Jazz Bunker, 23. 04. 2008.

zu - tom araya is our elvis (the way of animal powers, 2005)
boots brown – knee - high (boots brown, 2007)
becker, sclavis, lindberg - herber alptraum (transition, 1987)
thing - art star (garage, 2005)
zu & mats gustafsson - over a furnace (how to raise an ox, 2005)
zu & mats gustafsson - how to raise an ox (how to raise an ox, 2005)
george lewis - endless shout - i smashing clusters (endless shout, 2000)
brotzmann, nilssen-love, gustafsson - bullets through rain (the fat is gone, 2007)
medeski, martin and wood - beeah (it’s a jungle in here, 1993)
ellery eskelin - four chords (12 + (1) imaginary views, 2001)
peter brotzmann - part two (full blast, 2006)
dennis gonzales ny quintet - the matter at hand (at tonic, 2007)
jim black - optical (alasnoaxis, 2000)
zu - solar anus (igneo, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - at les instants chavirés - 1 (at les instants chavirés, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - id 8 (bass, perc) (zafiro, 2006)
peter evans - one page (the peter evans quartet, 2007)
otto lechner solo - die wintersonnenwende - tanz mit der hex (accordeonata, 1994)
thing - ride the sky (lightning bolt) (action jazz, 2006)
clusone trio - i'm an indian, too ( i am an indian, 1995)
han bennink – at 6 (amplified trio, 2007)
nagl, bernstein, akchote, jones - big four (big four, 2007)
soil and pimp sessions- hahen (pimp of the year, 2006)
esbjorn svensson trio - the unstable table and the infamous fable (viaticum, 2005)

Prikaz koncerta: Intelligence u SKC-u

Majstori art-punka iz Sijetla održali su kratak, ali efektan koncert pred nevelikim auditorijumom u maloj sali SKC-a.
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 16. 04. 2008.

john mclaughlin - peace one (my goal’s beyond, 1970)
kneebody – poton (low electrical worker, 2007)
the claudia quintet - be happy (for s. n. goenka ) (for, 2007)
the claudia quintet - rug boy (for debbie clapper) (for, 2007)
chris potter – arjuna (follow the red line, 2007)
andrew d'angelo - egna ot waog (skadra degis, 2008)
the nels cline singers – fly fly (the giant pin, 2004)
mephista - legend of pele (black narcissus, 2002)
the nels cline singers – blues, too (the giant pin, 2004)
keefe jackson's fast citizens – signs (ready everyday, 2006)
keefe jackson's fast citizens – blackout (ready everyday, 2006)
ravi coltrane - variations III (in flux, 2005)
andrew d'angelo - 25 hits (skadra degis, 2008)
sven-ake johansson's free quartet – absinken (ballistik I-IX, 2007)
spanish fly - caveman (rags to britches, 1994)
the necks – fatal (chemist, 2006)

Jazz Bunker, 09. 04. 2008.

rob brown ensemble - rocking horse (crown trunk root funk, 2008)
iswhat?! - fables of faubus (you figure it out, 2004)
christian prommer's drumlesson - higher state of consciousness (christian prommer's drumlesson, vol. 1, 2007)
strange party orchestra - bones (headbanging the piano, 1999)
elliot sharp - augury (datacide, 1990)
marylin mazur's future song - the electric cave (small labyrinths, 1997)
trevor dunn's trio convulsant - spector of serling (sister phantom owl fish, 2004)
original silence - if light has no age, time has no shadow (the first original silence, 2007)
wayne horvitz - disingenous firefight (american bandstand, 2000)
russell gunn - bitches brew (russell gunn plays miles, 2007)
rob brown ensemble - ghost dog (crown trunk root funk, 2008)
rob brown ensemble - exuberance (crown trunk root funk, 2008)
avishai cohen - elli (continuo, 2006)
brad mehldau - knives out (day is done, 2005)
ras moshe - far sight (transcendence, 2007)
ras moshe - if you see something, say something (transcendence, 2007)
briggan krauss - the plane (300, 1998)
sex mob – 007 (sex mob does bond, 2001)
the bad plus - 1980 world champion (prog, 2007)
roy nathanson – home (sotto voce, 2006)

