Beogradski džez festival (1) - 24. 10. 2008.

Trubački veteran Jon Faddis i počasni pijanista Cameron Munter s jedne, i mladi violončelista i trombonista Dana Leong s druge strane privukli su upadljivo različitu publiku
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 22. 10. 2008.

original silence - argument left hanging - rubber cement (the second original silence, 2008)
medeski, martin & wood - muchas gracias (radiolarians 1, 2008)
the bad plus - fém (etude no. 8) (for all i care, 2008)
michael bates - fellini (clockwise, 2008)
the bad plus - semi-simple variations (for all i care, 2008)
jacob anderskov trio - 11th song (scraggly music, 2001)
william parker - lights of lake george (double sunrise over neptune, 2008)

Intervju - Dana Leong

Svirao sam u klasičnim orkestrima, big bendovima, malim džez sastavima, salsu, pop, rok i kamernu muziku. Oduvek sam slušao sve i svašta i kombinovao elemente iz omiljenih žanrova - klasike, džeza, roka i hip hopa
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 15. 10. 2008.

yaron herman trio - army of me (a time for everything, 2007)
pharoah sanders - you've got to have freedom (journey to the one, 1980)
bryan lopes trio - bouncy pants (s/t, 2008)
curlew - the hardwood (curlew, 1984)
human feel - cat heaven (galore, 2007)
denman maroney quartet - kilter (gaga, 2008)
fieldwork - rai (door, 2008)
aldo romano - black and blue (just jazz, 2008)
szilard mezei ensemble - fohasz (petition) (nad-reed, 2008)

Original Silence - The Second Original Silence

Iza tajanstvenog imena Original Silence kriju se velikani alternativnog gitarskog zvuka sa obe strane velike bare i najveći avanturisti evropskog jazza. Neka vas naziv benda ne zavara - umesto prvobitne tišine, ovde je na delu Veliki prasak
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 01. 10. 2008.

bobby previte & the new bump - set the alarm for monday (set the alarm for monday, 2008)
elephant 9 - i cover the mountain top (dodovoodoo, 2008)
dave rempis, jeb bishop, nate mcbride, tim daisy - jet lag (the engines, 2007)
imi kollektief - frevo sonoris causa (snug as a gun, 2006)
bill frisell - struggle (history, mistery, 2008)
bobby previte & the new bump - there was something in my drink (set the alarm for monday, 2008)
angles - every woman is a tree (every woman is a tree, 2008)
strange party orchestra - travellers' tale (travellers' tale, 2003)
todd sickafoose - paper trombones (tiny resistors, 2008)

Zagrebačke radosti (3) – Gutbucket (22. 09. 2008.)

Koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD, malom i intimnom prostoru koji je idealan za svirke ovog tipa. Bina je vrlo niska, tako da je publika veoma blizu i bezmalo na istoj ravni sa muzičarima. Gutbucket je bend koji često svira bez razglasa - bubanj i saksofon idu “na suvo“, a električni kontrabas i gitara samo preko matičnih pojačala. Tako je bilo i ovog puta, pa je od velikog značaja bila i akustika dvorane, koja je sasvim zadovoljavajuća. U publici - kao i na koncertu MU - nešto više od sto ljudi, ali fino raspoređenih po nevelikom prostoru, koji je delovao dobro popunjeno. Sa strane je smešten improvizovani štand sa CD-ovima, DVD-jevima, majicama i bedževima, koji sam overio odmah po završetku koncerta.

Bend se pojavljuje na bini, a pored mene jedan visoki lik odmah kreće sa glasnim ovacijama. Nosi Gutbucket majicu. A smislio je i muzičke želje: „Snarling Wrath Of Angry Gods!“ Zabavan neki mladić. I zaista, Gutbucket otvaraju set pomenutom pesmom, od koje me momentalno podilaze žmarci, a telo samo od sebe kreće da se trza u neočekivanim pravcima.

Saksofonista Ken Thomson je pravi šoumen i jedan od scenski najuzubudljivijih muzičara koje sam ikad gledao uživo. Dok svira, bez prestanka se kreće po bini, a svaki pokret koji načini je zabavan, spontan, i u savršenom skladu sa muzikom. Strast izbija iz svakog odsviranog tona, prolivaju se litri znoja. Ostatak benda deluje nešto uravnoteženije, ali svi sviraju besprekorno.

