Jazz Bunker, 17. 12. 2008.

the tonny williams' lifetime - emergency! (emergency, 1969)
adrew hill - flight 19 (point of departure, 1964)
louis sclavis - bakiff (ellington on the air, 1992)
dave holland - what goes around (what goes around, 2002)
trio 3 - lope (time being, 2006)
steve swell's slammin' the infinite - remember now (remember now, 2005)
jason moran - foot under foot (black stars, 2001)
mario pavone sextet - second-term blues (deez to blues, 2006)

Jazz Bunker, 10. 12. 2008.

billy bang - reflections (vietnam: reflections, 2005)
ran blake with ricky ford & steve lacy - mine (that certain feeling, 1990)
dkv trio - double holiday (baraka, 1997)
fred anderson bernice (birdhouse, 1995)
eivind_aarset - drobak saray (sonic codex, 2007)
acoustic ladyland - new me (skinny grin, 2007)
michael bates' outside sources - prokofiev (a fine balance, 2006)

Jazz Bunker, 03. 12. 2008.

william parker quartet - grove sweet (petit oiseau, 2008)
pulcinella - les loups sortent de la bergerie (clou d'estrade, 2008)
donny mccaslin - excursion (recommended tools, 2008)
the antripodean collective - the massacre of the egos (the massacre of the egos, 2008)
revolutionary snake ensemble - minor vee (forked tounge, 2008)
christophe marguet - extase violette (i-trane, 2008)
mostly other people do the killing - drainlick (this is our moosic, 2008)
the tiptons - vorrei dire due parole (surrounded by horns, 2004)
mostly other people do the killing - two boot jacks (this is our moosic, 2008)

Jazz Bunker, 26. 11. 2008.

le gros cube - polka (polar mood, 2008)
antonello salis, joey baron - hands for dance (keys and skins, 2008)
francois corneloup - luez entre deux eaux (next, 2008)
francois corneloup - homeless hymn (next, 2008)
vandermark, nagl, thomas, reisinger - hat and beard (c.o.d.e, 2008)
tetterapadequ - britney (and the missing r, 2008)
ted sirota's rebel souls - knife (breeding resistance, 2004)
sabir mateen quartet - one with all (other places other spaces, 2008)
katayama hiroaki trio - 504 (ninety-nine, 1999)
workshop de lyon - le tracteur de lilly (cote rue, 2004)
john medeski, billy martin - thundercloud (mago, 2007)
ted reichman - distortion 1 (emigre, 2003)

Jazz Bunker, 19. 11. 2008.

the bad plus - variation d' apollon (for all i care, 2008)
dave douglas - strange liberation (strange liberation, 2004)
erik friedlander - hop skip (broken arm trio, 2008)
pulcinella - o mais (clou d'estrade, 2008)
kris davis - minnow bucket (rye eclipse, 2008)
lotte anker, sylvie courvoisier, ikue mori - ostrich war (alien huddle, 2008)
michael bates - bloodletting (clockwise, 2008)
the thing - gluttony 1 (now and forever, 2008)
pulcinella - hippocampelephantocamelos (clou d'estrade, 2008)

N.O. Jazz Festival (2) - Globe Unity Orchestra, The Claudia Quintet

Moje drugo zagrebačko veče, a ko zna koje festivalsko, otvorila je 12-očlana nemačka postava Globe Unity Orchestra. Ovaj bend je, pod dirigentskom palicom legende evropskog free-jazza, pijaniste Alexandera Von Schlippenbacha, nastao davne 1966, preživeo je brojne personalne promene i jednu dugačku pauzu u radu, da bi se u novom milenijumu ponovo vratio na scenu.

Tonska proba je nagoveštavala nesvakidašnji događaj. Na bini se nalazio samo jedan bubnjar, dok su zvuci duvačkih instrumenata dopirali sa svih strana - trombon odnekud iza zavese, jedna truba iz srca dvorane, kao da su se čuli neki saksofoni iz udaljenog bekstejdža...nimalo lak posao za tonce, kojima bi svakog časa neko iz benda sugerisao ovo ili ono, a jedva da se bilo šta čulo od muzike.