Dan sa Otomo Yoshihideom (3) - intervju

Otomo je tokom celog dana bio dobro raspoložen i srdačan, a takav je bio i po završetku koncerta, kada smo razgovarali. Veoma pristupačan lik. Njegov engleski nije baš savršen, a ni ja nisam sva pitanja formulisao dovoljno precizno, tako da u pisanoj varijanti neću preneti integralnu, već malko sređenu, izlektorisanu varijantu intervjua.

N M : Na ovoj turneji predvodite ansambl koji broji čak 11 članova. Kako funkcionišete na probama? Da li volite da imate potpunu kontrolu nad bendom ili puštate da stvari idu svojim tokom?

O Y: Ovaj bend postoji već tri godine. Na početku sam dosta kontrolisao situaciju, ali iz dana u dan, iz koncerta u koncert, svaki muzičar se trudio da pronađe vlastiti izraz i mesto u bendu. Sada gotovo da više ništa ne kontrolišem. Samo im zadam osnovnu temu. Ima tu dosta improvizacije, ali ne kao u jazzu, dosta je drugačije. Svako pokušava da pronađe svoj izraz na bini, da pronađu neku vrstu zajedništva sa prostorom, kao i zajedničku filozofiju i međusobno poštovanje sa drugim muzičarima na bini. To je suština kod ovog benda.

N M: Kada ste počeli da radite sa jazz ansamblima, prvo ste nastupali sa kvintetom, da bi kasnije bend postajao sve veći i veći...

O Y: Da, da! (smeh)

N M: Da li možda planirate da proširite i ovaj orkestar?

O Y: Da, nadam se, ali problem je u budžetu. Prava mera bi bila između 10 i 15 članova. Da ne bude mali, ali ni previše veliki bend, kako bi svi muzičari mogli da ostvare međusobnu interakciju. Da, to je prava mera.

N M: Čuli smo i večeras neke Dolphijeve numere. Nije toliko uobičajeno uraditi obradu čitavog albuma, kao što ste vi učinili sa Dolphijevim Out To Lunch. Zašto ste se opredelili baš za taj album?

O Y: Eric Dolphy nije sličan ni jednom drugom free jazz muzičaru. Naročito su specifične kompozicije sa albuma Out To Lunch. Zaista su fantastične, različite od free jazza, be-bopa, ili bilo koje druge vrste jazz muzike. Otvorene su za bilo kakvu vrstu improvizacije. Zato te numere i izvodim na svakom koncertu. Nakon osnovne teme možemo ići bilo kuda, svake večeri je potpuno drugačije. Eric Dolphy mi još uvek daje dosta novih ideja.

N M: Takođe radite i dosta obrada ne-jazzerskih numera. Kakav je vaš odnos, recimo, prema Beatlesima?

O Y: Beatlesi?

N M: Da, da

O Y: Zanima vas moj odnos prema Beatlesima, slavnim Beatlesima?

N M: Da, obradili ste ih na albumu Tails Out.

O Y: Aha, da, Strawberry Fields Forever...da, dosta su mi značili u mladosti, to mi je bila jedna od omiljenih pesama. Ali sada uopšte nisam vezan za takvu muziku.

N M: Meni je dosta zanimljiv vaš odabir pesama i tema koje obrađujete. Recimo, na jednom od prošlogodišnjih koncerata izvodili ste pesmu Theme Of Walter, koja je direktno inspirisana afro beatom. Kakav je vaš odnos prema afričkoj muzici?

O Y: Bavio sam se etnomuzikologijom kao student, ali to je bilo jako davno. Što se mene lično tiče, nisam mnogo pod uticajem afričke muzike, ali moj bubnjar jeste. Bend nije u potpunosti pod mojom kontrolom, i svako je slobodan da predstavi vlastite ideje.