Nakon uvodne buke „besnih bogova“, na repertoaru su mahom pesme sa novog albuma, koji će se naći u prodaji početkom sledeće godine. Sudeći po premijernom slušanju, reklo bi se da Gutbucket ne posustaju. Izbrojao sam 9 novih pesama, od kojih su tek dve nešto manje zanimljive, dok su ostale prva liga. U pauzama promocije novog materijala ređaju se dobro poznate pesme sa poslednjeg objavljenog albuma „Sludge Test“.

Na sredini koncerta ponovo je u prvom planu Gutbucket fan sa početka priče. Javlja se sa novim muzičkim željama, ali ovoga puta ima i spreman propratni materijal. Naime, odnekud je izvadio svežanj listova velikog formata, sa ispisanim nazivima nekolicine Gutbucket pesama, i poređao ih duž bine! Uglavnom se radi o starijem materijalu, koji bend izvodi retko ili nikad, pa je tako i sada bila mala verovatnoća da će neka od tih želja biti uslišena.

Bend se silno zabavio ovakvim razvojem događaja. Thomson je zbijao razne šale, a kontrabasista Eric Rockwin je, tokom izvođenja jedne od novih pesama, dohvatio papir sa natpisom „Throsp%“ (naziv pesme sa albuma Sludge Test), zgužvao ga, stavio između žica, i odsvirao veoma žestok noise solo. Ipak, od svih naručenih pesama (bilo ih je 7-8) odsvirane su samo sve, koje su ionako bile na setlisti. Očigledno je da Gutbucket ne vole kompromise.

Na bisu je Thomson upitao hocemo li brzu pa sporu pesmu, ili sporu pa brzu. Oteo mi se usklik: „Fast, slow!“ U tom duhu, prvo je išla brzopotezna Money Management For a Better Life , a posle nje Throsp%, koja počinje kao klasična rock balada, a završava se iščašenim, neurotičnim solom na saksofonu.

Nakon nešto više od sat vremena, došlo je vreme za kraj jednog od najboljih koncerata koje sam odgledao u poslednje 2-3 godine. Na talasu euforije dadoh poslednje kune za koncertni DVD, majicu i bedž, a palo je i upoznavanje sa opuštenim i veselim momcima iz benda. Sledeća evropska turneja je u martu, rekoše da će pokušati da uglave Beograd u raspored. Neće biti lako organizovati koncert mimo festivalske sezone, ali držim im palčeve.

Zagrebačke radosti (2) – MU (22.09. 2008)

S obzirom na to da sam u Zagreb doputovao isključivo zbog Gutbucketa, a da se za etničku muziku interesujem tek kada je protkana kroz druge muzičke žanrove, nisam se ni najmanje zanimao za ostatak programa ZG Etno festivala. U tom duhu, nisam se informisao ni o portugalskom sastavu MU, koji je nastupao iste večeri kao i Gutbucket. Njihov koncert je održan u Klubu SC, u kome sam sticajem okolnosti proveo popodne, tako da sam mogao da ispratim njihovu tonsku probu.

Po bini se vrzmaju tri mladića i tri ženske, od kojih mi najveću pažnju privlači neobavezno obučena i veoma šarmantna štreberka-cvikerašica za kontrabasom. Za razliku od nje, ostale cure u bendu nikako da se late nekog instrumenta, pa mi pada na pamet da su tu tek u svojstvu igračica. Tu je i lik na bubnjevima sa nekim perčinom na glavi, reklo bi se da je žila kucavica benda – nešto poput Breginog Ogija. Povremeno napušta bubnjeve i svira aboridžinski instrument Didžiridu. Podršku mu pravi set udaraljki, a treći momak svira gitaru i još neke žičane instrumente. Koliko uspevam da razaznam na osnovu nasumično odsviranih odlomaka njihovog repertoara, po sredi je bućkuriš balkanskih, ruskih i bliskoistočnih melodija i ritmova. Na prvo slušanje, ne zvuči toliko loše, ali čeka se koncert za konačni sud.

