Otomo je tokom celog dana bio dobro raspoložen i srdačan, a takav je bio i po završetku koncerta, kada smo razgovarali. Veoma pristupačan lik. Njegov engleski nije baš savršen, a ni ja nisam sva pitanja formulisao dovoljno precizno, tako da u pisanoj varijanti neću preneti integralnu, već malko sređenu, izlektorisanu varijantu intervjua.
N M : Na ovoj turneji predvodite ansambl koji broji čak 11 članova. Kako funkcionišete na probama? Da li volite da imate potpunu kontrolu nad bendom ili puštate da stvari idu svojim tokom?
O Y: Ovaj bend postoji već tri godine. Na početku sam dosta kontrolisao situaciju, ali iz dana u dan, iz koncerta u koncert, svaki muzičar se trudio da pronađe vlastiti izraz i mesto u bendu. Sada gotovo da više ništa ne kontrolišem. Samo im zadam osnovnu temu. Ima tu dosta improvizacije, ali ne kao u jazzu, dosta je drugačije. Svako pokušava da pronađe svoj izraz na bini, da pronađu neku vrstu zajedništva sa prostorom, kao i zajedničku filozofiju i međusobno poštovanje sa drugim muzičarima na bini. To je suština kod ovog benda.
N M: Kada ste počeli da radite sa jazz ansamblima, prvo ste nastupali sa kvintetom, da bi kasnije bend postajao sve veći i veći...
O Y: Da, da! (smeh)
N M: Da li možda planirate da proširite i ovaj orkestar?
O Y: Da, nadam se, ali problem je u budžetu. Prava mera bi bila između 10 i 15 članova. Da ne bude mali, ali ni previše veliki bend, kako bi svi muzičari mogli da ostvare međusobnu interakciju. Da, to je prava mera.
N M: Čuli smo i večeras neke Dolphijeve numere. Nije toliko uobičajeno uraditi obradu čitavog albuma, kao što ste vi učinili sa Dolphijevim Out To Lunch. Zašto ste se opredelili baš za taj album?
O Y: Eric Dolphy nije sličan ni jednom drugom free jazz muzičaru. Naročito su specifične kompozicije sa albuma Out To Lunch. Zaista su fantastične, različite od free jazza, be-bopa, ili bilo koje druge vrste jazz muzike. Otvorene su za bilo kakvu vrstu improvizacije. Zato te numere i izvodim na svakom koncertu. Nakon osnovne teme možemo ići bilo kuda, svake večeri je potpuno drugačije. Eric Dolphy mi još uvek daje dosta novih ideja.
N M: Takođe radite i dosta obrada ne-jazzerskih numera. Kakav je vaš odnos, recimo, prema Beatlesima?
O Y: Beatlesi?
N M: Da, da
O Y: Zanima vas moj odnos prema Beatlesima, slavnim Beatlesima?
N M: Da, obradili ste ih na albumu Tails Out.
O Y: Aha, da, Strawberry Fields Forever...da, dosta su mi značili u mladosti, to mi je bila jedna od omiljenih pesama. Ali sada uopšte nisam vezan za takvu muziku.
N M: Meni je dosta zanimljiv vaš odabir pesama i tema koje obrađujete. Recimo, na jednom od prošlogodišnjih koncerata izvodili ste pesmu Theme Of Walter, koja je direktno inspirisana afro beatom. Kakav je vaš odnos prema afričkoj muzici?
O Y: Bavio sam se etnomuzikologijom kao student, ali to je bilo jako davno. Što se mene lično tiče, nisam mnogo pod uticajem afričke muzike, ali moj bubnjar jeste. Bend nije u potpunosti pod mojom kontrolom, i svako je slobodan da predstavi vlastite ideje.
N M : Kakav je vaš odnos prema izdavačkim kućama? Ne vezujete se nikad za jednog izdavača. Da li imate kontrolu nad radom u studiju, u kojoj meri se izdavači interesuju za sam proces snimanja ploča?
O Y: Izdavačke kuće za koje snimam se obično ne interesuju previše za moj rad, tako da nemam previše problema.
N M: Zapravo, najviše me interesuje vaš rad za John Zornovu izdavačku kuću Tzadik. Šta on misli o vašoj muzici?
O Y: Ne znam, nikad ga nisam pitao! U svakom slučaju, puno mi je pomogao, i ja sam mu veoma zahvalan. Tzadik je bio dobar za moje male bendove, dok je za veće ansamble situacija malo teža. Moram pronaći nekoga ko bi se brinuo o ovolikom bendu, a to nije lako. U Japanu je sve papreno skupo, naročito studijsko vreme.
