Ovaj intervju sam napravio povodom predstojećeg beogradskog koncerta Zu i Mike Pattona, koji će se održati 15. juna u SKC-u. S obzirom da se o Pattonu dosta toga već zna, a Zu malo ko i pominje, red je da i oni budu predstavljeni kako dolikuje. Makar na ovom blogu i po nekim internet forumima.
Zu je tročlani sastav (Jacopo Battaglia - bubnjevi, Massimo Pupillo - bas gitara, Luca Mai - saksofon), koji izvodi furioznu mešavinu avangardnog jazza i agresivne gitarske muzike. Postoje od 1997. godine, i tokom ovih desetak godina postojanja snimili su pregršt albuma, odsvirali na stotine koncerata, i sarađivali sa muzičarima najrazličitijih orijentacija - od jazzera i avangardista raznolikog spektra do punk, rock i metal bendova.
Zvanični sajt benda
Myspace prezentacija
Već sa početkom koncertne kampanje, došao sam na ideju da bih mogao da napravim intervju sa nekim iz benda. Massimo je bio neviđeno predusretljiv. Iako sam mu u e-mailu objasnio da će intervju biti plasiran samo preko mog bloga i nekih foruma, nije se nimalo dvoumio - čak je delovao veoma radosno povodom te prepiske. Odgovorio mi je na sva pitanja u roku od 3-4 dana, uz izvinjenje što nije mogao to da učini ranije, pošto je bio na mini turneji sa bendom 7K Oaks.
N M: Reci mi nešto o vašim muzičkim počecima. Kako si se upoznao sa Lucom i Jaccopom? Čime ste se bavili pre nego što ste oformili Zu? Jeste li imali neke druge bendove, i kakvu ste muziku svirali?
M P: Sva trojica smo odrasli u Ostiji kod Rima, veoma siromašnoj primorskoj oblasti u kojoj je ubijen Pasolini, i gde se skuplja dosta narkomana. Luca i ja smo vršnjaci. Upoznali smo se 1984. kada smo imali po 14 godina, i to na koncertu najgoreg benda na svetu - Saxon! Pošto smo bili jedini čudaci u kraju, vrlo brzo smo se sprijateljili, ali tek nakon mnogo godina počeli smo da sviramo zajedno. Luca se čak bavio i slikarstvom pre nego što je počeo da svira saksofon!
Jacopa smo upoznali 1989. godine. On je tada imao 13 godina i nigde nije išao bez Slayer majice. Jednom prilikom se pojavio na koncertu noise benda Sinatra, u kome sam ja tada svirao, i puno mu se dopalo to što je čuo. Zatim se navukao na Nomeansno i počeo da svira bubnjeve. Već u startu se videlo da je neverovatno talentovan!
Nekoliko godina kasnije, kada sam svirao u industrial bendu Gronge, pozvao sam Jacopa i Lucu da nam se pridruže. Veoma brzo smo se skapirali i postali previše uvrnuti za ostatak benda, tako da je raspad bio neminovan! Ostali smo nas trojica, bez gitare i pevača. Nastao je Zu. Bila je 1997. godina.
N M: Na vašoj myspace stranici piše da ste tokom prve 2 godine postojanja samo vežbali, bez ikakvih studijskih snimaka ili koncertnih nastupa. Zašto toliko dugo?
M P: U to vreme uopšte nismo planirali da se ozbiljno bavimo muzikom. Samo smo želeli da uživamo u sviranju i da pronađemo vlastiti izraz. Dosadili su nam šablonska muzika i bendovi kojima smo bili okruženi. Ali potrebno je dosta vremena, posvećenosti i sreće ne bi li se došlo do autentičnog izraza, to se ne može isplanirati. Po cele dane smo radili na našim bezveznim poslovima, i svirali svake noći koliko god smo mogli. A onda, jednog jutra, spontano je nastala prva Zu pesma. U tom trenutku smo konačno spoznali da je to naša muzika, i počeli smo da se razvijamo sa te tačke. Prvi album Bromio smo napravili za dva meseca. To se dešavalo 1998/99. godine.