N M : Kakav je vaš odnos prema izdavačkim kućama? Ne vezujete se nikad za jednog izdavača. Da li imate kontrolu nad radom u studiju, u kojoj meri se izdavači interesuju za sam proces snimanja ploča?

O Y: Izdavačke kuće za koje snimam se obično ne interesuju previše za moj rad, tako da nemam previše problema.

N M: Zapravo, najviše me interesuje vaš rad za John Zornovu izdavačku kuću Tzadik. Šta on misli o vašoj muzici?

O Y: Ne znam, nikad ga nisam pitao! U svakom slučaju, puno mi je pomogao, i ja sam mu veoma zahvalan. Tzadik je bio dobar za moje male bendove, dok je za veće ansamble situacija malo teža. Moram pronaći nekoga ko bi se brinuo o ovolikom bendu, a to nije lako. U Japanu je sve papreno skupo, naročito studijsko vreme.

N M : Da li ste ikada razmatrali mogućnost osnivanja sopstvene izdavačke kuće, poput recimo Johna Zorna, Davea Douglasa i nekih drugih jazz muzičara, kako bi ste u potpunosti kontrolisali posao i možda promovisali neke mlađe muzičare?

O Y: Ne, ne, nema šanse! Ne snalazim se baš dobro s tim poslovnim stvarima, brojanjem novca... ne, to nije posao kojim bih mogao da se bavim. Ali naravno, gajim veliko poštovanje prema muzičarima koji imaju svoje izdavačke kuće. Meni nije teško da samostalno izdam neki od mojih solo albuma, ali za ploču ovolikog benda to je zaista nemoguće. Moram da pronađem nekog sponzora.

N M: Kakav je položaj avangardnih muzičara u Japanu? Jeste li vi tamo popularni, i u kojoj meri?

O Y: Ne bih rekao, niko ne zna za mene! Samo najveći zaluđenici me znaju! (smeh)

Međutim, postoji i druga strana mog rada - pravim filmsku muziku. Pretpostavljam da dosta ljudi zna za moju muziku preko filmova, mada im moje ime nije previše poznato.
Što se tiče šire slike, u Japanu imamo dosta malih noćnih klubova koji su otvoreni za eksperimentalni pristup muzici, i to je sjajno. Tokio je veoma zahvalno mesto za bavljenje ovakvom muzikom.

N M: Da li pratite aktelnu jazz scenu u Japanu, ima li interesantnih mlađih imena koji ovde u Evropi još uvek nisu dovoljno poznata?

O Y: Uopšte ne pratim jazz scenu, to je za mene potpuno drugačiji svet od onog kome ja pripadam.

N M: Mislio sam na avangardne muzičare, ne na mainstream.

O Y: Ima mnogo noisera i eksperimentalista u Tokiju, Kjotu ili Osaki. Uvek mi je uzbudljivo da slušam mlađe muzičare, ima ih poprilično, ne bih da nabrajam imena. Trenutno mi je naročito interesantno kombinovanje instalacija i muzike, dosta muzičara se trenutno bavi time.

N M: Možete li mi reći nešto o vašem radu u okviru tzv. onkyo scene?

O Y: Ne znam...u to vreme sam bio zainteresovan za razne aspekte onkyo zvuka. Pre nekoliko godina su onkyo muzičari bili interesantni zato što su konstatno eksperimentisali, ali sada samo održavaju već utvrđeni stil. Sada sam totalno nezainteresovan za onkyo scenu.

N M: Postoji li sada u Japanu neki novi eskperimentalni zvuk koji se na neki način razvio iz te onkyo scene?

O Y: Da, da, svakako, ima dosta muzičara koji pokušavaju da se otrgnu od žanrovskih kanona.

N M: Cela ta eksperimentalna scena koja neguje onkyo zvuk je sve više težila ekstremima, poput sviranja gramofona bez ploča, recimo. Da li su iscrpljene mogućnosti eksperimentisanja u tom smeru? Kako vi vidite budućnost eksperimentalne muzike, u kom smeru bi mogla da se razvija?

