Pharoah Sanders na Belefu

Legendarni saksofonista, nekadašnji saradnik Johna Coltranea, osvežio je pred publikom na Kolosu uspomene na zlatne momente svoje karijere
(nastavak teksta)

Cinematic Orchesta na Belefu

Eklektični nu jazz sastav Cinematic Orchestra održao je solidan nastup na pomalo zaboravljenom splavu Kolos, koji se za ovu priliku transformisao iz sportsko-rekreativnog centra u savršeni koncertni prostor
(nastavak teksta)

Return to Forever u Sava Centru

Na velikoj povratničkoj turneji nakon 25 godina pauze, kultni fusion sastav Return to Forever je nastupio i pred beogradskom publikom. Preko dva sata svirke je malo koga ostavilo ravnodušnim
(nastavak teksta)

Summertime Festival - Branford Marsalis u Sava Centru

Poznati američki saksofonista Branford Marsalis obradovao je ljubitelje tradicionalnog jazza nadahnutim nastupom u dobro popunjenoj dvorani Sava Centra
(nastavak teksta)

Jazz Bunker na godišnjem odmoru...

...do 1. septembra.

Jazz Bunker, 18. 06. 2008.

wadada leo smith - rosa parks (tabligh, 2008)
matana roberts quartet – exchange (the chicago project, 2008)
jason stein's locksmith isidore - miss izzy (a calculus of loss, 2008)
jason stein's locksmith isidore - that's not a closet (a calculus of loss, 2008)
wayne horvitz gravitas quartet - a walk in the rain (one dance alone, 2008)
gerry hemingway quartet - full off (devils paradise, 2003)
fire room - when water burns air (broken music, 2008)
michael dessen trio - restless years (between shadow and space, 2008)
7k oaks - pi too (7000 oaks, 2008)
dave liebman & ellery eskelin – cha (renewal, 2008)
x-legged sally - the shah of blah (killed by charity, 1994)
time berne – clear (mutant variations, 1983)
magnus broo quartet – clockwise (painbody, 2008)
spring heel jack - 1,000 years (songs & themes, 2008)
spring heel jack - at long last (songs & themes, 2008)
vijay iyer – threnody (tragicomic, 2008)

Jazz Bunker, 11. 06. 2008.

william parker - doctor yesterday (corn meal dance, 2007)
avishai cohen - seattle (gently disturbed, 2008)
jacob anderskov trio - what roots (on the loose, 2004)
fredrik ljungkvist - oslo (badaling, 2007)
vijay iyer - comin’ up (tragicomic, 2008)
vijay iyer - age of everything (tragicomic, 2008)
open loose - blue light down the line (strange unison, 2008)
henry threadgill sextet - theme from thomas cole (you know the number, 1986)
strange party orchestra - elevator man (travellers’ tale, 2003)
tiptons - powerhouse (tsunami, 2004)
strange party orchestra - night owl cafe (travellers’ tale, 2003)
ingebrigt haker flaten quintet - green wood (the year of the boar, 2008)
satoko fujii - ants are crossing the highway (fragment, 2007)
fredrik ljungkvist - altro (badaling, 2007)
rudresh mahanthappa - joe made the face (for joe viola) (black water, 2002)
keith jarrett - eyes of the heart (part two) (eyes of the heart, 1976)

Intervju: Massimo Zu

Ovaj intervju sam napravio povodom predstojećeg beogradskog koncerta Zu i Mike Pattona, koji će se održati 15. juna u SKC-u. S obzirom da se o Pattonu dosta toga već zna, a Zu malo ko i pominje, red je da i oni budu predstavljeni kako dolikuje. Makar na ovom blogu i po nekim internet forumima.

Zu je tročlani sastav (Jacopo Battaglia - bubnjevi, Massimo Pupillo - bas gitara, Luca Mai - saksofon), koji izvodi furioznu mešavinu avangardnog jazza i agresivne gitarske muzike. Postoje od 1997. godine, i tokom ovih desetak godina postojanja snimili su pregršt albuma, odsvirali na stotine koncerata, i sarađivali sa muzičarima najrazličitijih orijentacija - od jazzera i avangardista raznolikog spektra do punk, rock i metal bendova.

Zvanični sajt benda
Myspace prezentacija

Već sa početkom koncertne kampanje, došao sam na ideju da bih mogao da napravim intervju sa nekim iz benda. Massimo je bio neviđeno predusretljiv. Iako sam mu u e-mailu objasnio da će intervju biti plasiran samo preko mog bloga i nekih foruma, nije se nimalo dvoumio - čak je delovao veoma radosno povodom te prepiske. Odgovorio mi je na sva pitanja u roku od 3-4 dana, uz izvinjenje što nije mogao to da učini ranije, pošto je bio na mini turneji sa bendom 7K Oaks.





N M: Reci mi nešto o vašim muzičkim počecima. Kako si se upoznao sa Lucom i Jaccopom? Čime ste se bavili pre nego što ste oformili Zu? Jeste li imali neke druge bendove, i kakvu ste muziku svirali?

M P: Sva trojica smo odrasli u Ostiji kod Rima, veoma siromašnoj primorskoj oblasti u kojoj je ubijen Pasolini, i gde se skuplja dosta narkomana. Luca i ja smo vršnjaci. Upoznali smo se 1984. kada smo imali po 14 godina, i to na koncertu najgoreg benda na svetu - Saxon! Pošto smo bili jedini čudaci u kraju, vrlo brzo smo se sprijateljili, ali tek nakon mnogo godina počeli smo da sviramo zajedno. Luca se čak bavio i slikarstvom pre nego što je počeo da svira saksofon!

