JAZZ, GLAMUR I DISKURS

Jazzin.rs

2009-12-13T00:38:00.003+01:00

Sva moja sadašnja i buduća pisanja možete čitati na adresi www.jazzin.rs !

Jazz, Glamur i Diskurs ide u penziju!

2009-09-13T21:52:00.002+02:00

Blog ide u penziju, a uskoro će ga smeniti jedan malo zanimljiviji "projekat". Stay tuned!

Jazz Bunker ide u penziju

2009-06-30T21:55:00.002+02:00

Završena je još jedna radijska sezona u zagrebačkom Studentskom centru, Radio SC ide na godišnji odmor, a Jazz Bunker više neće biti emitovan. Do daljnjeg će ovaj blog služiti za povremene recenzije, koncertne izveštaje, i druge tekstove o džezu.

Jazz Bunker, 02. 06. 2009.

2009-06-02T18:32:00.002+02:00

nomo - invisible cities (invisible cities, 2009)
medeski, martin & wood - padirecto (radiolarians 2, 2009)
sex mob - black and tan fantasy (sex mob meets medeski, 2009)
sex bob - mob rule 2 (little liza jane) (sex mob meets medeski, 2009)
louis sclavis - lost on the way (lost on the way, 2009)
medeski, martin & wood - amber girls (radiolarians 2, 2009)
medeski, martin & wood - chasen vs suribachi (radiolarians 2, 2009)
anderskov accident - lisbutin e mirkola (newspeak, 2008)
black motor - vainila (vaarat vastukset, 2009)
black motor - alma (vaarat vastukset, 2009)

Jazz Bunker, 26. 05. 2009.

2009-05-26T05:22:00.003+02:00

the rempis percussion quartet - the disappointment of parsley (the disappointment of parsley, 2009)
dennis gonzález & faruq z. bey - hymn for tomasz stanko (hymn for tomasz stanko, 2009)
dennis gonzález & faruq z. bey - kuntu (hymn for tomasz stanko, 2009)
follow follow - forks of the wa (v. a - variations in time/compiled by andy williams, 2008)
mulatu astatke & the heliocentrics - esketa dance (inspiration information, 2009)
jessica lurie - feathers of devils (zipa buka, 2002)
lucky 7's - sunny's bounce (pluto junkyard, 2009)
mike reed's loose assembly - tezetaye antchi lid (the speed of change, 2008)

Mary Halvorson - Dragon's Head (Firehouse 12, 2008)

2009-05-22T15:28:00.032+02:00

Žene u džezu od vajkada su bile egzotika. U formativnim godinama žanra, bile su neprikosnovene vladarke vokalnih ansambala, ali gotovo da je bilo nemoguće videti ih za saksofonom ili nekim drugim tradicionalnim instrumentom.

Situacija je polako počela da se menja krajem šezdesetih, s poslednjim velikim džez revolucijama i početkom post-modernog mešanja svega i svačega. Pijanistkinje Alice Coltrane i Carla Bley su i te kako imale šta da kažu, to jest - odsviraju, a vrata su počela da se otvaraju i za mnoge druge pripadnice tradicionalno ne-džezerskijeg pola.

Na izmaku prve decenije novog milenijuma, ovlašnim pogledom na podžanrove u kojima su se džezerke najviše istakle, sklon sam, na prvi pogled, neočekivanom zaključku - dame caruju fri džez scenom! Ženski senzibilitet se mogao očekivati kod pevački orijentisanih sastava, u velikim bendovima (Carla Bley, Maria Schneider), gde je kompozicija ispred napaljenog, brzometnog soliranja, ali u carstvu avangarde...?

Kad se malo bolje razmisli, upravo ovde je i najveća mogućnost poentiranja - tamo gde su uglavnom carevali agresivni, muževni saksofonisti, biće i najviše prostora za autonomni, lako prepoznatljiv, istančani izraz koji pravi razliku. Neka od najistaknutijih imena ženskog ogranka scene su pijanistkinje Irene Schweizer, Satoko Fujii, Sylvie Courvoisier, saksofonistkinje Lotte Anker, Ingrid Laubrock, Matana Roberts, fenomenalna bubnjarka Susie Ibarra...

I konačno, dolazimo do heroine ovog teksta - vanserijske gitaristkinje Mary Halvorson. Nakon školovanja u njujorškoj New School For Jazz & Contemporary Music, okrenutoj malim ansamblima i savremenom pristupu žanru, od 2002. nastupa s brojnim istaknutim avangardnim muzičarima, a meni najviše zapada za uho rad s Trevor Dunn's Trio Convulsant, gde njeno suptilno muziciranje dolazi u zanimljiv kontrast s metalskim rifovima i agresijom.