O Y: Uh, ne znam...ko to može da zna? Solo eksperimenti me ne zanimaju previše. Mnogo je interesantniji rad sa drugim muzičarima. Ansambli pružaju daleko više mogućnosti za eksperimentisanje. Za mene je suština muziciranja u interakciji.

N M: Kakvi su vaši planovi za budućnost?

O Y: Imam u planu saradnju sa jednim vizuelnim umetnikom. Ne interesuju me uobičajene audio-vizuelne postavke, njih ne podnosim. Ali me zato jako zanima nešto drugačiji rad sa vizuelnim umetnicima. Oni bi pravili prostorne, a ja zvučne strukture. Ovakva kombinacija je zaista interesantna. Kada se vratim u Japan započeću rad na ovom projektu.

N M : Planirate li možda neka studijska izdanja sa jazz orkestrom?

O Y: Voleo bih to da uradim, ali u ovom trenutku nema zainteresovanih izdavača. Mada, mislim da je ovaj bend trenutno mnogo interesantniji uživo, tako da ćemo najpre objaviti još neko koncertno izdanje.

Dan sa Otomo Yoshihideom (2) - koncert

Yoshihideov koncert je održan u dvorani Teatra &TD. Radi se o prostoru za 200-250 ljudi, koji ovom prilikom i nije bio baš ispunjen do poslednjeg mesta. Po mojoj slobodnoj proceni, skupilo se oko 120 do 130 ljudi. S obzirom na veliki broj koncerata avangardnog jazza koji se održavaju u Zagrebu, i u skladu sa tim pretpostavljeno zavidno obrazovanje zagrebačke publike, bio sam ipak malko razočaran. No, moguće je i da postoji izvesno zasićenje usled odlične ponude koncerata, a uz to je bio i radni dan...

No, dobro, to i nije previše bitno za moj doživljaj koncerta. Udobno sam se smestio u prve redove i sa znatiželjom fokusirao pogled na binu prepunu stolica i instrumenata.

Muzičari se polako nameštaju na svoja mesta, i koncert otvararaju Dolphijevom numerom Straight Up and Down. Čudesan krosover opskurnih elektronskih zvukova i kompleksnih jazz melodija u interpetaciji Yoshihideovog benda zvuči veoma sveže i unikatno. Budući da mi je nedavni Gustaffsonov beogradski koncert još uvek u svežem sećanju, sa nestrpljenjem i radošću iščekujem svaki zvuk koji će izaći iz njegovog moćnog baritona. I nisam morao dugo da čekam.

Odmah po završetku osnovne teme bend se upušta u potpuno slobodnu improvizaciju, brzo se zahuktava i biva sve glasniji i glasniji. Yoshihideova gitara je na maksimalnoj distorziji i reverbu, ostatak benda takođe svira punom parom, a Gustafssonova svirka je u prvom planu. Neverovatan saksofonista! Bez imalo zadrške ispucava sve svoje adute, zajapurenog, crvenog lica. Na početku sola sedi na stolici, ali se sve više vrpolji, na momente se pridiže, da bi naposletku skroz ustao i zasuo dvoranu rafalnom paljbom iz svog saksofona.

Otomo telesnim signalima sugeriše naglo presecanje buke. Kao nakon pada atomske bombe, sve se potpuno stišava, dok rastrzani zvuci laptopa i sinusnih talasa podcrtavaju postapokalptičnu atmosferu. U nastavku podugačke impovizacije, koja više nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dolphijevim predloškom, bend se kreće u različitim smerovima. Smenjuju se tihi i nešto intenzivniji intervali, svako od muzičara dobija prostor za iskazivanje. Zapravo, skoro svako. Lik koji svira tradicionalni japanski duvački instrument Sho, oglašava se samo kada ceo duvački kontingent svira zajedno. Nisam baš načisto kako taj instrument uopšte zvuči.

