Za razliku od skandinavske scene, koja se obično smatra predvodnicom progresivne struje evropskog jazza, podjednako živu italijansku scenu bije glas čuvara plamena tradicije. Ipak, poštovanje istorije žanra ne podrazumeva nužno hermetičnost i odsustvo svežih ideja. Kao što, uostalom, ni puko koriščenje elektronskih instumenata ili dekonstrukcija ustaljenih harmonskih obrazaca nisu nepogrešivi pokazatelj muzičkog napretka.
Talentovani italijanski saksofonista/klarinetista Francesco Bearzatti se nalazi na pola puta između žanrovskog nasleđa i postmoderne. Albumom Suite For Tina Modotti on na pravi način demonstrira kako se od već postojećih i dobro poznatih sastojaka spravlja sveža i originalna zakuska za jazz sladokusce raznovrsnih profila.
Striktno muzičkom analizom lako ćemo doći do zaključka da je glavni adut Tinissima Quarteta izvanredna umešnost u kombinovanju različitih žanrova - od tradicionalnog jazza i njuorleansko/kabaretskih izleta u stilu Gianluigi Trovesija do razigranih narodnjaka i rokerskih pasaža kojima akustični set instrumenata nimalo ne ublažava snagu. Ali ne treba zanemariti ni kvalitet koji se ne može registrovati notnim sistemom - izvanredna strastvenost sa kojom svira čitava četvorka.
Ona naročito dolazi do izražaja u furioznim numerama Why, koja protiče u smenama poletne melodije i napetih razigravanja ritam sekcije, a još više u Guerra Civil, raspojasanoj etno temi sa potpuno uvrnutim duvačkim solom (zamislite nekog avant/free jazz velikana, primoranog da svira narodnjake pod šatrom!). U Mission Tinissima Quartet zvuči poput punokrvnog rock benda kome biste stavili na raspolaganje jazz instrumente, dok je America! pod uticajem vickaste Trovesijevske eklektike.
Bend se izvanredno snalazi i u nešto sporijem ritmu, kada uz uvek raspoloženu ritam sekciju i duvači dolaze do izražaja. Bearzatti se pokazuje kao instrumentalista kome podjednako leže iščašene, vrišteće ekskurzije na saksofonu ( u završnoj Hermana No Duermes) i melodična, emotivna klarinetska sola, poput onog u numeri Mandi Friul (čija bas linija neodoljivo podseća na kultni Metallicin hit One!). Ni trubač Giovanni Falzone nimalo ne zaostaje - na performansu u numeri Russia bi mu pozavideo i sam Dave Douglas, a neka nežnija duša bi lako mogla da pusti i pokoju suzu uz prozukli, parajući zvuk njegovog instrumenta.
Ako su vam mrski latino narodnjaci, Mexico ćete doživeti kao najmanje uverljivu melodiju na albumu. Ovoj prolaznoj slabosti će se, doduše, lako oprostiti, nakon svih doživljenih radosti.
Oni kojima jazz nije toliko mio srcu često će o ovom odveć šarolikom žanru govoriti kao o "muzici za muzičare", koja grca u preteranom intelektualizmu i samozadovoljnim solima. Suite For Tina Modotti je idealan album za razbijanje ovakvih predrasuda, i obavezna lektira za ljubitelje jazza kojima su strast i emocije važniji od brzometne paljbe i zamršenih harmonija.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
3 comments:
cek cek, zar to nije izaslo 2007?
http://www.politika.co.yu/rubrike/zivot-i-stil/ritam/t39095.sr.html
jok, u to vreme ja materijal bio tek pripreman, sniman je tokom januara, a izdat jos kasnije. moze se reci da je u bg-u album doziveo pretpremijeru :)
(izvori: allmusic, amazon.com, i drugi sajtovi za online prodaju muzike)
hm, evo sad nadjoh na jazz.comu da je album snimam tokom leta 2007. godine, a i ne cudi me toliko da je allmusic napravio gresku, desava im se. ipak, prema svim izvorima album je izdat ove godine.
Post a Comment