Prvi solo radovi, koji se mahom drže u okviru ustanovljenih avangardnih kanona, nisu mi privukli veliku pažnju, a preokret nastaje s prošlogodišnjim albumom Dragon's Head, ne kome u trio formaciji svira s kontrabasistom Johnom Hebertom i bubnjarem Chesom Smithom. Osobeni svirački stil konačno je upotpunjen i nagoveštajem kompozitorskog i aranžerskog sazrevanja, te pronalaženjem muzičara koji se dobro uklapaju u njen koncept.

Dragon's Head balansira između fri džezerskih svetonazora oličenih u avanturističkoj improvizaciji, i donekle rokerskog naboja pesama ispoljenog kroz pitke melodije odsvirane na gitari i čestu upotrebu distorzije. Fokus je, koliko na slobodnim solima i interakciji instrumenata, toliko i na razvijanju tema, a bend svira veoma organski i složno.

Već sam pomenuo "osobeni stil" Mary Halvorson, a vreme je i da se nešto više prozbori o tome. Nije nepoznanica da je gitara jedan od instrumenata koji nikad nije bio u prvom planu na džez sceni, pa ni među slobodnjacima, gde je ponajviše carevao i postavljao standarde britanac Derek Bailey. Halvorsonici je, stoga, ostao poprilično slobodan teren da napravi nešto svoje i prepoznatljivo bez preteranih eksurzrija u nategnuto eksperimentisanje.

Njen ton je lagan kao perce, nežan, ali i dovoljno bistar i prepoznatljiv da ne krene u škripu i devijacije izvan granica notnog sistema. S druge strane, kada oprži po distorziji, uspeva da pronađe pravu boju i meru i da bude, na neki način, veoma ženstvena čak i u izlivima agresije. I naposletku, dosta koristi tremolo/slajd štoseve, tako da sola vrlo često lelujaju, klize, tonovi se izlivaju iz glavnog toka i vraćaju u deliću sekunde, golicaju maštu i nadasve zabavljaju slušaoca.

Što se tiče kolektivnog rada benda, tu sve ide kao po loju - Hebertov ton je snažan, Smith svira raskošno, ali u najvećem delu albuma Halvorsonova sve drži pod kontrolom. Dinamika se ne odvija samo kroz smenu melodija i improvizacije, ili kroz odnose između instrumenata, gde svako može da svira i ritam i solo i da se smenjuje u tim ulogama bez ikakvih naglih brejkova, već i na liniji tiho-glasno, koja je rezultirala u nekoliko izvanrednih varijacija.

Konačan rezultat je opasno dobar i interesantan album. Dinamičan, dramatičan, naizmenično nežan i surov, i nadasve veoma kompaktan u svoj toj slobodi i avanturizmu. Mary Halvorson je skrenula pažnju na sebe ne samo kao još jedna žena koja je pronašla mesto pod suncem u "muškom" žanru, već pre svega kao neko ko je udahnuo novi život džez gitari, i ko će u narednim godinama (tek joj je 29!) imati priliku da naniže još mnoga remek-dela.

Jazz Bunker, 12. 05. 2009.

2009-05-12T01:25:00.002+02:00

alex cline - nourishing our roots (continuation, 2009)
alexandra grimal trio - forêts aléatoires (shape - live at the sunset, 2009)
full blast - higgs (black hole, 2009)
stone alliance - vaya mulatto (stone alliance, 1976)
the bridge quartet - strode rode (night, 2009)
the doppler trio - dark eyes (the doppler trio, 2007)
the doppler trio - texican mango (the doppler trio, 2007)
chris batchelor - the road, the sky, the moon (big air, 2009)
the thing - snusvisan (bag it, 2009)
chris batchelor - bracken (big air, 2009)

Jaz Bunker, 05. 05. 2009.

2009-05-05T03:48:00.003+02:00

the thing - hidegen fujinaka szelek (bag it, 2009)
the thing - drop the gun (bag it, 2009)
thomas chapin - pantheon (insomnia, 1992)
rempis percussion quartet - c slash sold at a ten percent discount (the disappointment of parsley, 2009)
denman maroney quintet - identity V (identity, 2009)
william parker ensemble - the inside song (the inside song of curtis mayfield, 2007)

Jazz Bunker, 21. 04. 2009.