Nakon otprilike pola sata, orkestar se vraća na početnu temu i privodi improvizaciju kraju. Vreme je za aplauz i mali predah.

Ne znam kako se zvala druga numera, ali radi se o jednom Yoshihideovom komadu kakve veoma često izvodi na koncertima, i koji ima prilično minimalističku strukturu. Improvizacija se razvija veoma polako, a svaki od instrumenata svira tek po jedan ili malko više tonova, varirajući sviranje u glasnoći i boji tona. Akcenat je sada u potpunosti prebačen na teksturu zvuka. Ovaj deo koncerta, koji traje 15-ak minuta, manje mi prija od uvodnog dela. Ipak više volim malo življu interakciju između muzičara.

Regularni set zatvara još jedna Dolphijeva numera - Hat and Beard. Ponovo mi se vraća prijatna jeza. Dolphijev album Out to Lunch je krcat antologijskim numerama, a Otomo Yoshihide je više nego dostojan interpretator. Pravo je uživanje slušati svaki ton koji dolazi sa bine. Kao i u uvodnoj numeri, i ovde nakon uvodne teme otpočinje skroz slobodna improvizacija. Nema više ni šešira ni brade. Način na koji Sachiko M (sine waves, tj. sinusni talasi) i Taku Unami (kompjuter) učestvuju u stvaranju zvučne slike za mene je koliko enigmatičan toliko i fascinantan. Razarajući cijuci, krčkanja i pucketanja se odlično uklapaju sa akustičnim instrumentima. Naposletku, falš sviranje je oduvek bila bitna stavka jazzerskog senzibiliteta, i ova tobožnja nesavršenost i iščašenost elektronskih zvukova je mnogo bliža tradiciji nego što se to čini na prvi pogled. Nakon par promena melodija i ritma, bend je pred kraj improvizacije fokusiraniji, a Gustafsson ponovo briljira. Ovoga puta je nešto odmereniji nego u vatrenom uvodnom solu, ali i dalje je veoma atraktivan. Sledi povratak na glavnu temu i brzi završetak, nakon čega se bend povlači sa bine.

Sledi buran aplauz, bend se vraća, a Otomo uz osmeh najavljuje da će izvesti pesmu koja je bila veoma popularna u Japanu šezdesetih godina prošlog veka, ali za koju niko van Japana nije čuo. Melodična tema nas uvodi u laganu improvizaciju koja je bliska, recimo, Yoshihideovoj interpretaciji predivne Mingusove melodije Orange Was The Color Of Her Dress, Then Blue Silk. Na bisu nije bilo momenata koji će trajno ostati u sećanju, ali je i bez toga bilo jako prijatno i opuštajuće.

Sada je svirka zaista gotova, i sala se polako prazni, a ja ostajem u dvorani pošto sam još ranije dogovorio razgovor sa Yoshihideom za Radio SC. Svi članovi benda su veoma dobro raspoloženi i zadovoljni koncertom, a na prvom mestu Mats Gustafsson, koji ne skida osmeh sa lica. Naročito je oduševljen Taki Unamijem i njegovim, za jazzerske prilike, nekonvencionalnim instrumentom (dobacuje mu: “To je pravi jazz instrument! Preskočio je swing, preskočio be-bop!) .

Muzičari se pakuju i kreću ka bifeu, a Yoshihide i moja malenkost nedugo za njima.

Dan sa Otomo Yoshihideom (1) - pre koncerta

Nakon propuštenog zagrebačkog koncerta pre par godina, zaista nisam očekivao da će se tako brzo ukazati nova šansa da odgledam koncert Otomo Yoshihide’s New Jazz Orchestra. Radi se o sastavu koji ne dolazi toliko često u Evropu, a i kada dođe ne drži previše koncerata. Organizovanje nastupa za tako veliki ansambl (11 muzičara) nije nimalo jeftino, a honorar za bend je praktično nemoguće isplatiti od prodatih karata. Troškove organizacije koncerata ovog tipa u Evropi obično pokrivaju budžetske institucije, kakve su državna ministarstva ili gradski odseci za kulturu.