N M: Kada ste počeli da svirate zajedno, da li ste imali ideju kako bi bend trebalo da zvuči?
M P: Nismo. Volimo toliko različitih vrsta muzike da smo praktično sve probali. Veoma nam je bitno da o stvaralačkom procesu ne odlučujemo racionalno - puštamo ga da teče svojim tokom, kao da ne zavisi od nas. Nikad ne bismo odsvirali nešto što ne osećamo duboko u stomaku. Zato puštamo muziku da se sama razvija, što zapravo znači biti dobar i obučen provodnik kroz koji će ova sila naići.
Od velikog značaja su nam bile i reči jednog od naših muzičkih idola, Johna Coltranea - on kaže da je uvek moguće otkriti nešto novo ako ogledalo duše održavate čistim. Mislim da smo, tokom godina, postali sve sposobniji da budemo dobri, čisti provodnici za muziku koja nadolazi. Poput Coltranea, i mi mislimo da je uvek moguće doći do nečeg novog. Oni koji kažu da su sve ideje u muzici već iscrpljene, samo se javno deklarišu kao ljudi uskih shvatanja, koji ne vide izlaz iz vlastitih okova.
N M: Odmah nakon prvog albuma otpočeli ste saradnju sa Eugene Chadbourneom. Kako ste se upoznali, i kakvo je iskustvo bilo raditi s njim?
M P: Bili smo njegovi veliki fanovi. Ja sam naročito voleo njegov album Songs, koji je predivan i jako potresan. U to vreme se nije bogzna šta dešavalo po Rimu, tako da smo sami organizovali svirke bendovima koje volimo, samo da bismo ih konačno videli na delu!
Tako smo organizovali i Chadbournov koncert, i na kraju koncerta smo odsvirali zajednički improvizovani set. Bio sam jako uzbuđen i uplašen zbog zajedničkog nastupa! Ali ispalo je odlično, pa smo rešili da snimimo zajednički materijal. Proveli smo nekoliko dana u garaži sa najjednostavnijom mogućom opremom, i sa lakoćom i uživanjem smo stvarali muziku. Naposletku, postali smo i dobri prijatelji.
N M: Album Igneo je producirao Steve Albini. Da li ste zadovoljni zvukom na tom albumu? Na koji način je Albini uticao na zvuk benda?
M P: Kada smo snimali naš prvi album Bromio, snimatelj je zamalo pao sa stolice kada nas je prvi put čuo! Bilo je jasno da niko u Italiji ne može da uhvati naš zvuk! Ljudi koji su dolazili na naše koncerte govorili su nam da smo mnogo bolji uživo, i da na studijskim snimcima nije uhvacen ni stoti deo naše koncertne energije.
U to vreme smo se sprijateljili i često išli na turneje sa amsterdamskim bendom The Ex. Oni su snimali neki materijal sa Albinijem u Francuskoj dok smo mi tamo bili na turneji, pa smo svratili smo do studija i pitali ga da li bi radio sa nama, i on se složio. Naposletku, otišli smo u Chicago i obavili sav posao veoma brzo!
Mislim da je na albumu dobro uhvaćen naš zvuk. U osnovi, Albini snima zvuk živog benda, ne producirajući ga. To je ono što Albini radi, i najbolji je u tome! Iako smo imali nekih sumnji oko konačnog učinka...ali nama je u prirodi da budemo perfekcionisti u svakom pogledu.
N M: Reci mi nešto o vašem radu sa Matsom Gustafssonom. Čuo sam zanimljivu priču o tome kako ste se zapravo upoznali u Zagrebu, na vašoj tonskoj probi?