Jacopa smo upoznali 1989. godine. On je tada imao 13 godina i nigde nije išao bez Slayer majice. Jednom prilikom se pojavio na koncertu noise benda Sinatra, u kome sam ja tada svirao, i puno mu se dopalo to što je čuo. Zatim se navukao na Nomeansno i počeo da svira bubnjeve. Već u startu se videlo da je neverovatno talentovan!

Nekoliko godina kasnije, kada sam svirao u industrial bendu Gronge, pozvao sam Jacopa i Lucu da nam se pridruže. Veoma brzo smo se skapirali i postali previše uvrnuti za ostatak benda, tako da je raspad bio neminovan! Ostali smo nas trojica, bez gitare i pevača. Nastao je Zu. Bila je 1997. godina.

N M: Na vašoj myspace stranici piše da ste tokom prve 2 godine postojanja samo vežbali, bez ikakvih studijskih snimaka ili koncertnih nastupa. Zašto toliko dugo?

M P: U to vreme uopšte nismo planirali da se ozbiljno bavimo muzikom. Samo smo želeli da uživamo u sviranju i da pronađemo vlastiti izraz. Dosadili su nam šablonska muzika i bendovi kojima smo bili okruženi. Ali potrebno je dosta vremena, posvećenosti i sreće ne bi li se došlo do autentičnog izraza, to se ne može isplanirati. Po cele dane smo radili na našim bezveznim poslovima, i svirali svake noći koliko god smo mogli. A onda, jednog jutra, spontano je nastala prva Zu pesma. U tom trenutku smo konačno spoznali da je to naša muzika, i počeli smo da se razvijamo sa te tačke. Prvi album Bromio smo napravili za dva meseca. To se dešavalo 1998/99. godine.

N M: Kada ste počeli da svirate zajedno, da li ste imali ideju kako bi bend trebalo da zvuči?

M P: Nismo. Volimo toliko različitih vrsta muzike da smo praktično sve probali. Veoma nam je bitno da o stvaralačkom procesu ne odlučujemo racionalno - puštamo ga da teče svojim tokom, kao da ne zavisi od nas. Nikad ne bismo odsvirali nešto što ne osećamo duboko u stomaku. Zato puštamo muziku da se sama razvija, što zapravo znači biti dobar i obučen provodnik kroz koji će ova sila naići.

Od velikog značaja su nam bile i reči jednog od naših muzičkih idola, Johna Coltranea - on kaže da je uvek moguće otkriti nešto novo ako ogledalo duše održavate čistim. Mislim da smo, tokom godina, postali sve sposobniji da budemo dobri, čisti provodnici za muziku koja nadolazi. Poput Coltranea, i mi mislimo da je uvek moguće doći do nečeg novog. Oni koji kažu da su sve ideje u muzici već iscrpljene, samo se javno deklarišu kao ljudi uskih shvatanja, koji ne vide izlaz iz vlastitih okova.

N M: Odmah nakon prvog albuma otpočeli ste saradnju sa Eugene Chadbourneom. Kako ste se upoznali, i kakvo je iskustvo bilo raditi s njim?

M P: Bili smo njegovi veliki fanovi. Ja sam naročito voleo njegov album Songs, koji je predivan i jako potresan. U to vreme se nije bogzna šta dešavalo po Rimu, tako da smo sami organizovali svirke bendovima koje volimo, samo da bismo ih konačno videli na delu!

Tako smo organizovali i Chadbournov koncert, i na kraju koncerta smo odsvirali zajednički improvizovani set. Bio sam jako uzbuđen i uplašen zbog zajedničkog nastupa! Ali ispalo je odlično, pa smo rešili da snimimo zajednički materijal. Proveli smo nekoliko dana u garaži sa najjednostavnijom mogućom opremom, i sa lakoćom i uživanjem smo stvarali muziku. Naposletku, postali smo i dobri prijatelji.

N M: Album Igneo je producirao Steve Albini. Da li ste zadovoljni zvukom na tom albumu? Na koji način je Albini uticao na zvuk benda?

M P: Kada smo snimali naš prvi album Bromio, snimatelj je zamalo pao sa stolice kada nas je prvi put čuo! Bilo je jasno da niko u Italiji ne može da uhvati naš zvuk! Ljudi koji su dolazili na naše koncerte govorili su nam da smo mnogo bolji uživo, i da na studijskim snimcima nije uhvacen ni stoti deo naše koncertne energije.

U to vreme smo se sprijateljili i često išli na turneje sa amsterdamskim bendom The Ex. Oni su snimali neki materijal sa Albinijem u Francuskoj dok smo mi tamo bili na turneji, pa smo svratili smo do studija i pitali ga da li bi radio sa nama, i on se složio. Naposletku, otišli smo u Chicago i obavili sav posao veoma brzo!

Mislim da je na albumu dobro uhvaćen naš zvuk. U osnovi, Albini snima zvuk živog benda, ne producirajući ga. To je ono što Albini radi, i najbolji je u tome! Iako smo imali nekih sumnji oko konačnog učinka...ali nama je u prirodi da budemo perfekcionisti u svakom pogledu.


N M: Reci mi nešto o vašem radu sa Matsom Gustafssonom. Čuo sam zanimljivu priču o tome kako ste se zapravo upoznali u Zagrebu, na vašoj tonskoj probi?

M P: Ovako je bilo: nosio sam Nomeansno majicu na tonskoj probi pred zagrebački koncert, Mats mi je prišao i rekao: Nomeansno je moj omiljeni bend! Istog trenutka smo postali drugari!

Sa Matsom je fenomenalno raditi, i sa muzičke i sa ljudske strane. On je moćan instrumentalista i čovek otvorenog duha. Nijedan muzičar se ne se uklapa sa nama bolje od Matsa.