Ekipa iz zagrebačkog SC-a, naravno, može samo da sanja o novcu koji se ulaže u organizaciju Sabora trubača u Guči ili novosadskog Exita, ali svejedno raspolaže veoma pristojnim budžetom, te iz godine u godinu sastavlja koncertni program kakvim se ne može podičiti nijedna od balkanskih zemalja. Umesto velikih (i preskupih) zvezda koje se vrte po MTV-u i dosadnih mainstream jazzera, u Studentskom Centru koncerte drže bendovi i muzičari kojima je razvijanje osobenog izraza važnije od zgrtanja novca i jurnjave za uspehom na top listama

Program za predstojećih par meseci možete pogledati ovde.

No, da se vratimo Otomo Yoshihideu. Pre 11 godina je sa kultnim eksperimentalnim sastavom Ground Zero gostovao u Beogradu. Ljudi koji su tada bili na koncertu i dan danas sa ushićenjem govore o tom nesvakidašnjem događaju. Nakon par godina Yoshihide ponovo dolazi u Beograd, ali i u Novi Sad, gde se predstavlja u opskurnom, minimalističkom izdanju, karakterističnom za tadašnju japansku improvizacijsku (onkyo) scenu. U to vreme bio sam previše mlad i okupiran drugačijom muzikom, tako da nisam obratio pažnju na ova gostovanja.

Nekoliko godina kasnije prvi put sam došao u posed nekih Yoshihideovih albuma sa jazzerski orijentisanom postavom, a najveću pažnju mi je privukao Tails Out. Nedugo potom zavoleo sam i Flutter. Iako mi se i sada više sviđaju Yoshihideove manje formacije, nisam ostao ravnodušan ni na albume koje je snimao sa mnogoljudnijim bendovima. Prošlogodišnji serijal koncerata objavljen pod nazivima Parallel Circuit i Series Circuit prikazuje Yoshihideov New Jazz Orchestra u punoj snazi, i za očekivati je bilo da u Zagrebu izvede sličan materijal.

Zagrebački koncert je bio najavljen za ponedeljak, 31. mart. Tog dana sam bio blago nervozan i ophrvan tremom. U planu je bio intervju sa Otomom, a ne mogu biti posve ravnodušan povodom razgovora sa jednim od mojih omiljenih muzičara. Takođe, u dogovoru sa mojim dobrim prijateljem i urednikom Radija SC, Nenadom Borovićem, trebalo je da tokom popodneva napravim na radiju uvod u koncert – uz par Yoshihideovih numera valjalo je prozboriti pokoju mudru i dovoljno informativnu reč o majstoru sa dalekog istoka. Pre nekoliko nedelja sam na pomenutoj radio stanici pokrenuo emisiju Jazz Bunker, ali nikada se, pre tog ponedeljka, nisam oglašavao uživo iz studija.

Kada sam stigao do radijskih prostorija, pao je dogovor da sa Nenadom odem do obližnjeg hotela Laguna u kome je bio smešten bend, i da dovedemo muzičare do dvorane u kojoj će se održati tonska proba, a kasnije i koncert. U hodniku se već vrzmalo par muzičara, da bi polako i ostali počeli da silaze jedan po jedan. Ubrzo počinjem da raspoznajem ekipu koju sam do sada gledao samo na kompu, i to u odličnom dokumentarcu Guillaume Deroa – Otomo Yoshihide’s Music. Obuzima me prijatno osećanje.