U prostranom Klubu SC se skupilo tek nešto više od stotinak ljudi, ali su se svi zbili u ispred bine, pa je napravljen dovoljno prisan ambijent. Prvih par pesama protiče u živahnoj atmosferi, igra se u prvim redovima a bend je dobro raspoložen. One dve cure, za koje nisam znao da li su muzičari ili igračice, predstavljaju se u oba svetla. Jedna svira harmoniku, a druga violinu, pomalo i peva, a često izleće u centar bine i igra neke pažljivo osmišljene (tradicionalne, pretpostavljam) plesove, i to u veoma skockanom izdanju.

Nažalost, ubrzo kreće ono čega se pribojavam na koncertima ovakvih sastava - insistiranje na učešću publike u performansu. Jedna od devojaka (ona skockana) kreće da objašnjava kako treba da plešemo, pokazuje neke korake u pauzi između pesama, a za to vreme Ogijev portugalski pobratim merka nedužne muškarce po publici, ne bi li ih prisilo na ples sa već odobrovoljenim curama, od kojih je većina učestvovala i na plesnoj radionici ranije organizovanoj od strane benda. Nelagoda je trajala 2-3 pesme, tokom kojih su nevešti plesači bili u prvom planu.

Nakon toga situacija se drastično poboljšava. Bend odbacuje svoje pažljivo odabrano scensko ruho i kreće da svira punom parom, bez suvišnih kalkulacija i nametljive komunikacije sa publikom. Zvuk je veoma intenzivan i sabijen, podređen snažnom i preciznom ritmu, uz retke solističke izlete. Iako su dobro raspoloženi sve vreme, momci i devojke iz benda mi deluju mnogo opuštenije tokom drugog dela koncerta, a u publici je sve uzavrelija atmosfera.

MU je mlad bend, na početku svoje karijere, koji se opredelio da zapliva u sve komercijalnijim world music vodama. Kako se izboriti za mesto na prezasićenom tržištu etno zvukova? Čini mi se kao da ni sam bend nije načisto sa tim. Sa jedne strane, dosta se trude oko scenskog nastupa, što ih povremeno dovodi do same granice dobrog ukusa i stvara utisak odsustva spontanosti. A opet, itekako su sposobni da odsviraju najveći deo seta veoma uverljivo, snažno i bez zadrške. Srećom, finiširali su u pravom stilu, i napravili dobar štimung za njujorške majstore.

Zagrebačke radosti (1) – Uvertira

Prošlo je 2 i po godine od poslednjeg zagrebačkog koncerta mog omiljenog benda – Gutbucket. Iako je taj nastup bio jako dobar, bilo je i detalja koji su mi umanjivali uživanje. Nakon dugog putovanja do Zagreba u ranim jutarnjim satima i smucanja po gradu, uveče – sasvim očekivano – dolazi do umora i pada energije. Poučen ovim iskustvom, počeo sam da dolazim makar dan ranije kad god bih išao u Zagreb povodom nekog koncerta. Takođe, Galerija SC, u kojoj su Gutbucket svirali tada, nema baš savršenu akustiku, a ni veoma slaba poseta u prostranoj galeriji nije doprinela stvaranju dobre atmosfere.

Ali su zato momci iz Gutbucketa dali sve od sebe, i odradili jedan od scenski najluđih nastupa koje sam ikad gledao. Budući da sviraju bez razglasa, a saksofonista Ken Thomson i (bivši) bubnjar Paul Chuffo bez ikakvih pomagala, lako su spustili svu opremu sa bine i ceo set odsvirali ispred malobrojne publike. Thomson je uletao u masu, skakao po ljudima (mene je udario ramenom!) i izvodio raznorazne blesave performanse. Sve u svemu, jako prijatna, dobro raspoložena i spontana družina. Kada sam saznao da ponovo sviraju u Zagrebu, nije bilo dvoumljenja oko eventualnog dolaska.

Ovoga puta Gutbucket su nastupili u okviru 3. izdanja ZG Etno festivala. Iako se u njihovoj muzici etno momenti dobro uklapaju sa jazzom i punkom, dosta su štrčali u odnosu na ostatak festivalske ponude (koliko sam uspeo da primetim - mahom glavnostrujaške world music egzotike). No, ovo i nije toliko čudno kao što deluje na prvi pogled. Budžetska sredstva je mnogo lakše pribaviti za festivalske nastupe nego za „obične“ koncerte, pa je valjalo iskoristiti strateški povoljan termin njihove turneje.