Polako se skuplja na bini i ostatak družine (nabrajanje imena bi predugo trajalo), a buka je sve veća. Tu su dva bubnjara, klavir, i devet duvača okupljenih u polukružnoj formaciji. Ekipa je uglavnom poprilično matora, ali vizuelno šarolika - ima i malih i visokih, mršavih i debelih, brkatih i ćosavih, ozbiljnih, ležernih, kosatih, pedantnih, neurednih...obučeni po poslednjoj samoupravnoj modi, u nekim retro odelima, a bilo je i belih košulja i kravata. Kada biste nekog od njih videli na ulici, pomislili biste da se radi o običnim i skromnim ljudima, koji uredno plaćaju porez, rade neki kancelarijski posao u državnoj firmi ili mirno krckaju penzionerske dane igrajući se sa unucima. I ne bi vam nikad palo na pamet da se radi o pionirima evropske free-jazz scene, veoma žive i stilski odmaknute od prekookeanskih uzora. Ukratko, skupina istinskih avanturista i ekscentrika.

A sam koncert je bio - neverovatan! Teško je, bez slušanja na licu mesta, zamisliti silinu zvuka koju uživo pravi devet duvačkih instrumenata, klavir i dva besna bubnjara. Muzika je iščašena, jezovita i preteća, kao da im je sam Satana dirigent i kompozitor. I zašto je ta preglasna i aritmična muzika bez melodije tako uzbudljiva? Najlakše bih mogao da objasnim preko poređenja sa horor filmovima - iako su puni jeze i gadosti, privlači nas intenzitet doživljaja, nešto što više udara u stomak neko što podstiče na intelektualnu akrobatiku. Ali nije svaki horor dobar, pa tako ni svaki free-jazz bend koji podiže nesnosnu buku. Globe Unity Orchestra se ističu izvanrednim solistima, kojih ima u izobilju.

Koncept svirke je sledeći: izvodi se jedna dugačka improvizacija. Prvo sviraju svi zajedno, pa neko od njih ponaosob, pa ponovo ceo bend, pa sledeći solista, i tako dok svih dvanaestoro ne dobiju svojih nekoliko minuta. Svi do jednog su odsvirali izvanredna sola! Kao kontrast sablasnim orkestarskim deonicama, većina duvača je svoje improvizacije odsvirala skokovito, sa puno harmonskih egzibicija i humora, praveći elegantan balans između ozbiljnog i ležernog pristupa muziciranju. I tako, tokom nešto više od sat vremena, smenjivala su se i moja osećanja - povremeno bih zažmurio od siline zvuka, prepuštajući se muzici bez pokušaja da je raščlanim na sastavne delove i pohvatam razasute konce, a već sledećeg trenutka bih uhvatio sebe kako se radosno osmehujem tokom sola, usput sumanuto cupkajući u još sumanutijem ritmu dva bubnja.

Muziku free-jazz sastava, pa još ovolikog formata, retko slušam kod kuće. Ali kada se nađem na ovakvom koncertu, dolazi do preokreta. Magija koja nastaje nije tek odblesak tamo nekih tonskih zapisa, već neponovljivi događaj najvećeg mogućeg intenziteta.



***** ***** ***** ***** *****



The Claudia Quintet je, za razliku od Globe Unity Orchestra, bend koji sam najviše slušao ranije od svega što sam gledao na ovogodišnjem N.O. Jazzu, ali sam se pribojavao da ne mogu previše da me iznenade na koncertu. Njihova muzika ima veoma jasnu strukturu, precizan ritam i melodije, a improvizacije su strogo kontrolisane. Nije mi delovalo kao da imaju previše manevarskog prostora za živi nastup.

Umesto odlaska na koncert laptop/klavir dueta Sonus & Anima, koji je svirao u polukružnoj dvorani, nastavio sam druženje sa Cvetanom (pomenuh ga u prošlom tekstu) i toncima koji su veoma brzo odradili posao oko pripreme poslednjeg nastupa. Do ruku mi je dopao rider Claudia Quinteta, a naročito su mi bili zabavni zahtevi vezani za boravak u bekstejdžu. Tražili su "non-smoking" prostoriju, u kojoj će ih čekati "water/juice/fruits", a posebno se napominje - "no drugs or alchohol"! Fini neki momci.

Koncert nije bio u potpunosti posvećen promociji poslednjeg studijskog albuma "For", kako bi bilo očekivano, već su prošarali setlistu raznovrsnim repertoarom. I zaista, bend uživo zvuči skoro kao na studijskim snimcima, ali ne marim previše - tu su meni dragi muzičari i dobro poznate pesme koje sam puno puta slušao. A najveća radost je usledila vrlo brzo, kada su odsvirali "They point...glance...whisper...then snicker...", meni omiljenu pesmu iz njihovog opusa. Ovde su, doduše, uveli neke inovacije - od polovine pesma ide u sporijem i drugačijem ritmu nego na albumu, a vibrafonista Matt Moran je dobio popriličan prostor za soliranje.