Među poslednjima silazi i Otomo, upoznajemo se i objašnjavam mu kakav je plan. Čekamo Mata “Žednouhog” Škugora da kolima pokupi instrumente, nakon čega krećemo peške do SC-a bez suvišnog tereta. Svi su tu sem Matsa Gustafssona – on je otišao da prošeta po gradu, i čekamo ga da stigne taksijem. Ubrzo i on stiže. Sa njim je Yoshihideov tour manager – matori nemac zarastao u predugačku bradu, visok 2 metra i težak sto kila. Impozantna ljudina! Nažalost nisam uspeo da zapamtim njegovo ime, a ni Google nije previše pomogao. Atmosfera je na nivou – svi su dobro raspoloženi i jedva čekaju da krenu sa tonskom probom. Yoshihide i Gustafsson vode veselu konverzaciju, ostali mirno prate mene i Nenada na putu do SC-a.

Stižemo do velikog kompleksa SC-a, i odlazim brzo do radijske stanice pošto je vreme da najavim koncert. Program radija se preko velikih zvučnika emituje u holu koji se nalazi ispred studentske menze. Svi koji u to vreme dođu da klopaju, biće prinuđeni da pola sata slušaju Otomo Yoshihidea! Zabavlja me ta ideja. Ipak, rešio sam da ne terorišem previše, pa sam odabrao poletne i kratke “Playgirl” i “Theme Of Walter”, ali za završnicu sam morao da ostavim epohalnu “Eureku”. Javljanje direktno u program nije proteklo skroz bez treme, pa sam se trudio da priču skratim koliko sam mogao. Dok ide Eureka, i u njenom završnom delu bučna kolektivna improvizacija, razmišljam o studentima koji čekaju u redu za klopu, i ponovo mi se javlja zločest osmeh.

Nakon što sam odjavio emisiju i malo predahnuo, Nenad mi javlja da on neće moći da odvede muzičare na klopu, kako je prvobitno bilo planirano, i pita mene da ja to odradim. Večera u restoranu sa Yoshihideovim bendom? Iz prve sam zbunjen, ipak se treba pobrinuti za dvanaestoro ljudi, malo li je! Ali naravno, jasno je da pristajem. Mate i Nenad mi objašnjavaju u koji restoran da odvedem ekipu, dobio sam hiljadu kuna (nešto više od 10 hiljada dinara), i polako sam se zaputio ka Medvedgradu sa razdraganom družinom.

Na putu do restorana razgovaram sa tour menadžerom – ispostavlja se da se radi o veoma prijatnom i zabavnom liku, koji priča na svojoj varijanti engleskog jezika sa krajnje iščašenim nemačkim akcentom. On se interesuje za moj rad u SC-u, i tu mu ja objasnim da sam iz Srbije i da sam ovde manje-više u prolazu. Pričamo malo o Ring Ring festivalu, malo o Peteru Brotzmannu. Stekao sam utisak da se radi o sjajnom karakteru, menadžeru koji je pun poštovanja prema svojim klijentima i koji se ovim poslom bavi pre svega iz velike ljubavi prema muzici.

Pridružuje nam se i Mats Gustafsson, a ja više ne mogu da sakrijem oduševljenje i započinjem priču o nedavnom beogradskom koncertu njegovog benda Thing. I njegovi utisci su veoma sveži i jaki – drago mu je što je koncert bio dobro posećen, i naročito ističe da mu se veoma svidela velika sala SKC-a. Spomenuo sam mu da je dosta ljudi u BG-u upućeno u njegovu saradnju sa rok muzičarima, prevashodno sa Sonic Youth, i da su verovatno i zbog toga došli na koncert. Matsu to nimalo ne smeta, štaviše konstatuje da je to dobra polazna tačka za upoznavanje sa njegovim radom. Ne voli da razmišlja o sebi kao o jazz muzicaru niti da se tako predstavlja, posto većina ljudi obično uz termin “jazz” zamišlja muziku koja je nastajala pre pedesetak godina, dok se današnji jazz zapravo kreće u nekim sasvim drugim pravcima. Kroz razgovor o perspektivama jazza u 21. veku veoma lako nalazimo zajednicki jezik.