Jazz Bunker, 24. 09. 2008

francesco bearzatti tinissima quartet - mandi friul (suite for tina modotti, 2008)
james carter - bro. dolphy (present tense, 2008)
trio grande & matthew bourne - caldedine (un matin plein promesses, 2008)
johan borgstrom - p. i. m. (boys in the dark) (smile and be serious, 2000)
medeski, martin & wood - ahaji (zaebos, book of angels, vol. 11, 2008)
cooper-moore, tom abbs, chad taylor - harare (triptych myth, 2004)
dennis gonzalez jnaana septet - portugal (for linda sharrock) (the gift of discernment, 2008)
billy fox - do the wiggle (the uncle wiggly suite, 2007)
spring heel jack - folk players (songs & themes, 2008)

Jazz Bunker ponovo radi!

Nakon duge letnje pauze, na zagrebačkom Radiju SC ponovo kreće emisija Jazz Bunker (sreda, 21-22h), posvećena savremenoj jazz sceni. Plejliste ću kačiti svakog četvrtka na blogu. Evo i formalne najave:

Jazz glazba je tokom svog impozantnog stogodišnjeg staža prešla dalek put od njuorleanskih početaka do postmodernog 21. veka, u kome su žanrovske stege labavije nego ikad. Za slušatelje Radija SC Nikola Marković bira najuzbudljivije što suvremena scena nudi: njujorške i čikaške eklektičare, beskompromisne europljane i avangardne japance, a naći ce se mesta i za pokoju zaboravljenu melodiju zaslužnih veterana.

Umbria Jazz - Balkanic Windows 08

Proteklo je već četiri godine otkako je čuveni Umbria Jazz Festival osnovao beogradsku filijalu, kroz koju su prodefilovale brojne vedete italijanske jazz scene, ali i mlade domaće snage. Sticajem raznoraznih okolnosti, za mene je ovogodišnje izdanje festivala bilo tek prvo koje sam odgledao.

Do preokreta nije došlo zato što sam smatrao da je program drastično poboljšan, već zbog griže savesti što sam propustio prošlogodišnji koncert Francesca Bearzattija, uz čiji album Suite For Tina Modotti intenzivno uživam ovih dana i nedelja. Ovom prilikom sam sebi obećao da ću uredno ispratiti čitav festival, da se ne bih kasnije kajao ako kojim slučajem propustim koncert nekog muzičara čiju ću vrednost shvatiti tek mesecima kasnije.

I tako, u petak uveče se zaputih prema amfiteatru muzeja 25. maj, gde je bilo predviđeno da se održi festival. Nikada ranije nisam bio tamo, pa me je koncertni prostor veoma prijatno iznenadio. Bina je postavljena na kružno betonsko poluostrvo , koje se nalazi na sredini malog veštačkog jezera, odnosno bazena. Krajnje idiličan i simpatičan prizor.

U pola 9, za kada je zakazan početak koncerta, publika je tek počela da se okuplja, pa sam uspeo da se udobno smestim u prve redove amfiteatra. Oko mene sve neki fini i kulturni ljudi. Makar dok nije naišla jedna nafrakana punačka koka u 40-im i sela sa svojim društvom tik pored mene, tako da sam u narednih nekoliko minuta (čak i kada je počeo koncert) imao priliku da čujem sve o tome kako joj se neki junoša nabacivao na moru, ali i par telefonskih razgovora ("evo me na nekom festivalu!"). Kada bude organizivano potpisivanje peticije za ukidanje besplatnih kulturnih manifestacija, eto mene u prvim borbenim redovima!


Prvo veče je otvorio internacionalni sastav Fatima Spar & Die Freedom Fries, u čijoj muzici ima mesta kako za balkanske i orijentalne ritmove i melodije, tako i za jazz muziku prve polovine 20-og veka - njuorleanske korene i sving. Koncert počinje numerom Zirzop sa istoimenog albuma, koji će činiti okosnicu setliste. Neparni ritmovi i balkanski melos prizivaju atmosferu meni ne toliko dragih Serbia Sounds Global kompilacija. Ipak, već od sledeće pesme se situacija bitno poboljšava,kada se bend se predstavlja u znatno eklektičnijem izdanju.