2009-04-21T18:11:00.003+02:00

the nu band - lower east side blues (lower east side blues, 2009)
daniel levin trio - shape (fuhuffah, 2008)
guitto gargle - histerica sed (guitto gargle, 2008)
clouseaux - the awful green things from outerspace (beyond good and evil, 2006)
natsumen - no reason up to the death (one more summer shit, 2009)
clouseaux - beyond good and evil (beyond good and evil, 2006)
mary halvorson trio - sweeter than you (no. 4) (dragon's head, 2008)
the nu band - avanti galoppi (lower east side blues, 2009)
mike reed's loose assembly - the entire state of florida (last year's ghost, 2007)

Jazz Bunker, 14. 04. 2009.

2009-04-15T22:45:00.003+02:00

indigo trio - sho ya right (anaya, 2009)
conference call - the shining star (poetry in motion, 2008)
jeff gauthier goatette - satellites and sideburns (house of return, 2008)
mike reed's loose assembly - day of the dead (last year's ghost, 2007)
steve adams trio - equilibria (surface tension, 2009)
svein finnerud trio - plastic sun (plastic sun, 1970)
indigo trio - song for ma'at (ma-ah-t) (anaya, 2009)
indigo trio - wheatgrass (anaya, 2009)
mike reed's loose assembly - ghost writer (last year's ghost, 2007)

Jazz Bunker, 24. 03. 2009.

2009-04-15T22:24:00.002+02:00

cecil taylor - air (take 5) (the complete candid recordings, 1989)
maria kannegaard trio - camel walk (camel walk, 2009)
maria kannegaard trio - haunted (camel walk, 2009)
michel edelin trio - 2-3-4-5 (kuntu, 2009)
steven bernstein, marcus rojas, kresten osgood - thelonius (tattoos and mushrooms, 2009)
nik bärtsch - modul 27 (rea, 2004)
russ johnson - constantinople (save big, 2005)
steven bernstein, marcus rojas, kresten osgood - the beat-up blues (tattoos and mushrooms, 2009)

Jazz Bunker, 10. 03. 2009.

2009-03-12T19:04:00.002+01:00

mary halvorson trio - old nine two six four two dies (no. 10) (dragon's head, 2008)
gianluca petrella - trinkle, tinkle (indigo 4, 2006)
denman maroney quintet - identity I (identity, 2009)
paolo fresu & uri caine - blood money (think, 2009)
guitto gargle - gris collera (guitto gargle, 2008)
guitto gargle - luxia (guitto gargle, 2008)
misled children & odean pope - bananas foster (the misled children meet odean pope, 2008)
mary halvorson trio - screws loose (no. 8) (dragon's head, 2008)
mary halvorson trio - scant frame (no. 2) (dragon's head, 2008)
nels cline - epiphyllum (coward, 2009)
where they landed - glowing embers (this is, 2009)

Mark Feldman - Secrets (Tzadik, 2009)

2009-03-09T20:50:00.007+01:00

Mark Feldman je violinista koji se oduvek više isticao kao pomoćni muzičar nego kao vođa benda. Statistika je neumoljiva - izdao je tek desetak albuma pod svojim imenom, dok se u sporednoj ulozi pojavio na 50-ak džez izdanja, ali i na preko 200 (!!!) kantri albuma dok je bio studijski muzičar u Nešvilu.

Njegov angažman na njujorškoj sceni je usko vezan za Johna Zorna i njegovu izdavačku kuću Tzadik, gde se istakao kao dobar timski igrač i pouzdan solista. Album Secrets donosi prepoznatljiv i ne preterano originalan susret jevrejskog melosa i džeza, ali je odlična hemija između muzičara rezultirala pesmama koje se izdvajaju iz Tzadikovog proseka.

Četvorka koja svira na ovom albumu je impresivna. Pored violiniste Feldmana tu su pijanista Uri Caine, i ritam sekcija koja preko 15 godina čini oslonac Zornove postave Acoustic Masada - kontrabasista Greg Cohen i maestro na bubnjevima Joey Baron.

Neverovatna je lakoća s kojom ovi muzičari od sve samih klišea prave melodije koje ne iritiraju iako smo ih čuli već mnogo puta. Tajna je - po svoj prilici - u velikoj sviračkoj sigurnosti i uigranosti, poznavanju žanrova, ali i raznovrsnosti pesama. Baperski brzaci u kojima se Uri Caine šepuri raskošnim arsenalom tonova zvuče poput spontane improvizacije u klupskom ambijentu, folkerske melodije crpe snagu iz Feldmanove lirične interpretacije, dok su prava poslastica lagane numere u kojima se potpuno gubi džezerska oštrica, a dominira patetični zanos i jednostavnost.