M P: Ovako je bilo: nosio sam Nomeansno majicu na tonskoj probi pred zagrebački koncert, Mats mi je prišao i rekao: Nomeansno je moj omiljeni bend! Istog trenutka smo postali drugari!
Sa Matsom je fenomenalno raditi, i sa muzičke i sa ljudske strane. On je moćan instrumentalista i čovek otvorenog duha. Nijedan muzičar se ne se uklapa sa nama bolje od Matsa.
N M: Kakvu ulogu ima svako od vas trojice u bendu? Da li postoji neko ko je glavni kompozitor ili sve radite zajedno?
M P: Uloge su veoma jednostavno podeljene: svako od nas radi na svom instrumentu šta god hoće! Za nas bi se moglo reći da smo anarhisti, a jedna od najvažnijih stavki u bendu je da bukvalno sve zajednički razmatramo. I nikad ne glasamo, kod nas nema demokratije! Mora postojati potpuno slaganje oko svake odluke, bilo da se radi o muzici, poslovnim pitanjima, ili o nečemu trećem.
Što se tiče same muzike, sve ideje se rađaju na probama, kada funkcionišemo kao bend. Retko se dešava da neko dođe od kuće sa već spremnom idejom. Ponekad je to slučaj sa Jacopom, ali obično pravimo muziku samo kada smo svi na okupu.
N M: Znam da je dosta bendova uticalo na vas. Da li možes da izdvojiš 3-4 benda kojima se najviše diviš i koji su najviše uticali na muziku vašeg benda?
M P: To je težak zadatak! Sutra bih možda nabrojao neke druge bendove, ali trenutno, zbog mnogih - ne samo muzičkih - razloga, već i sa ljudskog stanovišta, to su:
Nomeansno
The Ruins
The Ex
John Coltrane Quartet
N M: Imate pesmu koja se zove Tom Araya is Our Elvis...kakva je vaša veza sa Slayerom, i sa heavy metalom uopšte? Koju vrstu metala volite?
M P: Mi u potpunosti potičemo iz metala. Tokom tinejdžerskih godina smo slušali metal, zatim hardcore punk, pa industrial, nakon toga savremenu klasičnu muziku, free-jazz, improvizaciju...pa ponovo metal!!! I ne trudimo se da previše mudrujemo oko toga. U našoj muzici ima mesta za sve što volimo. Ne želimo da pravimo izbor, to bi bilo kao kada biste odabrali samo jednu stranu svoje ličnosti i odbacili ostale! Još uvek slušamo puno metal muzike, i mislimo da je metalska publika sve otvorenija za inovacije unutar žanra. Luca najviše sluša metal od svih nas, mogao bi da nabroji hiljadu opskurnih bendova. Sva trojica mnogo volimo bend Meshuggah. Volimo The Melvins. Sve vrste...ne znam koji bi izraz bio najprigodniji...inteligentnog metala, recimo? Takođe, volimo Dillinger, Car Bomb, Earth, Asva, Cephalic Carnage...i još uvek slušamo AC/DC dok se vozimo kombijem!
N M: Šta misliš o drugim bendovima koji ukrštaju jazz i metal/punk, kao što su Gutbucket, The Hub, Trevor Dunn’s Trio Convulsant, Thing?
M P: Ovo nije baš definisan muzički žanr, svaki od ovih bendova se trudi da bude originalan i da izgura svoju viziju. Dobro se uklapamo sa The Thing - prošle godine smo zajedno išli na turneju, kao sekstet, a planiramo još jednu turneju sledeće godine.
N M: Ima li u Italiji muzičara ili bendova koji prave muziku sličnu vašoj?
M P: U Italiji postoji puno dobrih bendova. Pošto smo često na turnejama imamo priliku da slušamo bendove iz svih krajeva sveta, ali čini mi se da Italija, uz Francusku i Japan, ima jednu od najboljih underground scena. Najplodnije scene nastaju tamo gde mladi muzičari nemaju neku šansu da naprave karijeru baveći se pop muzikom, pa se okreću onome što im je zaista u srcu.