No, već smo nadomak ogromnog restorana, i vreme je da se pozicioniramo za klopanje. Ulazim ispred moje neobične družine i pitam najbližeg konobara da nam pronađe sto ili stolove za 13 osoba – 11 muzičara, menadžera, i moju malenkost. Konobar spaja nekoliko stolova i polako se smeštamo.

Ubrzo kreću i narudžbine – da stvar bude što komplikovanija, japanci zapucali isključivo na najveće i najskuplje porcije! Naravno, naručuju se i supe i salate, veseli menadžer i jos veseliji Mats naručuju po pivo, a bogme i jednu šljivovicu, a ja već padam u paniku da ćemo probiti budžet. Proračunavam koliki su troskovi i vidim da ce biti tesno, sto znači da ću morati da zovem Nenada ili Mata da priskaču u pomoć, a to bi bila sasvim suvišna komplikacija. Naravno, glupo mi je da intervenišem i kazem ekipi da se stisnu i budu malo štedljiviji, ne ide. Umesto toga, dok muzičari razdragano ćaskaju među sobom i grickaju salatu u iščekivanju glavnog jela, ja zveram unaokolo i pogledom tražim konobara, makar da mi proračuna dotadašnji trošak. Jedan od mlađih likova iz benda, kompjuteraš Taku Unami, uočava moju unezverenu facu i pita da li sam OK. Ja kažem da jesam, da je sve u redu, ali Otomo me je odmah provalio i veselo upitao “Jel se uklapamo u budzet?”, što je bio signal za smeh ekipe koja je bila bliža mom kraju stola. Ja sam se naravno tvrdoglavo držao svoje tvrdnje da je sve u redu. Konačno nalazim našeg konobara. Troškovi su malo veći od planiranih, ali imam neke evre koji će pokriti prekoračenje budžeta, tako da su se stekli uslovi da se i ja opustim. Stižu dve džinovske porcije svakojakog mesa i jedna džinovska porcija raznih vrsta ribe, i kreće opušteni i obilati krkanluk. Ponovo je sve baš kako treba!

Nakon prvobitnog talasa ždranja, Otomo drži mali govor u kome objašnjava šta će se i kako svirati večeras. Kreće veoma živ i opušten razgovor, makar između japanskih članova ekipe. Za razliku od njih, Mats Gustafsson, koji je do tada bio veoma ležeran, ovaj deo večere shvata veoma ozbiljno i nešto zapisuje na malom papiriću. Kasnije se razgovor nastavlja na japanskom jeziku, pa nisam više ništa mogao da pohvatam. Bliži se devet sati, morao sam da upozorim družinu da je vreme za pokret.

Svi su siti i veoma veseli, i u laganom ritmu krećemo nazad do SC-a. Koncert se bliži....

Recenzija: Steven Bernstein - Diaspora Suite

Njujorški trubač Steven Bernstein, jedan od najistaknutijih protagonista tamošnje veoma eklektične downtown scene, po četvrti put se okušao u kombinovanju modernog jazza i tradicionalne jevrejske muzike.
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 02. 04. 2008.

otomo yoshihide's new jazz orchestra - hat and beard (series circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra - super jetter (parallel circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra – gazzelloni (parallel circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra - shichinin no keiji (parallel circuit - onjo live, 2007)
hiromi – xyz (another mind, 2003)
kornstad trio - spring song (space available, 2001)
box - untitled 11 (studio 1, 2008)
box - untitled 3 (studio 1, 2008)
triosk - not to hurt you (the headlight serenade, 2006)
triosk – headlights (the headlight serenade, 2006)
ethan winogrand - tangled tango (tangled tango, 2007)
exploding customer - who serves the servant? (at your service, 2007)
vandermark 5 - further from the truth (for walker evans) (beat reader, 2008)
taylor ho bynum sextet - bluebird of delhi (the middle picture, 2007)
josh roseman's constellation - greasy feets (live at tonic, 2005)
fred anderson and hamid drake – sakti/shiva (from the river to the ocean, 2007)