Što se tiče pojedinačnih utisaka, vidi se da je John Hollenbeck na bubnjevima alfa i omega benda. Dinamičnim i preciznim ritmovima on postavlja okvire ostalim muzičarima. Chris Speed je saksofonista/klarinetista istančanog senzibiliteta, koji posvećuje punu pažnju svakom odsviranom tonu. Harmonikaš Ted Reichman i Drew Gress na kontrabasu su mahom bili u drugom planu, a već pomenuti Matt Moran mi je bio najprijatnije iznenađenje. Slušajući albume, uvek sam se uvek više ložio na Speeda ili na samu kompoziciju, a vibrafon mi je bio sporedan. Isto tako, ovaj instrument nisam imao priliku da slušam prečesto na koncertima. Pada mi na pamet izvesni marginalac Eldad Tarmu, koji nekim čudom svira po Srbiji češće i mnogih domaćih muzičara. Sve u svemu, Moran se pobrinuo da makar na to jedno veče razmišljam o vibrafonu kao o retko prijatnom instrumentu, neobične i zanimljive boje tona.

I ovde je bila slična situacija kao prethodne festivalske večeri - publika je počela da se osipa već posle par pesama. Možda je termin bio fatalan (treći koncert po redu, posle 23h), možda su se i ljudi smorili...uglavnom, imao sam utisak da se i Hollenbeck smorio mlakom reakcijom publike, pa je već posle četvrte pesme najavio "last song for tonight". Kada je završen zvanični 40-ominutni set, pola ljudi je otišlo, pola tražilo bis, pa su se upalila svetla baš kad su muzičari krenuli da se vraćaju na binu, a odmah zatim ugasila...na kraju odsviraše još jednu pesmu, na moju veliku radost.

Šteta je - zbog atmosfere - što ovaj koncert nije bio u nekom drugom terminu, ali sama svirka je u najvećoj meri zadovoljila moje standarde. Do sledećeg N.O. Jazza, ostaje mi puno prijatnih uspomena!

N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs

Otkad sam čuo za zagrebački N.O. Jazz Festival (N.O. - not only) pre 3-4 godine, ne mogu da se načudim koliko je njihov program u skladu sa mojim muzičkim ukusom. Ponekad mi deluje kao da je line-up pravljen baš po mojim željama, a bilo je i situacija da za neke odlične muzičare i bendove prvi put čujem povodom festivala. I ugađanje i edukacija!

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.




Diskurzivni glamur


Alexander Balanescu je poznat beogradskoj publici po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta. Pre dolaska u Zagreb nisam znao ništa o njemu, sem da je neka bitna avangardna faca i da svira violinu. Ali nisam previše brinuo zbog toga - došao sam da gledam neke druge bendove. Ako Balanescu ne bude OK, nikom ništa, ako mi se svidi - još bolje.

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.


Godina čikaške zabave


The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Ja sam brže-bolje pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.


Larry van sebe


Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larrija Ochsa, koji je na prošlogodišnjem festivalu imao odličan nastup. Tada su u njegovom bendu bili pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.

William Parker - Double Sunrise Over Neptune (AUM Fidelity, 2008)

Klikni na sliku!

Jazz Bunker, 29. 10. 2008.

matthew shipp quartet - cosmic suite part 1 (cosmic suite, 2008)
steve lehman - analog moment (on meaning, 2008)
steve lehman - open music (on meaning, 2008)
kris davis - prairie eyes (rye eclipse, 2008)
satoko fujii - tornado (heat wave, 2008)
trio braam/de joode/vachter - songs each night (change this song, 2006)
harris eisenstadt - rice and fish/liiti liiti (guewel, 2008)
noble, edwards, ward - nerve ending (deadeye tricksters, 2008)
john zorn - mystic circles (dreamers, 2008)
roy nathanson - home (sotto voce, 2006)

Beogradski džez festival (2) - 27. 10. 2008.

Iznenadno otkazivanje nastupa Bireli Lagrenea ostalo je u senci odličnih koncerata Rabih Abou-Khalila u glavnom, i The Bad Plus u pratećem programu
(nastavak teksta)

Beogradski džez festival (1) - 24. 10. 2008.

