Yoshihideov koncert je održan u dvorani Teatra &TD. Radi se o prostoru za 200-250 ljudi, koji ovom prilikom i nije bio baš ispunjen do poslednjeg mesta. Po mojoj slobodnoj proceni, skupilo se oko 120 do 130 ljudi. S obzirom na veliki broj koncerata avangardnog jazza koji se održavaju u Zagrebu, i u skladu sa tim pretpostavljeno zavidno obrazovanje zagrebačke publike, bio sam ipak malko razočaran. No, moguće je i da postoji izvesno zasićenje usled odlične ponude koncerata, a uz to je bio i radni dan...
No, dobro, to i nije previše bitno za moj doživljaj koncerta. Udobno sam se smestio u prve redove i sa znatiželjom fokusirao pogled na binu prepunu stolica i instrumenata.
Muzičari se polako nameštaju na svoja mesta, i koncert otvararaju Dolphijevom numerom Straight Up and Down. Čudesan krosover opskurnih elektronskih zvukova i kompleksnih jazz melodija u interpetaciji Yoshihideovog benda zvuči veoma sveže i unikatno. Budući da mi je nedavni Gustaffsonov beogradski koncert još uvek u svežem sećanju, sa nestrpljenjem i radošću iščekujem svaki zvuk koji će izaći iz njegovog moćnog baritona. I nisam morao dugo da čekam.
Odmah po završetku osnovne teme bend se upušta u potpuno slobodnu improvizaciju, brzo se zahuktava i biva sve glasniji i glasniji. Yoshihideova gitara je na maksimalnoj distorziji i reverbu, ostatak benda takođe svira punom parom, a Gustafssonova svirka je u prvom planu. Neverovatan saksofonista! Bez imalo zadrške ispucava sve svoje adute, zajapurenog, crvenog lica. Na početku sola sedi na stolici, ali se sve više vrpolji, na momente se pridiže, da bi naposletku skroz ustao i zasuo dvoranu rafalnom paljbom iz svog saksofona.
Otomo telesnim signalima sugeriše naglo presecanje buke. Kao nakon pada atomske bombe, sve se potpuno stišava, dok rastrzani zvuci laptopa i sinusnih talasa podcrtavaju postapokalptičnu atmosferu. U nastavku podugačke impovizacije, koja više nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dolphijevim predloškom, bend se kreće u različitim smerovima. Smenjuju se tihi i nešto intenzivniji intervali, svako od muzičara dobija prostor za iskazivanje. Zapravo, skoro svako. Lik koji svira tradicionalni japanski duvački instrument Sho, oglašava se samo kada ceo duvački kontingent svira zajedno. Nisam baš načisto kako taj instrument uopšte zvuči.
Nakon otprilike pola sata, orkestar se vraća na početnu temu i privodi improvizaciju kraju. Vreme je za aplauz i mali predah.
Ne znam kako se zvala druga numera, ali radi se o jednom Yoshihideovom komadu kakve veoma često izvodi na koncertima, i koji ima prilično minimalističku strukturu. Improvizacija se razvija veoma polako, a svaki od instrumenata svira tek po jedan ili malko više tonova, varirajući sviranje u glasnoći i boji tona. Akcenat je sada u potpunosti prebačen na teksturu zvuka. Ovaj deo koncerta, koji traje 15-ak minuta, manje mi prija od uvodnog dela. Ipak više volim malo življu interakciju između muzičara.
Regularni set zatvara još jedna Dolphijeva numera - Hat and Beard. Ponovo mi se vraća prijatna jeza. Dolphijev album Out to Lunch je krcat antologijskim numerama, a Otomo Yoshihide je više nego dostojan interpretator. Pravo je uživanje slušati svaki ton koji dolazi sa bine. Kao i u uvodnoj numeri, i ovde nakon uvodne teme otpočinje skroz slobodna improvizacija. Nema više ni šešira ni brade. Način na koji Sachiko M (sine waves, tj. sinusni talasi) i Taku Unami (kompjuter) učestvuju u stvaranju zvučne slike za mene je koliko enigmatičan toliko i fascinantan. Razarajući cijuci, krčkanja i pucketanja se odlično uklapaju sa akustičnim instrumentima. Naposletku, falš sviranje je oduvek bila bitna stavka jazzerskog senzibiliteta, i ova tobožnja nesavršenost i iščašenost elektronskih zvukova je mnogo bliža tradiciji nego što se to čini na prvi pogled. Nakon par promena melodija i ritma, bend je pred kraj improvizacije fokusiraniji, a Gustafsson ponovo briljira. Ovoga puta je nešto odmereniji nego u vatrenom uvodnom solu, ali i dalje je veoma atraktivan. Sledi povratak na glavnu temu i brzi završetak, nakon čega se bend povlači sa bine.
Sledi buran aplauz, bend se vraća, a Otomo uz osmeh najavljuje da će izvesti pesmu koja je bila veoma popularna u Japanu šezdesetih godina prošlog veka, ali za koju niko van Japana nije čuo. Melodična tema nas uvodi u laganu improvizaciju koja je bliska, recimo, Yoshihideovoj interpretaciji predivne Mingusove melodije Orange Was The Color Of Her Dress, Then Blue Silk. Na bisu nije bilo momenata koji će trajno ostati u sećanju, ali je i bez toga bilo jako prijatno i opuštajuće.
Sada je svirka zaista gotova, i sala se polako prazni, a ja ostajem u dvorani pošto sam još ranije dogovorio razgovor sa Yoshihideom za Radio SC. Svi članovi benda su veoma dobro raspoloženi i zadovoljni koncertom, a na prvom mestu Mats Gustafsson, koji ne skida osmeh sa lica. Naročito je oduševljen Taki Unamijem i njegovim, za jazzerske prilike, nekonvencionalnim instrumentom (dobacuje mu: “To je pravi jazz instrument! Preskočio je swing, preskočio be-bop!) .
Muzičari se pakuju i kreću ka bifeu, a Yoshihide i moja malenkost nedugo za njima.
No comments:
Post a Comment