N M: Kakvu ulogu ima svako od vas trojice u bendu? Da li postoji neko ko je glavni kompozitor ili sve radite zajedno?

M P: Uloge su veoma jednostavno podeljene: svako od nas radi na svom instrumentu šta god hoće! Za nas bi se moglo reći da smo anarhisti, a jedna od najvažnijih stavki u bendu je da bukvalno sve zajednički razmatramo. I nikad ne glasamo, kod nas nema demokratije! Mora postojati potpuno slaganje oko svake odluke, bilo da se radi o muzici, poslovnim pitanjima, ili o nečemu trećem.

Što se tiče same muzike, sve ideje se rađaju na probama, kada funkcionišemo kao bend. Retko se dešava da neko dođe od kuće sa već spremnom idejom. Ponekad je to slučaj sa Jacopom, ali obično pravimo muziku samo kada smo svi na okupu.

N M: Znam da je dosta bendova uticalo na vas. Da li možes da izdvojiš 3-4 benda kojima se najviše diviš i koji su najviše uticali na muziku vašeg benda?

M P: To je težak zadatak! Sutra bih možda nabrojao neke druge bendove, ali trenutno, zbog mnogih - ne samo muzičkih - razloga, već i sa ljudskog stanovišta, to su:

Nomeansno

The Ruins

The Ex

John Coltrane Quartet

N M: Imate pesmu koja se zove Tom Araya is Our Elvis...kakva je vaša veza sa Slayerom, i sa heavy metalom uopšte? Koju vrstu metala volite?

M P: Mi u potpunosti potičemo iz metala. Tokom tinejdžerskih godina smo slušali metal, zatim hardcore punk, pa industrial, nakon toga savremenu klasičnu muziku, free-jazz, improvizaciju...pa ponovo metal!!! I ne trudimo se da previše mudrujemo oko toga. U našoj muzici ima mesta za sve što volimo. Ne želimo da pravimo izbor, to bi bilo kao kada biste odabrali samo jednu stranu svoje ličnosti i odbacili ostale! Još uvek slušamo puno metal muzike, i mislimo da je metalska publika sve otvorenija za inovacije unutar žanra. Luca najviše sluša metal od svih nas, mogao bi da nabroji hiljadu opskurnih bendova. Sva trojica mnogo volimo bend Meshuggah. Volimo The Melvins. Sve vrste...ne znam koji bi izraz bio najprigodniji...inteligentnog metala, recimo? Takođe, volimo Dillinger, Car Bomb, Earth, Asva, Cephalic Carnage...i još uvek slušamo AC/DC dok se vozimo kombijem!

N M: Šta misliš o drugim bendovima koji ukrštaju jazz i metal/punk, kao što su Gutbucket, The Hub, Trevor Dunn’s Trio Convulsant, Thing?

M P: Ovo nije baš definisan muzički žanr, svaki od ovih bendova se trudi da bude originalan i da izgura svoju viziju. Dobro se uklapamo sa The Thing - prošle godine smo zajedno išli na turneju, kao sekstet, a planiramo još jednu turneju sledeće godine.

N M: Ima li u Italiji muzičara ili bendova koji prave muziku sličnu vašoj?

M P: U Italiji postoji puno dobrih bendova. Pošto smo često na turnejama imamo priliku da slušamo bendove iz svih krajeva sveta, ali čini mi se da Italija, uz Francusku i Japan, ima jednu od najboljih underground scena. Najplodnije scene nastaju tamo gde mladi muzičari nemaju neku šansu da naprave karijeru baveći se pop muzikom, pa se okreću onome što im je zaista u srcu.

Dakle, postoji mnoštvo dobrih bendova. Evo i nekih imena: Udus (Luca Zu), Psychofagist, Ovo, Inferno, A Short Apnea, No Hay Banda Trio, Teatro Degli Orrori, With Love...

Problem je što ne postoje izdavačke kuće koje bi distribuirale italijansku muziku i van lokalnih okvira. I sa nama je isti slučaj, tako da se trudimo da radimo sa američkim izdavačima. Upravo sam pokrenuo malu izdavačku kuću Sonic Invaders, i nadam se da ću uspeti da predstavim puno dobre muzike!

N M: Zu je veoma energičan koncertni bend, ali ne baš konvencionalan, i ne može se tako lako svrstati u stroge žanrovske okvire. Išli ste na turneje sa mnogim alternativnim/rock bendovma, poput Melvins, Nomeansno, Lightning Bolt, itd. Kako na vašu muziku reaguje publika koja možda i nije dovoljno upoznata sa vašim radom?

M P: Publika uvek dobro reaguje. Ko god je otvorenog duha i ne plaši se bučne muzike, na dobrom je putu da zavoli Zu! Dešavalo nam se da nastupamo i ispred još većih bendova, kao što je Sonic Youth. Njihovi hardcore fanovi, koji nisu imali nikakvu predstavu o našoj muzici, vikali su na nas i terali nas sa bine, pa smo svirali još jače i sve ih potamanili.

N M: Kako reaguje publika na jazz festivalima?

M P: I ovde je isti slučaj, svuda ima ljudi ograničenih shvatanja. Srećom, uvek ima puno onih koji su otvoreni za nova iskustva. Nastupali smo pred najrazličitijom mogućom publikom. Čak smo, jednom prilikom, nastupali i na festivalu klasične muzike u Krakovu, pred sedamdesetogodišnjacima!