Na nekim fotografijama koje sam imao prilike da pogledam pre festivala, Fatima Spar mi je izgledala kao veoma ozbiljna i duboko osećajna žena, snažne pojavnosti i autoriteta. Kolika je samo moć dobre fotografije! Uživo, ona ostavlja utisak bezbrižnog, razdraganog devojčurka. Naravno, to nije ništa loše, naprotiv - u svakom otpevanom tonu oseća se istinska radost muziciranja, a plesanje u stilu 30-ih godina prošlog veka je neusiljeno i beskrajno šarmantno.

Njen baršunast vokal je veoma prijatan a interpretacija pouzdana, premda ne ostavlja slušaoca bez daha. Ni u samom bendu nema muzičara koji bi se istakao virtuoznim baratanjem vlastitim instrumentom. Ali ovde to i nije poenta. Individualni doprinosi se svode na ubacivanje osobenih, kitnjastih fraza, u čemu prednjači trubač Philipp Moosbrugger. On svira veoma strastveno, gotovo bez prestanka se služi prigušivačima uz pomoć kojih stvara širok spektar zabavnih efekata.

Glavna snaga benda je u odličnom poznavanju stilova kojima barataju, upečatljivim melodijama i besprekornoj interpretaciji kroz koju se oseća mladalački duh, iskrena predanost i ljubav prema muzici koju sviraju.

Naravno, bilo je i par slabijih momenata. Pored pomenute Zirzop, nelagodu mi je izazvala pesma posvećena George Bushu, koja se svojom tematikom (pored toga što je već sama po sebi užasno pomodna i prežvakana) nikako ne uklapa u senzibilitet benda, a neumesno mi je zvučala i obrada Joy Division hita Love Will Tear Us Apart u etno maniru.

Bez obzira na ovih par gafova, Fatima Spar i drugari su imali jako prijatan nastup, za koji će se ispostaviti da je predstavljao vrhunac prve festivalske večeri.


Nakon Fatime Spar je nastupio gitarista Domenico Caliri i njegov sastav Cal Trio. Već na sam pomen gitare u jazzu javlja mi se nekakva nelagoda i neprijatne asocijacije. Ako posmatramo kroz prizmu mainstreama, nalazim da je gitara (uz neke časne izuzetke poput, na primer, Djanga Reinhardta) jedan od najdosadnijih jazz instumenata. Nekoliko pesama Cal Trija koje sam preslušao online samo su podgrejale moje strahove i netrpeljivost prema jazz gitari, ali me je raznovrsnost preslušanog materijala naterala da skepsu na trenutak ostavim po strani i stavim u prvi plan ideju da će uživo odsvirane pesme biti možda još drugačije, tj. bolje od onih koje sam ja preslušao.

Već nakon par minuta moje nade su brutalno raspršene. Domenico Caliri je gitarista besprekorne tehnike, koga prate veoma interesantan bubnjar i pouzdan kontrabasista. Ali tu se svaka pohvala završava, pošto ova trojka očajno funkcioniše kao kolektiv. Caliri je kompozitor čije su osnovne teme krajnje neupečatljive, sola bez glave i repa, i sve vreme se stiče utisak da se ređaju nasumične stilske vežbe (be-bop, fusion, avangarda...), puki nizovi tonova koji bi mogli da imaju smisla tek kao zagrevanje pred probu sa bendom. Sve što ne valja u njegovom individualnom izrazu nepogrešivo se prenosi i na kolektiv. Zamislite tri tehnički besprekorna muzičara koji su se prvi put okupili na zajedničkoj probi, ali je očigledno da među njima ne postoji hemija i da ne bi imalo smisla praviti bend na duže staze. Upravo tako zvuči Cal Trio.

Nije prošlo ni pola sata od početka koncerta, a već sam uhvatio sebe u radnji koju prezirem na ovakvim manifestacijama - neobaveznom i pomalo glasnom razgovoru u prijatnom društvu koje sam sreo u pauzi između dva nastupa. Vreme je za momentalni odlazak.



