nadamo da će krajnji ishod biti u što većoj meri lišen kalkulacija.

Secrets u dobroj meri uspeva da izbegne uobičajena iskušenja i zamke. Feldman i drugari nisu imali ambiciju da naprave remek-delo za sva vremena, već da se opuste pred neke ambicioznije projekte, a takav pristup je, u ovom slučaju, doneo rezultat vredan pažnje.

Gutbucket - A Modest Proposal (Cuneiform, 2009)

Duhovita četvorka iz Bruklina na četvrtom izdanju slavi razuzdani eklekticizam njujorške downtown jazz scene
(nastavak teksta)

Zu - Carboniferous (Ipecac, 2009)

Najpristupačnije izdanje italijanskog trija koji već deset godina uspešno spaja fri džez, pank i metal
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 24. 02. 2009.

borah bergman - quantum (luminescence, 2009)
borah bergman - parallax (luminescence, 2009)
the blue note 7 - mosaic (mosaic: the celebration, 2009)
keith jarrett - shawnuff (yesterdays, 2009)
medeski martin and wood - rolling son (radiolarians 1, 2008)
gerald cleaver, william parker, craig taborn - in trees (farmers by nature, 2009)
mark feldman - kel adon (secrets, 2009)
borah bergman - luma (luminescence, 2009)

Jazz Bunker, 17. 02. 2009.

the flatlands collective - mission rocker (maatjes, 2009)
the flatlands collective - micro mood (maatjes, 2009)
mark feldman - lubavitcher nigun (secrets, 2009)
aki takase, rudi mahall - moonglow (evergreen, 2009)
enrico rava - outsider (new york days, 2009)
miles davis - it's about that time (cellar door sessions, 1970)
peter brotzmann - teilchencrash (black hole, 2009)
the flatlands collective - druil (maatjes, 2009)

Jazz Bunker, 10. 02. 2009.

matthew shipp trio - gng (harmonic disorder, 2009)
gutbucket - i am a jelly doughnut (or a comentary on U.S. german relations post WW II) (a modest proposal, 2009)
matthew shipp trio - mel chi 2 (harmonic disorder, 2009)
matthew shipp trio - harmonic disorder (harmonic disorder, 2009)
conference call - next step (poetry in motion, 2008)
doctor structure - peter@heavensgate.org (godot stuck ... in traffic, 2003)
elephant 9 - directions (dodovoodoo, 2008)
blink - the mess (blink, 2008)
gutbucket - side effects may include (a modest proposal, 2009)

Jazz Bunker - novosti

Početkom februara Jazz Bunker je promenio satnicu. U narednom periodu, ova emisija će biti emitovana utorkom od 14-15h. Program Radija SC se i dalje emituje preko internet stranice www.sczg.hr, a zagrebački studenti koji jedu u menzi Studentskog centra moći će da slušaju moj muzički izbor preko razglasa u vreme ručka!

Jazz Bunker, 03. 02. 2009.

rudresh mahanthappa - looking out, looking in (apti, 2009)
david s. ware - crossing samsara (shakti, 2009)
gutbucket - a little anarchy never hurt anyone (a modest proposal, 2009)
zu - beata viscera (carboniferous, 2009)
john zorn - ineubi (the crucible, 2008)
gutbucket - doppelgänger's requiem (a modest proposal, 2009)
zu - axion (carboniferous, 2009)
bluebridge quartet - spektrum (aerotone, 2007)
valerio cosi - lovely blue cream (collected works, 2008)
briggan krauss, ikue mori, jim black - 61 cygni (h-alpha, 2008)
gutbucket - lucy ferment (a modest proposal, 2009)
enrico rava - count dracula (new york days, 2009)

Michael Bates' Outside Sources - Clockwise (Greenleaf Music, 2008)

Mladi kanadski kontrabasista Michael Bates najveće je otkrovenje američke džez scene u prethodne 3-4 godine. Sve do pre nekoliko meseci ovo ime mi je bilo potpuno nepoznato, a pažnju mi je najzad privuklo to što je njegov aktuelni, treći album Clockwise izašao na etiketi Greenleaf, na čijem čelu je jedan od najuzbudljivijih savremenih džezera - trubač Dave Douglas.

Kao i mnogi drugi talentovani i slobodoumni džezeri današnjice, Bates se nikada nije zanimao samo za tvrdokorni mejnstrim. Na festivalima u Vankuveru je uživao u muzici fri džez velikana, a karijeru je počeo u hard kor i pank bendovima. Kasnije su mu veliku inspiraciju predstavljali klasičari poput Šostakoviča i Prokofjeva, a svi ovi uticaji naći će mesta na Batesovim albumima sa sastavom Outside Sorces.

