Žene u džezu od vajkada su bile egzotika. U formativnim godinama žanra, bile su neprikosnovene vladarke vokalnih ansambala, ali gotovo da je bilo nemoguće videti ih za saksofonom ili nekim drugim tradicionalnim instrumentom.
Situacija je polako počela da se menja krajem šezdesetih, s poslednjim velikim džez revolucijama i početkom post-modernog mešanja svega i svačega. Pijanistkinje Alice Coltrane i Carla Bley su i te kako imale šta da kažu, to jest - odsviraju, a vrata su počela da se otvaraju i za mnoge druge pripadnice tradicionalno ne-džezerskijeg pola.
Na izmaku prve decenije novog milenijuma, ovlašnim pogledom na podžanrove u kojima su se džezerke najviše istakle, sklon sam, na prvi pogled, neočekivanom zaključku - dame caruju fri džez scenom! Ženski senzibilitet se mogao očekivati kod pevački orijentisanih sastava, u velikim bendovima (Carla Bley, Maria Schneider), gde je kompozicija ispred napaljenog, brzometnog soliranja, ali u carstvu avangarde...?
Kad se malo bolje razmisli, upravo ovde je i najveća mogućnost poentiranja - tamo gde su uglavnom carevali agresivni, muževni saksofonisti, biće i najviše prostora za autonomni, lako prepoznatljiv, istančani izraz koji pravi razliku. Neka od najistaknutijih imena ženskog ogranka scene su pijanistkinje Irene Schweizer, Satoko Fujii, Sylvie Courvoisier, saksofonistkinje Lotte Anker, Ingrid Laubrock, Matana Roberts, fenomenalna bubnjarka Susie Ibarra...
I konačno, dolazimo do heroine ovog teksta - vanserijske gitaristkinje Mary Halvorson. Nakon školovanja u njujorškoj New School For Jazz & Contemporary Music, okrenutoj malim ansamblima i savremenom pristupu žanru, od 2002. nastupa s brojnim istaknutim avangardnim muzičarima, a meni najviše zapada za uho rad s Trevor Dunn's Trio Convulsant, gde njeno suptilno muziciranje dolazi u zanimljiv kontrast s metalskim rifovima i agresijom.
Prvi solo radovi, koji se mahom drže u okviru ustanovljenih avangardnih kanona, nisu mi privukli veliku pažnju, a preokret nastaje s prošlogodišnjim albumom Dragon's Head, ne kome u trio formaciji svira s kontrabasistom Johnom Hebertom i bubnjarem Chesom Smithom. Osobeni svirački stil konačno je upotpunjen i nagoveštajem kompozitorskog i aranžerskog sazrevanja, te pronalaženjem muzičara koji se dobro uklapaju u njen koncept.
Dragon's Head balansira između fri džezerskih svetonazora oličenih u avanturističkoj improvizaciji, i donekle rokerskog naboja pesama ispoljenog kroz pitke melodije odsvirane na gitari i čestu upotrebu distorzije. Fokus je, koliko na slobodnim solima i interakciji instrumenata, toliko i na razvijanju tema, a bend svira veoma organski i složno.
Već sam pomenuo "osobeni stil" Mary Halvorson, a vreme je i da se nešto više prozbori o tome. Nije nepoznanica da je gitara jedan od instrumenata koji nikad nije bio u prvom planu na džez sceni, pa ni među slobodnjacima, gde je ponajviše carevao i postavljao standarde britanac Derek Bailey. Halvorsonici je, stoga, ostao poprilično slobodan teren da napravi nešto svoje i prepoznatljivo bez preteranih eksurzrija u nategnuto eksperimentisanje.Njen ton je lagan kao perce, nežan, ali i dovoljno bistar i prepoznatljiv da ne krene u škripu i devijacije izvan granica notnog sistema. S druge strane, kada oprži po distorziji, uspeva da pronađe pravu boju i meru i da bude, na neki način, veoma ženstvena čak i u izlivima agresije. I naposletku, dosta koristi tremolo/slajd štoseve, tako da sola vrlo često lelujaju, klize, tonovi se izlivaju iz glavnog toka i vraćaju u deliću sekunde, golicaju maštu i nadasve zabavljaju slušaoca.
Što se tiče kolektivnog rada benda, tu sve ide kao po loju - Hebertov ton je snažan, Smith svira raskošno, ali u najvećem delu albuma Halvorsonova sve drži pod kontrolom. Dinamika se ne odvija samo kroz smenu melodija i improvizacije, ili kroz odnose između instrumenata, gde svako može da svira i ritam i solo i da se smenjuje u tim ulogama bez ikakvih naglih brejkova, već i na liniji tiho-glasno, koja je rezultirala u nekoliko izvanrednih varijacija.
Konačan rezultat je opasno dobar i interesantan album. Dinamičan, dramatičan, naizmenično nežan i surov, i nadasve veoma kompaktan u svoj toj slobodi i avanturizmu. Mary Halvorson je skrenula pažnju na sebe ne samo kao još jedna žena koja je pronašla mesto pod suncem u "muškom" žanru, već pre svega kao neko ko je udahnuo novi život džez gitari, i ko će u narednim godinama (tek joj je 29!) imati priliku da naniže još mnoga remek-dela.
No comments:
Post a Comment