Dan sa Otomo Yoshihideom (1) - pre koncerta

Nakon propuštenog zagrebačkog koncerta pre par godina, zaista nisam očekivao da će se tako brzo ukazati nova šansa da odgledam koncert Otomo Yoshihide’s New Jazz Orchestra. Radi se o sastavu koji ne dolazi toliko često u Evropu, a i kada dođe ne drži previše koncerata. Organizovanje nastupa za tako veliki ansambl (11 muzičara) nije nimalo jeftino, a honorar za bend je praktično nemoguće isplatiti od prodatih karata. Troškove organizacije koncerata ovog tipa u Evropi obično pokrivaju budžetske institucije, kakve su državna ministarstva ili gradski odseci za kulturu.

Ekipa iz zagrebačkog SC-a, naravno, može samo da sanja o novcu koji se ulaže u organizaciju Sabora trubača u Guči ili novosadskog Exita, ali svejedno raspolaže veoma pristojnim budžetom, te iz godine u godinu sastavlja koncertni program kakvim se ne može podičiti nijedna od balkanskih zemalja. Umesto velikih (i preskupih) zvezda koje se vrte po MTV-u i dosadnih mainstream jazzera, u Studentskom Centru koncerte drže bendovi i muzičari kojima je razvijanje osobenog izraza važnije od zgrtanja novca i jurnjave za uspehom na top listama

Program za predstojećih par meseci možete pogledati ovde.

No, da se vratimo Otomo Yoshihideu. Pre 11 godina je sa kultnim eksperimentalnim sastavom Ground Zero gostovao u Beogradu. Ljudi koji su tada bili na koncertu i dan danas sa ushićenjem govore o tom nesvakidašnjem događaju. Nakon par godina Yoshihide ponovo dolazi u Beograd, ali i u Novi Sad, gde se predstavlja u opskurnom, minimalističkom izdanju, karakterističnom za tadašnju japansku improvizacijsku (onkyo) scenu. U to vreme bio sam previše mlad i okupiran drugačijom muzikom, tako da nisam obratio pažnju na ova gostovanja.

Nekoliko godina kasnije prvi put sam došao u posed nekih Yoshihideovih albuma sa jazzerski orijentisanom postavom, a najveću pažnju mi je privukao Tails Out. Nedugo potom zavoleo sam i Flutter. Iako mi se i sada više sviđaju Yoshihideove manje formacije, nisam ostao ravnodušan ni na albume koje je snimao sa mnogoljudnijim bendovima. Prošlogodišnji serijal koncerata objavljen pod nazivima Parallel Circuit i Series Circuit prikazuje Yoshihideov New Jazz Orchestra u punoj snazi, i za očekivati je bilo da u Zagrebu izvede sličan materijal.

Zagrebački koncert je bio najavljen za ponedeljak, 31. mart. Tog dana sam bio blago nervozan i ophrvan tremom. U planu je bio intervju sa Otomom, a ne mogu biti posve ravnodušan povodom razgovora sa jednim od mojih omiljenih muzičara. Takođe, u dogovoru sa mojim dobrim prijateljem i urednikom Radija SC, Nenadom Borovićem, trebalo je da tokom popodneva napravim na radiju uvod u koncert – uz par Yoshihideovih numera valjalo je prozboriti pokoju mudru i dovoljno informativnu reč o majstoru sa dalekog istoka. Pre nekoliko nedelja sam na pomenutoj radio stanici pokrenuo emisiju Jazz Bunker, ali nikada se, pre tog ponedeljka, nisam oglašavao uživo iz studija.

Kada sam stigao do radijskih prostorija, pao je dogovor da sa Nenadom odem do obližnjeg hotela Laguna u kome je bio smešten bend, i da dovedemo muzičare do dvorane u kojoj će se održati tonska proba, a kasnije i koncert. U hodniku se već vrzmalo par muzičara, da bi polako i ostali počeli da silaze jedan po jedan. Ubrzo počinjem da raspoznajem ekipu koju sam do sada gledao samo na kompu, i to u odličnom dokumentarcu Guillaume Deroa – Otomo Yoshihide’s Music. Obuzima me prijatno osećanje.

Među poslednjima silazi i Otomo, upoznajemo se i objašnjavam mu kakav je plan. Čekamo Mata “Žednouhog” Škugora da kolima pokupi instrumente, nakon čega krećemo peške do SC-a bez suvišnog tereta. Svi su tu sem Matsa Gustafssona – on je otišao da prošeta po gradu, i čekamo ga da stigne taksijem. Ubrzo i on stiže. Sa njim je Yoshihideov tour manager – matori nemac zarastao u predugačku bradu, visok 2 metra i težak sto kila. Impozantna ljudina! Nažalost nisam uspeo da zapamtim njegovo ime, a ni Google nije previše pomogao. Atmosfera je na nivou – svi su dobro raspoloženi i jedva čekaju da krenu sa tonskom probom. Yoshihide i Gustafsson vode veselu konverzaciju, ostali mirno prate mene i Nenada na putu do SC-a.

Stižemo do velikog kompleksa SC-a, i odlazim brzo do radijske stanice pošto je vreme da najavim koncert. Program radija se preko velikih zvučnika emituje u holu koji se nalazi ispred studentske menze. Svi koji u to vreme dođu da klopaju, biće prinuđeni da pola sata slušaju Otomo Yoshihidea! Zabavlja me ta ideja. Ipak, rešio sam da ne terorišem previše, pa sam odabrao poletne i kratke “Playgirl” i “Theme Of Walter”, ali za završnicu sam morao da ostavim epohalnu “Eureku”. Javljanje direktno u program nije proteklo skroz bez treme, pa sam se trudio da priču skratim koliko sam mogao. Dok ide Eureka, i u njenom završnom delu bučna kolektivna improvizacija, razmišljam o studentima koji čekaju u redu za klopu, i ponovo mi se javlja zločest osmeh.