Trubački veteran Jon Faddis i počasni pijanista Cameron Munter s jedne, i mladi violončelista i trombonista Dana Leong s druge strane privukli su upadljivo različitu publiku
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 22. 10. 2008.

original silence - argument left hanging - rubber cement (the second original silence, 2008)
medeski, martin & wood - muchas gracias (radiolarians 1, 2008)
the bad plus - fém (etude no. 8) (for all i care, 2008)
michael bates - fellini (clockwise, 2008)
the bad plus - semi-simple variations (for all i care, 2008)
jacob anderskov trio - 11th song (scraggly music, 2001)
william parker - lights of lake george (double sunrise over neptune, 2008)

Intervju - Dana Leong

Svirao sam u klasičnim orkestrima, big bendovima, malim džez sastavima, salsu, pop, rok i kamernu muziku. Oduvek sam slušao sve i svašta i kombinovao elemente iz omiljenih žanrova - klasike, džeza, roka i hip hopa
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 15. 10. 2008.

yaron herman trio - army of me (a time for everything, 2007)
pharoah sanders - you've got to have freedom (journey to the one, 1980)
bryan lopes trio - bouncy pants (s/t, 2008)
curlew - the hardwood (curlew, 1984)
human feel - cat heaven (galore, 2007)
denman maroney quartet - kilter (gaga, 2008)
fieldwork - rai (door, 2008)
aldo romano - black and blue (just jazz, 2008)
szilard mezei ensemble - fohasz (petition) (nad-reed, 2008)

Original Silence - The Second Original Silence

Iza tajanstvenog imena Original Silence kriju se velikani alternativnog gitarskog zvuka sa obe strane velike bare i najveći avanturisti evropskog jazza. Neka vas naziv benda ne zavara - umesto prvobitne tišine, ovde je na delu Veliki prasak
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 01. 10. 2008.

bobby previte & the new bump - set the alarm for monday (set the alarm for monday, 2008)
elephant 9 - i cover the mountain top (dodovoodoo, 2008)
dave rempis, jeb bishop, nate mcbride, tim daisy - jet lag (the engines, 2007)
imi kollektief - frevo sonoris causa (snug as a gun, 2006)
bill frisell - struggle (history, mistery, 2008)
bobby previte & the new bump - there was something in my drink (set the alarm for monday, 2008)
angles - every woman is a tree (every woman is a tree, 2008)
strange party orchestra - travellers' tale (travellers' tale, 2003)
todd sickafoose - paper trombones (tiny resistors, 2008)

Zagrebačke radosti (3) – Gutbucket (22. 09. 2008.)

Koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD, malom i intimnom prostoru koji je idealan za svirke ovog tipa. Bina je vrlo niska, tako da je publika veoma blizu i bezmalo na istoj ravni sa muzičarima. Gutbucket je bend koji često svira bez razglasa - bubanj i saksofon idu “na suvo“, a električni kontrabas i gitara samo preko matičnih pojačala. Tako je bilo i ovog puta, pa je od velikog značaja bila i akustika dvorane, koja je sasvim zadovoljavajuća. U publici - kao i na koncertu MU - nešto više od sto ljudi, ali fino raspoređenih po nevelikom prostoru, koji je delovao dobro popunjeno. Sa strane je smešten improvizovani štand sa CD-ovima, DVD-jevima, majicama i bedževima, koji sam overio odmah po završetku koncerta.

Bend se pojavljuje na bini, a pored mene jedan visoki lik odmah kreće sa glasnim ovacijama. Nosi Gutbucket majicu. A smislio je i muzičke želje: „Snarling Wrath Of Angry Gods!“ Zabavan neki mladić. I zaista, Gutbucket otvaraju set pomenutom pesmom, od koje me momentalno podilaze žmarci, a telo samo od sebe kreće da se trza u neočekivanim pravcima.

Saksofonista Ken Thomson je pravi šoumen i jedan od scenski najuzubudljivijih muzičara koje sam ikad gledao uživo. Dok svira, bez prestanka se kreće po bini, a svaki pokret koji načini je zabavan, spontan, i u savršenom skladu sa muzikom. Strast izbija iz svakog odsviranog tona, prolivaju se litri znoja. Ostatak benda deluje nešto uravnoteženije, ali svi sviraju besprekorno.

Nakon uvodne buke „besnih bogova“, na repertoaru su mahom pesme sa novog albuma, koji će se naći u prodaji početkom sledeće godine. Sudeći po premijernom slušanju, reklo bi se da Gutbucket ne posustaju. Izbrojao sam 9 novih pesama, od kojih su tek dve nešto manje zanimljive, dok su ostale prva liga. U pauzama promocije novog materijala ređaju se dobro poznate pesme sa poslednjeg objavljenog albuma „Sludge Test“.