Svuda je isto - publika se menja, ali uvek će biti ljudi mogu da slušaju samo jedan žanr, i sa druge strane oni koji razumeju da je sve to Muzika, i da se sve može slušati. Isto kao što, tokom života, jedemo na stotine različitih vrsta jela, a ne samo jedno svaki dan!

N M: Gde ne najviše volite da svirate? U kojoj zemlji, kom gradu?

M P: Najviše uživamo u Japanu, a naročito u Tokiju. Kod Japana je osvežavajuće to što niko niko ne mari za žanrovske odrednice. Oni prihvataju muziku otvorenog duha, i mi to osećamo. U Evropi se obično pitaju koja je ovo vrsta muzike. Naročito u Nemačkoj - moraju da znaju da li smo jazz, hardcore, ili nešto treće. Imaju poriv da svoje iskustvo svrstaju u određene kategorije, to je u njihovim hegelijanskim genima! Ponekad su zatvoreniji baš oni koji ne izgledaju tako na prvi pogled.

U Tokiju smo svirali 10 puta do sada, samo u Rimu i Briselu smo svirali češće. I u drugim japanskim gradovima je ista atmosfera - ljudi su veoma otvoreni, slušaju pažljivo i sa uživanjem, i to se oseća.

N M: Da li se sećate vašeg beogradskog koncerta na Ring Ring festivalu, pre 4 godine, i kakvi su vam utisci?

M P: Naravno, taj nastup nam je ostao u prijatnoj uspomeni. Organizatori su bili veoma ljubazni, uživali smo tokom boravka u Beogradu. Veoma je bitno da se održavaju ovakvi festivali, koji promovišu novu, zanimljivu muziku, i na kojima se muzičari povezuju i dogovaraju o budućoj saradnji. I mi smo često započinjali nove saradnje upravo na ovakvim festivalima.

Veoma je važno da nova globalna, tržišno orijentisana politika ne uguši kulturu. Ovakvi festivali predstavljaju suštinsku razliku između Evrope i Amerike, gde je sve podređeno profitu, a nezavisni, kreativni muzičari teško žive.

N M: Ove godine ste na turneji sa Mike Pattonom. Kako ste se upoznali i počeli da svirate zajedno?

M P: Mikea smo upoznali davno - kada je prvi put došao u Rim sa bendom Fantomas, 2000. godine, tražio je od promotera da pozove nas umesto već dogovorene predgrupe. Pošto smo ionako planirali da dođemo na koncert, prihvatili smo poziv. Od tada smo često u kontaktu. Išli smo na japansku turneju sa Fantomas, i na evropsku turneju sa Fantomas/Melvins Big Bandom. S vremena na vreme, Mike bi se popeo na binu da otpeva jednu pesmu sa nama. Sledeći korak je bio sasvim prirodan - očigledno je bilo da ćemo početi da sviramo zajedno. Mike nas je, pre par godina, pozvao da napravimo kvartet za nastup na Victoriaville festivalu u Quebecu. Ispalo je fenomenalno, tako da sada već drugi put idemo na evropsku turneju!

N M: Kakav materijal izvodite na koncertima? Svirate li vaše pesme, njegove, ili oboje? Ili možda nešto potpuno novo?

M P: Sviramo novi materijal, koji smo napravili tokom nekoliko poslednjih meseci. Mike fantastično pronalazi uvrnute načine da uklopi svoj glas i slojeve elektronike u našu muziku. Kada sviramo s njim osećamo se kao da smo od samog nastanka benda bili kvartet. Bila je to ljubav na prvi pogled!

N M: Osećate li neki pozitivan pomak u komercijalnom smislu otkada svirate sa Pattonom, uzevši u obzir da je on najpopularniji muzičar sa kojim ste do sad radili?

M P: Ne baš. Zaista, naša muzika je suviše osobena, tako da i dalje plaši agente i izdavače, koji bi da igraju na sigurno. Mislim da je publika najčešće mnogo širih shvatanja od agencija, menadžera i novinara, koji ne žele da rizikuju, već samo da "rade svoj posao"!

N M: Da li je ovo trajna ili privremena saradnja? Planirate li studijska izdanja sa Pattonom?

M P: Uveren sam da ćemo kad-tad završiti u studiju sa Mikeom. Sviraćemo zajedno dokle god budemo uživali u tome!!!

N M: Ostali planovi za budućnost?

M P: Kao i uvek, ima ih puno. Ne možemo da se zaustavimo! U junu snimamo novi album. Bićemo na turnejama po Americi, Evropi i Japanu do sredine sledeće godine. Jako nas raduje rad sa pozorišnom trupom Societas Raffaello Sanzio - radi se o legendardnoj trupi čije se predstave izvode širom sveta. Takođe, pravimo neke pesme sa Robom Wrightom iz Nomeansno, a uskoro će se pojaviti i CD sa njujorškim noise hip-hoperima Dalek. Počeli smo da radimo i sa izvanrednom klasičnom pijanistkinjom Katiom Labeque, na projektu Garden of Evil. Takođe, nedavno smo nastupali sa FM Einheitom, bivšim članom Einsturzende Neubautena, koji koristi perkusije, bušilice i metal - to je zvučalo jako dobro, pa ćemo nastaviti da sviramo sa njim.

Svako od nas trojice učestvuje i u raznoraznim usputnim projektima, tako da smo gotovo svakodnevno zauzeti! Bavljenje muzikom doživljavamo na taj način, a ne kao pisanje 10 pesama svake godine, koje ćemo posle da snimimo na album i odradimo promociju. Za nas je muziciranje poput praćenja toka ideja, poput surfera koji pokušava da uhvati najbolji talas. Mi smo tu da služimo muzici, posvećujemo joj većinu našeg vremena i energije. Sa moje tačke gledišta, ona nam i vraća puno energije, života, i - što bi Bad Brains rekli - Pozitivnog Stava.