********************


Drugo festivalsko veče je počelo koncertom domaće postave Unit 5, kome sam se naročito radovao zato što ću, nakon puno vremena, ponovo odgledati na delu odličnog mladog trubača Strahinju Banovića. Prethodnog puta sam ga gledao u okviru Bata Božanić kvinteta, rame uz rame sa bratom Nemanjom. Uvek mi je bilo neobično što njih dvojica gotovo uvek nastupaju zajedno u okviru raznoraznih sastava. Dva trubača sličnog senzibiliteta u jazzu nisu baš uobičajena kombinacija, niti bi se takvom duetu mogao, sem bratske ljubavi, pronaći valjan razlog. Bilo kako bilo, obradovalo me je što se u ovom bendu nalazi samo jedan od njih dvojice, a i činjenica da mu je partner u prednjoj liniji saksofonista Maks Kočetov, o kome sam u više navrata čuo lepe reči, iako ga nikada pre ovog koncerta nisam gledao uživo.

Unit 5 otvaraju koncert numerama Waynea Shortera i Lee Morgana, a i u nastavku se ređaju probrane hard-bop melodije. Bend je kompaktan, stilski veoma jasno profilisan i ne okušava se ni u kakvim eksperimentima. Svako od muzičara je vrhunski majstor svog instrumenta, a pažnju mi od starta najviše privlači Strahinja Banovic. Njegov ton je otvoren, veoma raskošan i snažan, a sola su veoma pažljivo osmišljena i u većoj meri predstavljaju plod lucidnog intelekta negoli instinkta i emocije. Retko kada se dešava da Banović zapadne u manirizam i recikliranje već odsviranih fraza. Sola obično započinje veoma energično i glasno, kao da želi da odmah skrene pažnju na sebe, ne bi li potom zadržao pažnju i nešto odmerenijim nizovima tonova.

Maks Kočetov je dostojan pratilac i opozit snažnoj Banovićevoj svirci. Njegova sola su nežnija i ne toliko pompezna, ali su zato harmonski podjednako uzbudljiva. Moj je utisak da se bolje snalazi na soprano saksofonu nego na altu, kada frazira previše tiho i nekako nedorečeno, kao da samo skicira sola koja će tek odsvirati nekom drugom prilikom.

Ostatak benda nije toliko upadljiv, ali se radi o veoma pouzdanim muzičarima. Ritam sekcija svira sa puno osećaja, a naročito bubnjar Dušan Ivanišević, koji bi na momente svoje strogo odmerene deonice diskretno ukrašavao kratkim solima.


Italijanska uzdanica za ovo veče je bio trubač Dino Rubino, koji nažalost nije ostavio mnogo bolji utisak od svog zemljaka koji je nastupio prethodnog dana. Svirka njegovog benda ne boluje od nedostatka ideja i koncepta. Ona je, jednostavno rečeno - dosadna. Pesme su u laganom ili srednjem tempu, post-bop orijentacije. Dino Rubino od početka koncerta sedi na stolici, udobno zavaljen i prekrštenih nogu, i deluje kao da su mu misli na nekom sasvim desetom mestu. Sve to ne bi bilo problem da mu i sola nisu takva - krajnje lenja i beskrvna. U sličnom duhu se pokazao i ostatak benda. Ni ovde se 20-30 minuta strpljivog podnošenja patnje nije pokazalo plodotvornim, pa je kucnuo čas za odlazak sa poprišta zbivanja.



***********************


Ako bismo ovogodidišnje izdanje beogradskog Umbria Jazza vrednovali prema učinku italijanskih snaga, mirne duše bismo mogli da kažemo da je festival doživeo fijasko. Srećom, pokazalo se da i na domaćoj sceni ima muzičara koji su sposobni da odsviraju prvoklasni glavnostrujaški jazz, a Unit 5 su na mene ostavili najbolji utisak na čitavom festivalu. Tek nešto manje upečatljivi su bili Fatima Spar i njena vesela međunarodna družina. Sveukupno, festival ipak zaslužuje prelaznu ocenu, a uz nešto respektabilnija italijanska imena treba očekivati još bolja izdanja u narednim godinama.