Na sredini koncerta ponovo je u prvom planu Gutbucket fan sa početka priče. Javlja se sa novim muzičkim željama, ali ovoga puta ima i spreman propratni materijal. Naime, odnekud je izvadio svežanj listova velikog formata, sa ispisanim nazivima nekolicine Gutbucket pesama, i poređao ih duž bine! Uglavnom se radi o starijem materijalu, koji bend izvodi retko ili nikad, pa je tako i sada bila mala verovatnoća da će neka od tih želja biti uslišena.

Bend se silno zabavio ovakvim razvojem događaja. Thomson je zbijao razne šale, a kontrabasista Eric Rockwin je, tokom izvođenja jedne od novih pesama, dohvatio papir sa natpisom „Throsp%“ (naziv pesme sa albuma Sludge Test), zgužvao ga, stavio između žica, i odsvirao veoma žestok noise solo. Ipak, od svih naručenih pesama (bilo ih je 7-8) odsvirane su samo sve, koje su ionako bile na setlisti. Očigledno je da Gutbucket ne vole kompromise.

Na bisu je Thomson upitao hocemo li brzu pa sporu pesmu, ili sporu pa brzu. Oteo mi se usklik: „Fast, slow!“ U tom duhu, prvo je išla brzopotezna Money Management For a Better Life , a posle nje Throsp%, koja počinje kao klasična rock balada, a završava se iščašenim, neurotičnim solom na saksofonu.

Nakon nešto više od sat vremena, došlo je vreme za kraj jednog od najboljih koncerata koje sam odgledao u poslednje 2-3 godine. Na talasu euforije dadoh poslednje kune za koncertni DVD, majicu i bedž, a palo je i upoznavanje sa opuštenim i veselim momcima iz benda. Sledeća evropska turneja je u martu, rekoše da će pokušati da uglave Beograd u raspored. Neće biti lako organizovati koncert mimo festivalske sezone, ali držim im palčeve.

Zagrebačke radosti (2) – MU (22.09. 2008)

S obzirom na to da sam u Zagreb doputovao isključivo zbog Gutbucketa, a da se za etničku muziku interesujem tek kada je protkana kroz druge muzičke žanrove, nisam se ni najmanje zanimao za ostatak programa ZG Etno festivala. U tom duhu, nisam se informisao ni o portugalskom sastavu MU, koji je nastupao iste večeri kao i Gutbucket. Njihov koncert je održan u Klubu SC, u kome sam sticajem okolnosti proveo popodne, tako da sam mogao da ispratim njihovu tonsku probu.

Po bini se vrzmaju tri mladića i tri ženske, od kojih mi najveću pažnju privlači neobavezno obučena i veoma šarmantna štreberka-cvikerašica za kontrabasom. Za razliku od nje, ostale cure u bendu nikako da se late nekog instrumenta, pa mi pada na pamet da su tu tek u svojstvu igračica. Tu je i lik na bubnjevima sa nekim perčinom na glavi, reklo bi se da je žila kucavica benda – nešto poput Breginog Ogija. Povremeno napušta bubnjeve i svira aboridžinski instrument Didžiridu. Podršku mu pravi set udaraljki, a treći momak svira gitaru i još neke žičane instrumente. Koliko uspevam da razaznam na osnovu nasumično odsviranih odlomaka njihovog repertoara, po sredi je bućkuriš balkanskih, ruskih i bliskoistočnih melodija i ritmova. Na prvo slušanje, ne zvuči toliko loše, ali čeka se koncert za konačni sud.

U prostranom Klubu SC se skupilo tek nešto više od stotinak ljudi, ali su se svi zbili u ispred bine, pa je napravljen dovoljno prisan ambijent. Prvih par pesama protiče u živahnoj atmosferi, igra se u prvim redovima a bend je dobro raspoložen. One dve cure, za koje nisam znao da li su muzičari ili igračice, predstavljaju se u oba svetla. Jedna svira harmoniku, a druga violinu, pomalo i peva, a često izleće u centar bine i igra neke pažljivo osmišljene (tradicionalne, pretpostavljam) plesove, i to u veoma skockanom izdanju.