Recenzija: Nik Bärtsch’s Ronin – Holon

Na svom drugom albumu za prestižnu izdavačku kuću ECM, švajcarski pijanista Nik Bärtsch osvežava prepoznatljiv duh evropskog jazza
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 04. 06. 2008.

misha alperin – vayan (her first dance, 2008)
charles mingus - solo dancer (the black saint and the sinner lady, 1963)
humanization 4tet – cristadingo (humanization 4tet, 2008)
alice coltrane – leo (translinear light, 2004)
hilmar jensson - short or hairy (tyft, 2002)
peter evans & tom blancarte - kw-uhnx-wa (sparks, 2008)
kirk knufkke quartet – enough (big wig, 2008)
ben perowsky trio – segment (ben perowsky trio, 2003)
o'leary, kang, van der schyff – impish (zemlya, 2008)
7k oaks - foxp2 (7000 oaks, 2008)
muskel svan gunga – pongo (arp, 2002)
paolo angeli , hamid drake - fuga dal mouse (uotha, 2004)
doppelmoppel - walk 2 (outside this area, 2008)
doppelmoppel - walk 3 (outside this area, 2008)
vandermark 5 - speedplay (for max roach) (beat reader, 2008)
humanization 4tet - long march (for frida kahlo) (humanization 4tet, 2008)

Prikaz koncerta: John McLaughlin u Domu Sindikata

Nakon organizovanja niza koncerata veterana iz pop i rok miljea, Beogradska arena je osvežila ponudu i proverenim imenima džeza
(nastavak teksta)

Ring Ring festival, drugi deo - prikaz koncerata

Drugi deo trinaestog izdanja Ring Ringa je obeležio nastup austrijanca Christiana Fennesza, ali i spektakularno završno veče u krcatoj dvorani kulturnog centra Rex
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 14. 05. 2008.

kamikaze ground crew - duke's entrance (the scenic route, 1992)
exploding star orchestra - sting ray and the beginning of time, part 1 (we are all from somewhere else, 2007)
exploding star orchestra - sting ray and the beginning of time, part 2 (we are all from somewhere else, 2007)
empty cage quartet - beedie and bob (stratostrophic, 2007)
satoko fujii – westerlies (erans, 2004)
el-p - get your hand off my shoulder, pig (high water, 2004)
tied and tickled trio - van brunt (ea1 ea2, 2000)
gnu - boneless part 2 (suro, 2003)
evan lurie - the salesman (how i spent my vacation, 1998)
michael blake - the creep (drift, 2001)
kazutoki umezu - yakitori (eclecticism, 1995)
natsumen – septemujima (endless summer record, 2005)
empty cage quartet - old ladies (stratostrophic, 2007)
roy campbell - aten and amarna (akhenaten suite, 2007)
julien lourau - the saloon (life is just a game) (the rise, 2002)
natsumen - sonata of the summer (endless summer record, 2005)
lol coxhill - insensatez (ear of the beholder, 1970)
zorn, douglas, laswell, patton, burger, perowski - part two (the stone – issue one, 2006)

Ring Ring festival, prvi deo - prikaz koncerata

Tokom prve polovine 13. međunarodnog festivala nove muzike Ring Ring posetioci su mogli da vide i da čuju nekoliko stilski raznovrsnih, a kvalitetom mahom ujednačenih koncerata - od minimalističkih meditacija, preko rafalne duvačke paljbe, do rastrzanih zvukova iz laptopa
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 23. 04. 2008.

zu - tom araya is our elvis (the way of animal powers, 2005)
boots brown – knee - high (boots brown, 2007)
becker, sclavis, lindberg - herber alptraum (transition, 1987)
thing - art star (garage, 2005)
zu & mats gustafsson - over a furnace (how to raise an ox, 2005)
zu & mats gustafsson - how to raise an ox (how to raise an ox, 2005)
george lewis - endless shout - i smashing clusters (endless shout, 2000)
brotzmann, nilssen-love, gustafsson - bullets through rain (the fat is gone, 2007)
medeski, martin and wood - beeah (it’s a jungle in here, 1993)
ellery eskelin - four chords (12 + (1) imaginary views, 2001)
peter brotzmann - part two (full blast, 2006)
dennis gonzales ny quintet - the matter at hand (at tonic, 2007)
jim black - optical (alasnoaxis, 2000)
zu - solar anus (igneo, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - at les instants chavirés - 1 (at les instants chavirés, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - id 8 (bass, perc) (zafiro, 2006)
peter evans - one page (the peter evans quartet, 2007)
otto lechner solo - die wintersonnenwende - tanz mit der hex (accordeonata, 1994)
thing - ride the sky (lightning bolt) (action jazz, 2006)
clusone trio - i'm an indian, too ( i am an indian, 1995)
han bennink – at 6 (amplified trio, 2007)
nagl, bernstein, akchote, jones - big four (big four, 2007)
soil and pimp sessions- hahen (pimp of the year, 2006)
esbjorn svensson trio - the unstable table and the infamous fable (viaticum, 2005)

Prikaz koncerta: Intelligence u SKC-u

Majstori art-punka iz Sijetla održali su kratak, ali efektan koncert pred nevelikim auditorijumom u maloj sali SKC-a.
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 16. 04. 2008.