Dakle, postoji mnoštvo dobrih bendova. Evo i nekih imena: Udus (Luca Zu), Psychofagist, Ovo, Inferno, A Short Apnea, No Hay Banda Trio, Teatro Degli Orrori, With Love...
Problem je što ne postoje izdavačke kuće koje bi distribuirale italijansku muziku i van lokalnih okvira. I sa nama je isti slučaj, tako da se trudimo da radimo sa američkim izdavačima. Upravo sam pokrenuo malu izdavačku kuću Sonic Invaders, i nadam se da ću uspeti da predstavim puno dobre muzike!
N M: Zu je veoma energičan koncertni bend, ali ne baš konvencionalan, i ne može se tako lako svrstati u stroge žanrovske okvire. Išli ste na turneje sa mnogim alternativnim/rock bendovma, poput Melvins, Nomeansno, Lightning Bolt, itd. Kako na vašu muziku reaguje publika koja možda i nije dovoljno upoznata sa vašim radom?
M P: Publika uvek dobro reaguje. Ko god je otvorenog duha i ne plaši se bučne muzike, na dobrom je putu da zavoli Zu! Dešavalo nam se da nastupamo i ispred još većih bendova, kao što je Sonic Youth. Njihovi hardcore fanovi, koji nisu imali nikakvu predstavu o našoj muzici, vikali su na nas i terali nas sa bine, pa smo svirali još jače i sve ih potamanili.
N M: Kako reaguje publika na jazz festivalima?
M P: I ovde je isti slučaj, svuda ima ljudi ograničenih shvatanja. Srećom, uvek ima puno onih koji su otvoreni za nova iskustva. Nastupali smo pred najrazličitijom mogućom publikom. Čak smo, jednom prilikom, nastupali i na festivalu klasične muzike u Krakovu, pred sedamdesetogodišnjacima!
Svuda je isto - publika se menja, ali uvek će biti ljudi mogu da slušaju samo jedan žanr, i sa druge strane oni koji razumeju da je sve to Muzika, i da se sve može slušati. Isto kao što, tokom života, jedemo na stotine različitih vrsta jela, a ne samo jedno svaki dan!
N M: Gde ne najviše volite da svirate? U kojoj zemlji, kom gradu?
M P: Najviše uživamo u Japanu, a naročito u Tokiju. Kod Japana je osvežavajuće to što niko niko ne mari za žanrovske odrednice. Oni prihvataju muziku otvorenog duha, i mi to osećamo. U Evropi se obično pitaju koja je ovo vrsta muzike. Naročito u Nemačkoj - moraju da znaju da li smo jazz, hardcore, ili nešto treće. Imaju poriv da svoje iskustvo svrstaju u određene kategorije, to je u njihovim hegelijanskim genima! Ponekad su zatvoreniji baš oni koji ne izgledaju tako na prvi pogled.
U Tokiju smo svirali 10 puta do sada, samo u Rimu i Briselu smo svirali češće. I u drugim japanskim gradovima je ista atmosfera - ljudi su veoma otvoreni, slušaju pažljivo i sa uživanjem, i to se oseća.
N M: Da li se sećate vašeg beogradskog koncerta na Ring Ring festivalu, pre 4 godine, i kakvi su vam utisci?
M P: Naravno, taj nastup nam je ostao u prijatnoj uspomeni. Organizatori su bili veoma ljubazni, uživali smo tokom boravka u Beogradu. Veoma je bitno da se održavaju ovakvi festivali, koji promovišu novu, zanimljivu muziku, i na kojima se muzičari povezuju i dogovaraju o budućoj saradnji. I mi smo često započinjali nove saradnje upravo na ovakvim festivalima.
Veoma je važno da nova globalna, tržišno orijentisana politika ne uguši kulturu. Ovakvi festivali predstavljaju suštinsku razliku između Evrope i Amerike, gde je sve podređeno profitu, a nezavisni, kreativni muzičari teško žive.