Francesco Bearzatti Tinissima Quartet - Suite For Tina Modotti (Parco Della Musica, 2008)

Za razliku od skandinavske scene, koja se obično smatra predvodnicom progresivne struje evropskog jazza, podjednako živu italijansku scenu bije glas čuvara plamena tradicije. Ipak, poštovanje istorije žanra ne podrazumeva nužno hermetičnost i odsustvo svežih ideja. Kao što, uostalom, ni puko koriščenje elektronskih instumenata ili dekonstrukcija ustaljenih harmonskih obrazaca nisu nepogrešivi pokazatelj muzičkog napretka.

Talentovani italijanski saksofonista/klarinetista Francesco Bearzatti se nalazi na pola puta između žanrovskog nasleđa i postmoderne. Albumom Suite For Tina Modotti on na pravi način demonstrira kako se od već postojećih i dobro poznatih sastojaka spravlja sveža i originalna zakuska za jazz sladokusce raznovrsnih profila.

Striktno muzičkom analizom lako ćemo doći do zaključka da je glavni adut Tinissima Quarteta izvanredna umešnost u kombinovanju različitih žanrova - od tradicionalnog jazza i njuorleansko/kabaretskih izleta u stilu Gianluigi Trovesija do razigranih narodnjaka i rokerskih pasaža kojima akustični set instrumenata nimalo ne ublažava snagu. Ali ne treba zanemariti ni kvalitet koji se ne može registrovati notnim sistemom - izvanredna strastvenost sa kojom svira čitava četvorka.

Ona naročito dolazi do izražaja u furioznim numerama Why, koja protiče u smenama poletne melodije i napetih razigravanja ritam sekcije, a još više u Guerra Civil, raspojasanoj etno temi sa potpuno uvrnutim duvačkim solom (zamislite nekog avant/free jazz velikana, primoranog da svira narodnjake pod šatrom!). U Mission Tinissima Quartet zvuči poput punokrvnog rock benda kome biste stavili na raspolaganje jazz instrumente, dok je America! pod uticajem vickaste Trovesijevske eklektike.

Bend se izvanredno snalazi i u nešto sporijem ritmu, kada uz uvek raspoloženu ritam sekciju i duvači dolaze do izražaja. Bearzatti se pokazuje kao instrumentalista kome podjednako leže iščašene, vrišteće ekskurzije na saksofonu ( u završnoj Hermana No Duermes) i melodična, emotivna klarinetska sola, poput onog u numeri Mandi Friul (čija bas linija neodoljivo podseća na kultni Metallicin hit One!). Ni trubač Giovanni Falzone nimalo ne zaostaje - na performansu u numeri Russia bi mu pozavideo i sam Dave Douglas, a neka nežnija duša bi lako mogla da pusti i pokoju suzu uz prozukli, parajući zvuk njegovog instrumenta.

Ako su vam mrski latino narodnjaci, Mexico ćete doživeti kao najmanje uverljivu melodiju na albumu. Ovoj prolaznoj slabosti će se, doduše, lako oprostiti, nakon svih doživljenih radosti.

Oni kojima jazz nije toliko mio srcu često će o ovom odveć šarolikom žanru govoriti kao o "muzici za muzičare", koja grca u preteranom intelektualizmu i samozadovoljnim solima. Suite For Tina Modotti je idealan album za razbijanje ovakvih predrasuda, i obavezna lektira za ljubitelje jazza kojima su strast i emocije važniji od brzometne paljbe i zamršenih harmonija.

Seven That Spells - Black Om Rising

Zagrebački psihodelični rockeri Seven That Spells su perjanica instrumentalne scene i jedan od retkih balkanskih bendova koji aktivno nastupa i izdaje albume van ovih prostora
(nastavak teksta)

Michael Dessen Trio - Between Shadow And Space (Clean Feed, 2008)

Michael Dessen spada u red jazz muzičara mlađe generacije koji se nalaze na raskršću širokog polja novovekovne interpretacije baperskog nasleđa, free-jazza i pažljivo doziranog rokerskog naboja, koji retko sklizava u razuzdani fusion na tragu sedamdesetih godina prošlog veka.