john mclaughlin - peace one (my goal’s beyond, 1970)
kneebody – poton (low electrical worker, 2007)
the claudia quintet - be happy (for s. n. goenka ) (for, 2007)
the claudia quintet - rug boy (for debbie clapper) (for, 2007)
chris potter – arjuna (follow the red line, 2007)
andrew d'angelo - egna ot waog (skadra degis, 2008)
the nels cline singers – fly fly (the giant pin, 2004)
mephista - legend of pele (black narcissus, 2002)
the nels cline singers – blues, too (the giant pin, 2004)
keefe jackson's fast citizens – signs (ready everyday, 2006)
keefe jackson's fast citizens – blackout (ready everyday, 2006)
ravi coltrane - variations III (in flux, 2005)
andrew d'angelo - 25 hits (skadra degis, 2008)
sven-ake johansson's free quartet – absinken (ballistik I-IX, 2007)
spanish fly - caveman (rags to britches, 1994)
the necks – fatal (chemist, 2006)

Jazz Bunker, 09. 04. 2008.

rob brown ensemble - rocking horse (crown trunk root funk, 2008)
iswhat?! - fables of faubus (you figure it out, 2004)
christian prommer's drumlesson - higher state of consciousness (christian prommer's drumlesson, vol. 1, 2007)
strange party orchestra - bones (headbanging the piano, 1999)
elliot sharp - augury (datacide, 1990)
marylin mazur's future song - the electric cave (small labyrinths, 1997)
trevor dunn's trio convulsant - spector of serling (sister phantom owl fish, 2004)
original silence - if light has no age, time has no shadow (the first original silence, 2007)
wayne horvitz - disingenous firefight (american bandstand, 2000)
russell gunn - bitches brew (russell gunn plays miles, 2007)
rob brown ensemble - ghost dog (crown trunk root funk, 2008)
rob brown ensemble - exuberance (crown trunk root funk, 2008)
avishai cohen - elli (continuo, 2006)
brad mehldau - knives out (day is done, 2005)
ras moshe - far sight (transcendence, 2007)
ras moshe - if you see something, say something (transcendence, 2007)
briggan krauss - the plane (300, 1998)
sex mob – 007 (sex mob does bond, 2001)
the bad plus - 1980 world champion (prog, 2007)
roy nathanson – home (sotto voce, 2006)

Dan sa Otomo Yoshihideom (3) - intervju

Otomo je tokom celog dana bio dobro raspoložen i srdačan, a takav je bio i po završetku koncerta, kada smo razgovarali. Veoma pristupačan lik. Njegov engleski nije baš savršen, a ni ja nisam sva pitanja formulisao dovoljno precizno, tako da u pisanoj varijanti neću preneti integralnu, već malko sređenu, izlektorisanu varijantu intervjua.

N M : Na ovoj turneji predvodite ansambl koji broji čak 11 članova. Kako funkcionišete na probama? Da li volite da imate potpunu kontrolu nad bendom ili puštate da stvari idu svojim tokom?

O Y: Ovaj bend postoji već tri godine. Na početku sam dosta kontrolisao situaciju, ali iz dana u dan, iz koncerta u koncert, svaki muzičar se trudio da pronađe vlastiti izraz i mesto u bendu. Sada gotovo da više ništa ne kontrolišem. Samo im zadam osnovnu temu. Ima tu dosta improvizacije, ali ne kao u jazzu, dosta je drugačije. Svako pokušava da pronađe svoj izraz na bini, da pronađu neku vrstu zajedništva sa prostorom, kao i zajedničku filozofiju i međusobno poštovanje sa drugim muzičarima na bini. To je suština kod ovog benda.

N M: Kada ste počeli da radite sa jazz ansamblima, prvo ste nastupali sa kvintetom, da bi kasnije bend postajao sve veći i veći...

O Y: Da, da! (smeh)

N M: Da li možda planirate da proširite i ovaj orkestar?

O Y: Da, nadam se, ali problem je u budžetu. Prava mera bi bila između 10 i 15 članova. Da ne bude mali, ali ni previše veliki bend, kako bi svi muzičari mogli da ostvare međusobnu interakciju. Da, to je prava mera.

N M: Čuli smo i večeras neke Dolphijeve numere. Nije toliko uobičajeno uraditi obradu čitavog albuma, kao što ste vi učinili sa Dolphijevim Out To Lunch. Zašto ste se opredelili baš za taj album?

O Y: Eric Dolphy nije sličan ni jednom drugom free jazz muzičaru. Naročito su specifične kompozicije sa albuma Out To Lunch. Zaista su fantastične, različite od free jazza, be-bopa, ili bilo koje druge vrste jazz muzike. Otvorene su za bilo kakvu vrstu improvizacije. Zato te numere i izvodim na svakom koncertu. Nakon osnovne teme možemo ići bilo kuda, svake večeri je potpuno drugačije. Eric Dolphy mi još uvek daje dosta novih ideja.

N M: Takođe radite i dosta obrada ne-jazzerskih numera. Kakav je vaš odnos, recimo, prema Beatlesima?

O Y: Beatlesi?

N M: Da, da

O Y: Zanima vas moj odnos prema Beatlesima, slavnim Beatlesima?

N M: Da, obradili ste ih na albumu Tails Out.

O Y: Aha, da, Strawberry Fields Forever...da, dosta su mi značili u mladosti, to mi je bila jedna od omiljenih pesama. Ali sada uopšte nisam vezan za takvu muziku.

N M: Meni je dosta zanimljiv vaš odabir pesama i tema koje obrađujete. Recimo, na jednom od prošlogodišnjih koncerata izvodili ste pesmu Theme Of Walter, koja je direktno inspirisana afro beatom. Kakav je vaš odnos prema afričkoj muzici?

O Y: Bavio sam se etnomuzikologijom kao student, ali to je bilo jako davno. Što se mene lično tiče, nisam mnogo pod uticajem afričke muzike, ali moj bubnjar jeste. Bend nije u potpunosti pod mojom kontrolom, i svako je slobodan da predstavi vlastite ideje.