N M: Ove godine ste na turneji sa Mike Pattonom. Kako ste se upoznali i počeli da svirate zajedno?
M P: Mikea smo upoznali davno - kada je prvi put došao u Rim sa bendom Fantomas, 2000. godine, tražio je od promotera da pozove nas umesto već dogovorene predgrupe. Pošto smo ionako planirali da dođemo na koncert, prihvatili smo poziv. Od tada smo često u kontaktu. Išli smo na japansku turneju sa Fantomas, i na evropsku turneju sa Fantomas/Melvins Big Bandom. S vremena na vreme, Mike bi se popeo na binu da otpeva jednu pesmu sa nama. Sledeći korak je bio sasvim prirodan - očigledno je bilo da ćemo početi da sviramo zajedno. Mike nas je, pre par godina, pozvao da napravimo kvartet za nastup na Victoriaville festivalu u Quebecu. Ispalo je fenomenalno, tako da sada već drugi put idemo na evropsku turneju!
N M: Kakav materijal izvodite na koncertima? Svirate li vaše pesme, njegove, ili oboje? Ili možda nešto potpuno novo?
M P: Sviramo novi materijal, koji smo napravili tokom nekoliko poslednjih meseci. Mike fantastično pronalazi uvrnute načine da uklopi svoj glas i slojeve elektronike u našu muziku. Kada sviramo s njim osećamo se kao da smo od samog nastanka benda bili kvartet. Bila je to ljubav na prvi pogled!
N M: Osećate li neki pozitivan pomak u komercijalnom smislu otkada svirate sa Pattonom, uzevši u obzir da je on najpopularniji muzičar sa kojim ste do sad radili?
M P: Ne baš. Zaista, naša muzika je suviše osobena, tako da i dalje plaši agente i izdavače, koji bi da igraju na sigurno. Mislim da je publika najčešće mnogo širih shvatanja od agencija, menadžera i novinara, koji ne žele da rizikuju, već samo da "rade svoj posao"!
N M: Da li je ovo trajna ili privremena saradnja? Planirate li studijska izdanja sa Pattonom?
M P: Uveren sam da ćemo kad-tad završiti u studiju sa Mikeom. Sviraćemo zajedno dokle god budemo uživali u tome!!!
N M: Ostali planovi za budućnost?
M P: Kao i uvek, ima ih puno. Ne možemo da se zaustavimo! U junu snimamo novi album. Bićemo na turnejama po Americi, Evropi i Japanu do sredine sledeće godine. Jako nas raduje rad sa pozorišnom trupom Societas Raffaello Sanzio - radi se o legendardnoj trupi čije se predstave izvode širom sveta. Takođe, pravimo neke pesme sa Robom Wrightom iz Nomeansno, a uskoro će se pojaviti i CD sa njujorškim noise hip-hoperima Dalek. Počeli smo da radimo i sa izvanrednom klasičnom pijanistkinjom Katiom Labeque, na projektu Garden of Evil. Takođe, nedavno smo nastupali sa FM Einheitom, bivšim članom Einsturzende Neubautena, koji koristi perkusije, bušilice i metal - to je zvučalo jako dobro, pa ćemo nastaviti da sviramo sa njim.
Svako od nas trojice učestvuje i u raznoraznim usputnim projektima, tako da smo gotovo svakodnevno zauzeti! Bavljenje muzikom doživljavamo na taj način, a ne kao pisanje 10 pesama svake godine, koje ćemo posle da snimimo na album i odradimo promociju. Za nas je muziciranje poput praćenja toka ideja, poput surfera koji pokušava da uhvati najbolji talas. Mi smo tu da služimo muzici, posvećujemo joj većinu našeg vremena i energije. Sa moje tačke gledišta, ona nam i vraća puno energije, života, i - što bi Bad Brains rekli - Pozitivnog Stava.