Oficijelna kritika ovaj ne baš jasno definisani podžanr često označava kovanicom post-bop, dok je na sajtu allmusic.com ustanovljena još opštija fraza koja sama po sebi malo toga govori - modern creative. Ovakav terminološki poraz kritike ne ide joj toliko na štetu koliko govori o zavidnoj emancipaciji dobrog dela savremene jazz scene, koja valjano funkcioniše van žanrovskih stega i kvalifikacija, ne zanemarujući pritom prebogatu istoriju žanra.

Trombonisti Dessenu, na debitantskom albumu u trio formaciji, društvo prave kontrabasista Christopher Tordini i bubnjar Tyshawn Sorey. Nakon prvih odsviranih taktova svirka zvuči lenjo i neobavezno, kao da su se trojica drugara našla na probi i lagano se zagrevaju za "ozbiljno" muziciranje. Ipak, ovaj ležerni karakter albuma svoju varljivu pojavnost duguje kolektivnom radu benda i nekonvencionalnoj raspodeli uloga koje se smenjuju iz minuta u minut, a svaki instrument će imati prilike da se predstavi i u solo i u ritmičkim partiturama.

Uvodnu Between Shadow And Space Dessen otvara razvučenim, flegmatičnim trombonskim deonicama, a ubrzo mu se pridružuju Tordini i Sorey. Kontrabas je ritmički stožer i nosilac melodije koja doživljava fine varijacije, i povrh koje se ređaju nepredvidiva bubnjarska sola. U sličnom duhu protiče i najupečatljivija pesma na albumu Restless Years - melodija na kontrabasu sadrži svega tri tona, odsvirana sa rokerskim senzibilitetom, dok se bubanj, trombon i šturi zvuci Dessenovog laptopa priključuju isprva polako, da bi naposletku usledila bučna, raskalašna kulminacija.

Anthesis donosi dugačak uvod na kontrabasu i razradu uz pridruženi set bubnjeva, a nakon priključenja trombona ritam sekcija počinje da nauzmenično ubrzava i usporava tok pesme, naizgled slučajno se spotiče i pridiže, i poentira bravuroznim Soreyevim solom.

Dessen i drugari, nažalost, nisu imuni na samodopadne free egzibicije, koje u ovako labavo strukturiranoj svirci vrebaju iza svakog ugla. Chocolate Geometry i Granulorum se predugo guše u nasumičnim solima i opštim mestima free-jazza, dok je Duo Improvisation nešto kraća i utoliko prihvatljivija.

Završna numera Water Seeks prikazuje bend u drugačijem, ali veoma efektnom svetlu - umesto dinamične igre ritam sekcije ili free ekskurzija u prvom planu su elektronski zvučni zastori, povrh kojih odjekuje slojeviti eho trombonskih zvukova i brundajući, potmuli bas.

Michael Dessen se na albumu Between Shadow And Space predstavio kao autor koji svoj kvalitet u mnogo većoj meri duguje odličnom izboru ritam sekcije i kolektivnom muziciranju negoli sviračkim bravurama. Budući da se nalazi na samom početku solo karijere, teško je predvideti kojim putem će krenuti. Ukoliko svoj nesumnjivi aranžerski talenat stavi ispred poriva za dokazivanjem i zavodljive slobode free-jazza, imaćemo više razloga za radost.

Pharoah Sanders na Belefu

Legendarni saksofonista, nekadašnji saradnik Johna Coltranea, osvežio je pred publikom na Kolosu uspomene na zlatne momente svoje karijere
(nastavak teksta)

Cinematic Orchesta na Belefu

Eklektični nu jazz sastav Cinematic Orchestra održao je solidan nastup na pomalo zaboravljenom splavu Kolos, koji se za ovu priliku transformisao iz sportsko-rekreativnog centra u savršeni koncertni prostor
(nastavak teksta)

Return to Forever u Sava Centru

Na velikoj povratničkoj turneji nakon 25 godina pauze, kultni fusion sastav Return to Forever je nastupio i pred beogradskom publikom. Preko dva sata svirke je malo koga ostavilo ravnodušnim
(nastavak teksta)

Summertime Festival - Branford Marsalis u Sava Centru

Poznati američki saksofonista Branford Marsalis obradovao je ljubitelje tradicionalnog jazza nadahnutim nastupom u dobro popunjenoj dvorani Sava Centra
(nastavak teksta)

Jazz Bunker na godišnjem odmoru...

...do 1. septembra.