N M : Kakav je vaš odnos prema izdavačkim kućama? Ne vezujete se nikad za jednog izdavača. Da li imate kontrolu nad radom u studiju, u kojoj meri se izdavači interesuju za sam proces snimanja ploča?

O Y: Izdavačke kuće za koje snimam se obično ne interesuju previše za moj rad, tako da nemam previše problema.

N M: Zapravo, najviše me interesuje vaš rad za John Zornovu izdavačku kuću Tzadik. Šta on misli o vašoj muzici?

O Y: Ne znam, nikad ga nisam pitao! U svakom slučaju, puno mi je pomogao, i ja sam mu veoma zahvalan. Tzadik je bio dobar za moje male bendove, dok je za veće ansamble situacija malo teža. Moram pronaći nekoga ko bi se brinuo o ovolikom bendu, a to nije lako. U Japanu je sve papreno skupo, naročito studijsko vreme.

N M : Da li ste ikada razmatrali mogućnost osnivanja sopstvene izdavačke kuće, poput recimo Johna Zorna, Davea Douglasa i nekih drugih jazz muzičara, kako bi ste u potpunosti kontrolisali posao i možda promovisali neke mlađe muzičare?

O Y: Ne, ne, nema šanse! Ne snalazim se baš dobro s tim poslovnim stvarima, brojanjem novca... ne, to nije posao kojim bih mogao da se bavim. Ali naravno, gajim veliko poštovanje prema muzičarima koji imaju svoje izdavačke kuće. Meni nije teško da samostalno izdam neki od mojih solo albuma, ali za ploču ovolikog benda to je zaista nemoguće. Moram da pronađem nekog sponzora.

N M: Kakav je položaj avangardnih muzičara u Japanu? Jeste li vi tamo popularni, i u kojoj meri?

O Y: Ne bih rekao, niko ne zna za mene! Samo najveći zaluđenici me znaju! (smeh)

Međutim, postoji i druga strana mog rada - pravim filmsku muziku. Pretpostavljam da dosta ljudi zna za moju muziku preko filmova, mada im moje ime nije previše poznato.
Što se tiče šire slike, u Japanu imamo dosta malih noćnih klubova koji su otvoreni za eksperimentalni pristup muzici, i to je sjajno. Tokio je veoma zahvalno mesto za bavljenje ovakvom muzikom.

N M: Da li pratite aktelnu jazz scenu u Japanu, ima li interesantnih mlađih imena koji ovde u Evropi još uvek nisu dovoljno poznata?

O Y: Uopšte ne pratim jazz scenu, to je za mene potpuno drugačiji svet od onog kome ja pripadam.

N M: Mislio sam na avangardne muzičare, ne na mainstream.

O Y: Ima mnogo noisera i eksperimentalista u Tokiju, Kjotu ili Osaki. Uvek mi je uzbudljivo da slušam mlađe muzičare, ima ih poprilično, ne bih da nabrajam imena. Trenutno mi je naročito interesantno kombinovanje instalacija i muzike, dosta muzičara se trenutno bavi time.

N M: Možete li mi reći nešto o vašem radu u okviru tzv. onkyo scene?

O Y: Ne znam...u to vreme sam bio zainteresovan za razne aspekte onkyo zvuka. Pre nekoliko godina su onkyo muzičari bili interesantni zato što su konstatno eksperimentisali, ali sada samo održavaju već utvrđeni stil. Sada sam totalno nezainteresovan za onkyo scenu.

N M: Postoji li sada u Japanu neki novi eskperimentalni zvuk koji se na neki način razvio iz te onkyo scene?

O Y: Da, da, svakako, ima dosta muzičara koji pokušavaju da se otrgnu od žanrovskih kanona.

N M: Cela ta eksperimentalna scena koja neguje onkyo zvuk je sve više težila ekstremima, poput sviranja gramofona bez ploča, recimo. Da li su iscrpljene mogućnosti eksperimentisanja u tom smeru? Kako vi vidite budućnost eksperimentalne muzike, u kom smeru bi mogla da se razvija?

O Y: Uh, ne znam...ko to može da zna? Solo eksperimenti me ne zanimaju previše. Mnogo je interesantniji rad sa drugim muzičarima. Ansambli pružaju daleko više mogućnosti za eksperimentisanje. Za mene je suština muziciranja u interakciji.

N M: Kakvi su vaši planovi za budućnost?

O Y: Imam u planu saradnju sa jednim vizuelnim umetnikom. Ne interesuju me uobičajene audio-vizuelne postavke, njih ne podnosim. Ali me zato jako zanima nešto drugačiji rad sa vizuelnim umetnicima. Oni bi pravili prostorne, a ja zvučne strukture. Ovakva kombinacija je zaista interesantna. Kada se vratim u Japan započeću rad na ovom projektu.

N M : Planirate li možda neka studijska izdanja sa jazz orkestrom?

O Y: Voleo bih to da uradim, ali u ovom trenutku nema zainteresovanih izdavača. Mada, mislim da je ovaj bend trenutno mnogo interesantniji uživo, tako da ćemo najpre objaviti još neko koncertno izdanje.

Dan sa Otomo Yoshihideom (2) - koncert

Yoshihideov koncert je održan u dvorani Teatra &TD. Radi se o prostoru za 200-250 ljudi, koji ovom prilikom i nije bio baš ispunjen do poslednjeg mesta. Po mojoj slobodnoj proceni, skupilo se oko 120 do 130 ljudi. S obzirom na veliki broj koncerata avangardnog jazza koji se održavaju u Zagrebu, i u skladu sa tim pretpostavljeno zavidno obrazovanje zagrebačke publike, bio sam ipak malko razočaran. No, moguće je i da postoji izvesno zasićenje usled odlične ponude koncerata, a uz to je bio i radni dan...