Nažalost, ubrzo kreće ono čega se pribojavam na koncertima ovakvih sastava - insistiranje na učešću publike u performansu. Jedna od devojaka (ona skockana) kreće da objašnjava kako treba da plešemo, pokazuje neke korake u pauzi između pesama, a za to vreme Ogijev portugalski pobratim merka nedužne muškarce po publici, ne bi li ih prisilo na ples sa već odobrovoljenim curama, od kojih je većina učestvovala i na plesnoj radionici ranije organizovanoj od strane benda. Nelagoda je trajala 2-3 pesme, tokom kojih su nevešti plesači bili u prvom planu.

Nakon toga situacija se drastično poboljšava. Bend odbacuje svoje pažljivo odabrano scensko ruho i kreće da svira punom parom, bez suvišnih kalkulacija i nametljive komunikacije sa publikom. Zvuk je veoma intenzivan i sabijen, podređen snažnom i preciznom ritmu, uz retke solističke izlete. Iako su dobro raspoloženi sve vreme, momci i devojke iz benda mi deluju mnogo opuštenije tokom drugog dela koncerta, a u publici je sve uzavrelija atmosfera.

MU je mlad bend, na početku svoje karijere, koji se opredelio da zapliva u sve komercijalnijim world music vodama. Kako se izboriti za mesto na prezasićenom tržištu etno zvukova? Čini mi se kao da ni sam bend nije načisto sa tim. Sa jedne strane, dosta se trude oko scenskog nastupa, što ih povremeno dovodi do same granice dobrog ukusa i stvara utisak odsustva spontanosti. A opet, itekako su sposobni da odsviraju najveći deo seta veoma uverljivo, snažno i bez zadrške. Srećom, finiširali su u pravom stilu, i napravili dobar štimung za njujorške majstore.

Zagrebačke radosti (1) – Uvertira

Prošlo je 2 i po godine od poslednjeg zagrebačkog koncerta mog omiljenog benda – Gutbucket. Iako je taj nastup bio jako dobar, bilo je i detalja koji su mi umanjivali uživanje. Nakon dugog putovanja do Zagreba u ranim jutarnjim satima i smucanja po gradu, uveče – sasvim očekivano – dolazi do umora i pada energije. Poučen ovim iskustvom, počeo sam da dolazim makar dan ranije kad god bih išao u Zagreb povodom nekog koncerta. Takođe, Galerija SC, u kojoj su Gutbucket svirali tada, nema baš savršenu akustiku, a ni veoma slaba poseta u prostranoj galeriji nije doprinela stvaranju dobre atmosfere.

Ali su zato momci iz Gutbucketa dali sve od sebe, i odradili jedan od scenski najluđih nastupa koje sam ikad gledao. Budući da sviraju bez razglasa, a saksofonista Ken Thomson i (bivši) bubnjar Paul Chuffo bez ikakvih pomagala, lako su spustili svu opremu sa bine i ceo set odsvirali ispred malobrojne publike. Thomson je uletao u masu, skakao po ljudima (mene je udario ramenom!) i izvodio raznorazne blesave performanse. Sve u svemu, jako prijatna, dobro raspoložena i spontana družina. Kada sam saznao da ponovo sviraju u Zagrebu, nije bilo dvoumljenja oko eventualnog dolaska.

Ovoga puta Gutbucket su nastupili u okviru 3. izdanja ZG Etno festivala. Iako se u njihovoj muzici etno momenti dobro uklapaju sa jazzom i punkom, dosta su štrčali u odnosu na ostatak festivalske ponude (koliko sam uspeo da primetim - mahom glavnostrujaške world music egzotike). No, ovo i nije toliko čudno kao što deluje na prvi pogled. Budžetska sredstva je mnogo lakše pribaviti za festivalske nastupe nego za „obične“ koncerte, pa je valjalo iskoristiti strateški povoljan termin njihove turneje.

Jazz Bunker, 24. 09. 2008

francesco bearzatti tinissima quartet - mandi friul (suite for tina modotti, 2008)
james carter - bro. dolphy (present tense, 2008)
trio grande & matthew bourne - caldedine (un matin plein promesses, 2008)
johan borgstrom - p. i. m. (boys in the dark) (smile and be serious, 2000)
medeski, martin & wood - ahaji (zaebos, book of angels, vol. 11, 2008)
cooper-moore, tom abbs, chad taylor - harare (triptych myth, 2004)
dennis gonzalez jnaana septet - portugal (for linda sharrock) (the gift of discernment, 2008)
billy fox - do the wiggle (the uncle wiggly suite, 2007)
spring heel jack - folk players (songs & themes, 2008)