Nakon što sam odjavio emisiju i malo predahnuo, Nenad mi javlja da on neće moći da odvede muzičare na klopu, kako je prvobitno bilo planirano, i pita mene da ja to odradim. Večera u restoranu sa Yoshihideovim bendom? Iz prve sam zbunjen, ipak se treba pobrinuti za dvanaestoro ljudi, malo li je! Ali naravno, jasno je da pristajem. Mate i Nenad mi objašnjavaju u koji restoran da odvedem ekipu, dobio sam hiljadu kuna (nešto više od 10 hiljada dinara), i polako sam se zaputio ka Medvedgradu sa razdraganom družinom.

Na putu do restorana razgovaram sa tour menadžerom – ispostavlja se da se radi o veoma prijatnom i zabavnom liku, koji priča na svojoj varijanti engleskog jezika sa krajnje iščašenim nemačkim akcentom. On se interesuje za moj rad u SC-u, i tu mu ja objasnim da sam iz Srbije i da sam ovde manje-više u prolazu. Pričamo malo o Ring Ring festivalu, malo o Peteru Brotzmannu. Stekao sam utisak da se radi o sjajnom karakteru, menadžeru koji je pun poštovanja prema svojim klijentima i koji se ovim poslom bavi pre svega iz velike ljubavi prema muzici.

Pridružuje nam se i Mats Gustafsson, a ja više ne mogu da sakrijem oduševljenje i započinjem priču o nedavnom beogradskom koncertu njegovog benda Thing. I njegovi utisci su veoma sveži i jaki – drago mu je što je koncert bio dobro posećen, i naročito ističe da mu se veoma svidela velika sala SKC-a. Spomenuo sam mu da je dosta ljudi u BG-u upućeno u njegovu saradnju sa rok muzičarima, prevashodno sa Sonic Youth, i da su verovatno i zbog toga došli na koncert. Matsu to nimalo ne smeta, štaviše konstatuje da je to dobra polazna tačka za upoznavanje sa njegovim radom. Ne voli da razmišlja o sebi kao o jazz muzicaru niti da se tako predstavlja, posto većina ljudi obično uz termin “jazz” zamišlja muziku koja je nastajala pre pedesetak godina, dok se današnji jazz zapravo kreće u nekim sasvim drugim pravcima. Kroz razgovor o perspektivama jazza u 21. veku veoma lako nalazimo zajednicki jezik.

No, već smo nadomak ogromnog restorana, i vreme je da se pozicioniramo za klopanje. Ulazim ispred moje neobične družine i pitam najbližeg konobara da nam pronađe sto ili stolove za 13 osoba – 11 muzičara, menadžera, i moju malenkost. Konobar spaja nekoliko stolova i polako se smeštamo.

Ubrzo kreću i narudžbine – da stvar bude što komplikovanija, japanci zapucali isključivo na najveće i najskuplje porcije! Naravno, naručuju se i supe i salate, veseli menadžer i jos veseliji Mats naručuju po pivo, a bogme i jednu šljivovicu, a ja već padam u paniku da ćemo probiti budžet. Proračunavam koliki su troskovi i vidim da ce biti tesno, sto znači da ću morati da zovem Nenada ili Mata da priskaču u pomoć, a to bi bila sasvim suvišna komplikacija. Naravno, glupo mi je da intervenišem i kazem ekipi da se stisnu i budu malo štedljiviji, ne ide. Umesto toga, dok muzičari razdragano ćaskaju među sobom i grickaju salatu u iščekivanju glavnog jela, ja zveram unaokolo i pogledom tražim konobara, makar da mi proračuna dotadašnji trošak. Jedan od mlađih likova iz benda, kompjuteraš Taku Unami, uočava moju unezverenu facu i pita da li sam OK. Ja kažem da jesam, da je sve u redu, ali Otomo me je odmah provalio i veselo upitao “Jel se uklapamo u budzet?”, što je bio signal za smeh ekipe koja je bila bliža mom kraju stola. Ja sam se naravno tvrdoglavo držao svoje tvrdnje da je sve u redu. Konačno nalazim našeg konobara. Troškovi su malo veći od planiranih, ali imam neke evre koji će pokriti prekoračenje budžeta, tako da su se stekli uslovi da se i ja opustim. Stižu dve džinovske porcije svakojakog mesa i jedna džinovska porcija raznih vrsta ribe, i kreće opušteni i obilati krkanluk. Ponovo je sve baš kako treba!

Nakon prvobitnog talasa ždranja, Otomo drži mali govor u kome objašnjava šta će se i kako svirati večeras. Kreće veoma živ i opušten razgovor, makar između japanskih članova ekipe. Za razliku od njih, Mats Gustafsson, koji je do tada bio veoma ležeran, ovaj deo večere shvata veoma ozbiljno i nešto zapisuje na malom papiriću. Kasnije se razgovor nastavlja na japanskom jeziku, pa nisam više ništa mogao da pohvatam. Bliži se devet sati, morao sam da upozorim družinu da je vreme za pokret.

Svi su siti i veoma veseli, i u laganom ritmu krećemo nazad do SC-a. Koncert se bliži....