No, dobro, to i nije previše bitno za moj doživljaj koncerta. Udobno sam se smestio u prve redove i sa znatiželjom fokusirao pogled na binu prepunu stolica i instrumenata.

Muzičari se polako nameštaju na svoja mesta, i koncert otvararaju Dolphijevom numerom Straight Up and Down. Čudesan krosover opskurnih elektronskih zvukova i kompleksnih jazz melodija u interpetaciji Yoshihideovog benda zvuči veoma sveže i unikatno. Budući da mi je nedavni Gustaffsonov beogradski koncert još uvek u svežem sećanju, sa nestrpljenjem i radošću iščekujem svaki zvuk koji će izaći iz njegovog moćnog baritona. I nisam morao dugo da čekam.

Odmah po završetku osnovne teme bend se upušta u potpuno slobodnu improvizaciju, brzo se zahuktava i biva sve glasniji i glasniji. Yoshihideova gitara je na maksimalnoj distorziji i reverbu, ostatak benda takođe svira punom parom, a Gustafssonova svirka je u prvom planu. Neverovatan saksofonista! Bez imalo zadrške ispucava sve svoje adute, zajapurenog, crvenog lica. Na početku sola sedi na stolici, ali se sve više vrpolji, na momente se pridiže, da bi naposletku skroz ustao i zasuo dvoranu rafalnom paljbom iz svog saksofona.

Otomo telesnim signalima sugeriše naglo presecanje buke. Kao nakon pada atomske bombe, sve se potpuno stišava, dok rastrzani zvuci laptopa i sinusnih talasa podcrtavaju postapokalptičnu atmosferu. U nastavku podugačke impovizacije, koja više nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dolphijevim predloškom, bend se kreće u različitim smerovima. Smenjuju se tihi i nešto intenzivniji intervali, svako od muzičara dobija prostor za iskazivanje. Zapravo, skoro svako. Lik koji svira tradicionalni japanski duvački instrument Sho, oglašava se samo kada ceo duvački kontingent svira zajedno. Nisam baš načisto kako taj instrument uopšte zvuči.

Nakon otprilike pola sata, orkestar se vraća na početnu temu i privodi improvizaciju kraju. Vreme je za aplauz i mali predah.

Ne znam kako se zvala druga numera, ali radi se o jednom Yoshihideovom komadu kakve veoma često izvodi na koncertima, i koji ima prilično minimalističku strukturu. Improvizacija se razvija veoma polako, a svaki od instrumenata svira tek po jedan ili malko više tonova, varirajući sviranje u glasnoći i boji tona. Akcenat je sada u potpunosti prebačen na teksturu zvuka. Ovaj deo koncerta, koji traje 15-ak minuta, manje mi prija od uvodnog dela. Ipak više volim malo življu interakciju između muzičara.

Regularni set zatvara još jedna Dolphijeva numera - Hat and Beard. Ponovo mi se vraća prijatna jeza. Dolphijev album Out to Lunch je krcat antologijskim numerama, a Otomo Yoshihide je više nego dostojan interpretator. Pravo je uživanje slušati svaki ton koji dolazi sa bine. Kao i u uvodnoj numeri, i ovde nakon uvodne teme otpočinje skroz slobodna improvizacija. Nema više ni šešira ni brade. Način na koji Sachiko M (sine waves, tj. sinusni talasi) i Taku Unami (kompjuter) učestvuju u stvaranju zvučne slike za mene je koliko enigmatičan toliko i fascinantan. Razarajući cijuci, krčkanja i pucketanja se odlično uklapaju sa akustičnim instrumentima. Naposletku, falš sviranje je oduvek bila bitna stavka jazzerskog senzibiliteta, i ova tobožnja nesavršenost i iščašenost elektronskih zvukova je mnogo bliža tradiciji nego što se to čini na prvi pogled. Nakon par promena melodija i ritma, bend je pred kraj improvizacije fokusiraniji, a Gustafsson ponovo briljira. Ovoga puta je nešto odmereniji nego u vatrenom uvodnom solu, ali i dalje je veoma atraktivan. Sledi povratak na glavnu temu i brzi završetak, nakon čega se bend povlači sa bine.

Sledi buran aplauz, bend se vraća, a Otomo uz osmeh najavljuje da će izvesti pesmu koja je bila veoma popularna u Japanu šezdesetih godina prošlog veka, ali za koju niko van Japana nije čuo. Melodična tema nas uvodi u laganu improvizaciju koja je bliska, recimo, Yoshihideovoj interpretaciji predivne Mingusove melodije Orange Was The Color Of Her Dress, Then Blue Silk. Na bisu nije bilo momenata koji će trajno ostati u sećanju, ali je i bez toga bilo jako prijatno i opuštajuće.

Sada je svirka zaista gotova, i sala se polako prazni, a ja ostajem u dvorani pošto sam još ranije dogovorio razgovor sa Yoshihideom za Radio SC. Svi članovi benda su veoma dobro raspoloženi i zadovoljni koncertom, a na prvom mestu Mats Gustafsson, koji ne skida osmeh sa lica. Naročito je oduševljen Taki Unamijem i njegovim, za jazzerske prilike, nekonvencionalnim instrumentom (dobacuje mu: “To je pravi jazz instrument! Preskočio je swing, preskočio be-bop!) .

Muzičari se pakuju i kreću ka bifeu, a Yoshihide i moja malenkost nedugo za njima.