Clockwise je, uzevši u obzir Batesovo neveliko iskustvo, neočekivano zrelo ostvarenje. Kompozicije su kompleksne i raznovrsne, aranžmani bez praznog hoda, a sola pažljivo dozirana i dramatična. Pedantnošću kojom odiše album može se podičiti malo koji džezer današnjice, a nameće se poređenje upravo sa Batesovim izdavačem i mentorom, Daveom Douglasom.

Bezmalo svaka pesma je malo remek-delo. Uvodna Great Exibition je u znaku čudesne igre trubača Russa Johnsona i klarinetiste/saksofoniste Quinsina Nachoffa. Čvrsta, ali raskošna kompozitorska ruka oseća se i u numerama Machinery, u kojoj se duvači ponovo nadigravaju, borbenim i dinamičnim Fellini i Marching i u završnoj, dramatičnoj The Russian School. Batesu nisu strani ni etno momenti, koji deluju iz senke, poput faktora iznenađenja. Pravoverni rokerski naboj kulja iz pesama Damasa i Bloodletting, a Rideau Medals i Lighthouse Keeping, koja asocira na francuze Louisa Sclavisa i Michela Portala, retke su numere u skroz laganom ritmu.

Teško je izdvojiti solističku zvezdu albuma, budući da Bates pre svega posvećuje pažnju kompoziciji i aranžmanu. Ali daleko od toga da nema dobrih sola. Russ Johnson i Quinsin Nachoff najviše briljiraju kada sviraju u paru, prepliću se i dopunjuju jedan drugog. Johnson je već donekle afirmisan muzičar, iako se o njemu još govori kao o talentu, dok je Nachoff za mene bio nepoznanica i prijatno iznenađenje, i utoliko sam više obraćao pažnju na njegovo muziciranje. Sola koja svira su skokovita, tonovi naglašeni, i pomalo podseća - gle čuda - na Douglasovog omiljenog mladog saksofonistu Donnija McCaslina. Ali ume itekako da zaprži i opaka slobodna sola. Bates je u drugom planu i dopušta kolegama da se razmašu - njegov doprinos se sastoji u stabilnom ritmu i čvrstim, gotovo rokerskim rifovima, a bubnjar Jeff Davis je još jedan pouzdan timski igrač.

Clockwise se nalazi u samom vrhu prošlogodišnje diskografske ponude, a Michael Bates je, sudeći po aktuelnom izdanju, na dobrom putu da postane jedan od najbitnijih muzičara savremene džez scene.

Intervju: Ken Thomson

Heroji iz senke njujorške eksperimentalne downtown scene, energični jazz punkeri Gutbucket, izdali su četvrti album - A Modest Proposal. Za sada ga je moguće naručiti online preko zvanične internet prezentacije benda, od 20. januara kreće prodaja u prodavnicama, a nadam se da neće previše vremena proteći pre nego što album otpočne putešestvije nezvaničnim kanalima.

Vesele momke iz Gutbucketa sam upoznao na jesenjem koncertu u Zagrebu, kada su izveli gotovo sve pesme sa novog albuma, a prvi utisci su veoma obećavajući. Prvi put je pred zagrebačkom publikom zasvirao i novi bubnjar. O ovome i raznim drugim zabavnim momentima iz desetogodišnje istorije benda razgovarao sam sa saksofonistom Kenom Thomsonom.





Pre nešto više od godinu dana promenili ste bubnjara – na mesto Paula Chuffa došao je Adam Gold. Kako ste se odlučili za njega?

Adama poznajemo još od samog nastanka benda. Zapravo, on je svirao sa nama ranije, pa je bilo sasvim prirodno da se okrenemo njemu posle Paulovog odlaska. On je bio naš prvi i jedini izbor.



Koliko ova promena ima uticaja na zvuk benda?

U našem bendu su sva četiri člana oduvek bila podjednako važna. Kada se Adam pridružio bendu, smatrali smo neophodnim da počnemo da stvaramo novi repertoar u kome bi on bio važan šraf. Gold uglavnom svira jednostavnije od Paula, pa se u skladu s tim promenio i naš način pisanja pesama. To je delimično i smer u kome smo se spontano razvijali kao kompozitori.




Kako bi opisao vaš novi album?

Ovo je album na kome smo, u poređenju sa prethodnim izdanjima, najviše svirali kao kolektiv. Iz svakog albuma smo nešto naučili i mislim da je ovaj najbolji - ali to svako misli, zar ne?!