N M : Da li ste ikada razmatrali mogućnost osnivanja sopstvene izdavačke kuće, poput recimo Johna Zorna, Davea Douglasa i nekih drugih jazz muzičara, kako bi ste u potpunosti kontrolisali posao i možda promovisali neke mlađe muzičare?
O Y: Ne, ne, nema šanse! Ne snalazim se baš dobro s tim poslovnim stvarima, brojanjem novca... ne, to nije posao kojim bih mogao da se bavim. Ali naravno, gajim veliko poštovanje prema muzičarima koji imaju svoje izdavačke kuće. Meni nije teško da samostalno izdam neki od mojih solo albuma, ali za ploču ovolikog benda to je zaista nemoguće. Moram da pronađem nekog sponzora.
N M: Kakav je položaj avangardnih muzičara u Japanu? Jeste li vi tamo popularni, i u kojoj meri?
O Y: Ne bih rekao, niko ne zna za mene! Samo najveći zaluđenici me znaju! (smeh)
Međutim, postoji i druga strana mog rada - pravim filmsku muziku. Pretpostavljam da dosta ljudi zna za moju muziku preko filmova, mada im moje ime nije previše poznato.
Što se tiče šire slike, u Japanu imamo dosta malih noćnih klubova koji su otvoreni za eksperimentalni pristup muzici, i to je sjajno. Tokio je veoma zahvalno mesto za bavljenje ovakvom muzikom.
N M: Da li pratite aktelnu jazz scenu u Japanu, ima li interesantnih mlađih imena koji ovde u Evropi još uvek nisu dovoljno poznata?
O Y: Uopšte ne pratim jazz scenu, to je za mene potpuno drugačiji svet od onog kome ja pripadam.
N M: Mislio sam na avangardne muzičare, ne na mainstream.
O Y: Ima mnogo noisera i eksperimentalista u Tokiju, Kjotu ili Osaki. Uvek mi je uzbudljivo da slušam mlađe muzičare, ima ih poprilično, ne bih da nabrajam imena. Trenutno mi je naročito interesantno kombinovanje instalacija i muzike, dosta muzičara se trenutno bavi time.
N M: Možete li mi reći nešto o vašem radu u okviru tzv. onkyo scene?
O Y: Ne znam...u to vreme sam bio zainteresovan za razne aspekte onkyo zvuka. Pre nekoliko godina su onkyo muzičari bili interesantni zato što su konstatno eksperimentisali, ali sada samo održavaju već utvrđeni stil. Sada sam totalno nezainteresovan za onkyo scenu.
N M: Postoji li sada u Japanu neki novi eskperimentalni zvuk koji se na neki način razvio iz te onkyo scene?
O Y: Da, da, svakako, ima dosta muzičara koji pokušavaju da se otrgnu od žanrovskih kanona.
N M: Cela ta eksperimentalna scena koja neguje onkyo zvuk je sve više težila ekstremima, poput sviranja gramofona bez ploča, recimo. Da li su iscrpljene mogućnosti eksperimentisanja u tom smeru? Kako vi vidite budućnost eksperimentalne muzike, u kom smeru bi mogla da se razvija?
O Y: Uh, ne znam...ko to može da zna? Solo eksperimenti me ne zanimaju previše. Mnogo je interesantniji rad sa drugim muzičarima. Ansambli pružaju daleko više mogućnosti za eksperimentisanje. Za mene je suština muziciranja u interakciji.
N M: Kakvi su vaši planovi za budućnost?
O Y: Imam u planu saradnju sa jednim vizuelnim umetnikom. Ne interesuju me uobičajene audio-vizuelne postavke, njih ne podnosim. Ali me zato jako zanima nešto drugačiji rad sa vizuelnim umetnicima. Oni bi pravili prostorne, a ja zvučne strukture. Ovakva kombinacija je zaista interesantna. Kada se vratim u Japan započeću rad na ovom projektu.
N M : Planirate li možda neka studijska izdanja sa jazz orkestrom?
O Y: Voleo bih to da uradim, ali u ovom trenutku nema zainteresovanih izdavača. Mada, mislim da je ovaj bend trenutno mnogo interesantniji uživo, tako da ćemo najpre objaviti još neko koncertno izdanje.
No comments:
Post a Comment