Uvek smo isprobavali razne studijske eksperimente, a na ovom albumu smo pokušali da stvorimo slojevitiji i masivniji zvuk nego što bismo mogli da napravimo samo nas četvorica. Kada smo snimali prve dve ploče trudili smo se da napravimo živi zvuk, bez studijskih trikova. Na prethodnom albumu (Sludge Test) smo diskretno nasnimavali instrumente da bismo zvučali energičnije, a ovde su nasnimljene deonice ravnopravne sa osnovnim instrumentima. Što se mene tiče, odustao sam od principa da moram uvek da sviram alt saksofon, i na nekoliko pesama sam ga potpuno odbacio i svirao bariton.


Pretprošle godine ste svirali u Carnegie Hallu s klasičarskim orkestrom. Kakvi su tvoji utisci s tog koncerta?

Napisao sam jednu kompoziciju za grupu American Composers Orchestra, i oni su izrazili želju da je izvedu sa nama. Na našu sreću, sasvim je očekivano bilo daorkestar koji se usudi da svira sa nama i inače ima raznovrstan repertoar, pa mi se čini da je komad dobro prošao. Planiramo nešto slično i sa jednim studentskim orkestrom u Rochesteru.

Voleo bih da ovako nešto radimo češće i da napravimo kompletan album ili celovečernji koncert Gutbucketa sa nekim orkestrom, i da svi komponujemo. Međutim, nije tako lako naći avanturistički nastrojene orkestre!


Radili ste muziku i za jedan crtani film. Koliko vam je ovo iskustvo bilo različito od pravljenja muzike za bend?


Muziku za crtani film “Johnny the Giant Killer” smo pisali sva četvorica. Podelili smo film na nekoliko celina i svako je napisao muziku za jedan deo. Kasnije smo pisani materijal razrađivali na probama, i često smo jedni drugima krali ideje da bismo napravili povezanu celinu. Iskreno, nismo imali baš jasnu predstavu kako će to da zvuči na kraju, ali bili smo veoma zadovoljni kako je sve ispalo.

Pisanje za film je veoma zabavno zato što ideje i melodije nastaju bukvalno iz slika. Meni je, u neku ruku, lakše da pišem na osnovu „skice“ . Sviranje uz film je u početku bilo veoma izazovno, ali sad smo se navikli. Imaš drugačiji osećaj vremena i muzike zato što je film tvoj vodič, a ne zadati ritam. Ako kasniš, moraš da ubrzaš! Ako si ispred, usporiš ili ubaciš improvizaciju da bi se ponovo vratio u normalu. Sada već poznajemo film toliko dobro da možemo da se snađemo u svakom trenutku.




Na vašem sajtu sam pročitao da s vremena na vreme radite neobične stvari na koncertima: igrali ste odbojku, svirali sa povezima preko očiju...da li planirate takve stvari ili je sve spontano?

Uglavnom smo ih planirali, i bilo nam je veoma zabavno. Ali to smo radili uglavnom tokom prvih godina rada benda. Sada smo koncentrisani na muziku i ne brinemo mnogo o drugim stvarima.


Postoji li razlika između evropske i američke publike na vašim koncertima?

Nema velikih razlika. Amerikanci obično stoje, ali ima takvih koncerata i u Evropi. U različitim gradovima različito reaguju. Nama odgovara šta god da se dešava.




Ima li u Njujorku dovoljno koncertnih prostora za bendove poput Gutbucketa?

Situacija je teška. Gotovo svaki muzičar ili bend svakih par godina prelazi u neko novo mesto za svirku. Od klubova se ne može očekivati da traju duže od, recimo, tri godine. Problem je što vlada ne veruje u kulturu i što ne postoji budžet za muziku, tako da klubovi daju sve od sebe, a onda se zatvaraju. Dobra stvar kod Njujorka je što postoji dovoljno kreativne energije da se scena ne ugasi čak ni ako muzički biznis i dalje bude surov prema bendovima.


Kako je zatvaranje kultnog kluba Tonic uticalo na njujoršku avangardnu scenu?

Zatvaranje Tonica je, bez sumnje, bio veliki udarac. Najveći deo scene se sada preselio u Bruklin. Klubovi kao što su Zebulon, Barbes, i Tea and Lounge popunjavaju prazninu. I John Zorn radi pravu stvar sa klubom Stone.


Koje mlade njujorške muzičare i bendove najviše voliš?

To je teško pitanje. Ne izlazim dovoljno često da bih mogao da čujem nove bendove, voleo bih da mogu...previše sam zaposlen da bih uopšte slušao druge muzičare! Prvo mi padaju na pamet sledeći bendovi:


Jerseyband
So Percussion
World/Inferno Friendship Society (OK, ovde ja sviram!)
Fire in July (sviram i u ovom bendu!)
Rashanim
M Shanghai String Band
The Suite Unraveling


Pozdrav!