Zamerke na račun ovog albuma nisu uočljive na prvi pogled, ali je jasno da klasično obrazovani muzičari i štreberi poput Marka Feldmana i Uri Cainea ne mogu da sviraju narodnjake poput cigana čergara ili kafanskih muzičara u nekoj bliskoistočnoj zabiti. A ako im već formalno obrazovanje u startu smanjuje kredibilitet, ostaje samo da se nadamo da će krajnji ishod biti u što većoj meri lišen kalkulacija.

Secrets u dobroj meri uspeva da izbegne uobičajena iskušenja i zamke. Feldman i drugari nisu imali ambiciju da naprave remek-delo za sva vremena, već da se opuste pred neke ambicioznije projekte, a takav pristup je, u ovom slučaju, doneo rezultat vredan pažnje.

Gutbucket - A Modest Proposal (Cuneiform, 2009)

2009-03-05T17:13:00.004+01:00

Duhovita četvorka iz Bruklina na četvrtom izdanju slavi razuzdani eklekticizam njujorške downtown jazz scene
(nastavak teksta)

Zu - Carboniferous (Ipecac, 2009)

2009-02-25T20:20:00.004+01:00

Najpristupačnije izdanje italijanskog trija koji već deset godina uspešno spaja fri džez, pank i metal
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 24. 02. 2009.

2009-02-25T20:13:00.002+01:00

borah bergman - quantum (luminescence, 2009)
borah bergman - parallax (luminescence, 2009)
the blue note 7 - mosaic (mosaic: the celebration, 2009)
keith jarrett - shawnuff (yesterdays, 2009)
medeski martin and wood - rolling son (radiolarians 1, 2008)
gerald cleaver, william parker, craig taborn - in trees (farmers by nature, 2009)
mark feldman - kel adon (secrets, 2009)
borah bergman - luma (luminescence, 2009)

Jazz Bunker, 17. 02. 2009.

2009-02-25T19:48:00.003+01:00

the flatlands collective - mission rocker (maatjes, 2009)
the flatlands collective - micro mood (maatjes, 2009)
mark feldman - lubavitcher nigun (secrets, 2009)
aki takase, rudi mahall - moonglow (evergreen, 2009)
enrico rava - outsider (new york days, 2009)
miles davis - it's about that time (cellar door sessions, 1970)
peter brotzmann - teilchencrash (black hole, 2009)
the flatlands collective - druil (maatjes, 2009)

Jazz Bunker, 10. 02. 2009.

2009-02-11T02:23:00.002+01:00

matthew shipp trio - gng (harmonic disorder, 2009)
gutbucket - i am a jelly doughnut (or a comentary on U.S. german relations post WW II) (a modest proposal, 2009)
matthew shipp trio - mel chi 2 (harmonic disorder, 2009)
matthew shipp trio - harmonic disorder (harmonic disorder, 2009)
conference call - next step (poetry in motion, 2008)
doctor structure - peter@heavensgate.org (godot stuck ... in traffic, 2003)
elephant 9 - directions (dodovoodoo, 2008)
blink - the mess (blink, 2008)
gutbucket - side effects may include (a modest proposal, 2009)

Jazz Bunker - novosti

2009-02-10T00:57:00.004+01:00

Početkom februara Jazz Bunker je promenio satnicu. U narednom periodu, ova emisija će biti emitovana utorkom od 14-15h. Program Radija SC se i dalje emituje preko internet stranice www.sczg.hr, a zagrebački studenti koji jedu u menzi Studentskog centra moći će da slušaju moj muzički izbor preko razglasa u vreme ručka!

Jazz Bunker, 03. 02. 2009.

2009-02-10T00:46:00.002+01:00

rudresh mahanthappa - looking out, looking in (apti, 2009)
david s. ware - crossing samsara (shakti, 2009)
gutbucket - a little anarchy never hurt anyone (a modest proposal, 2009)
zu - beata viscera (carboniferous, 2009)
john zorn - ineubi (the crucible, 2008)
gutbucket - doppelgänger's requiem (a modest proposal, 2009)
zu - axion (carboniferous, 2009)
bluebridge quartet - spektrum (aerotone, 2007)
valerio cosi - lovely blue cream (collected works, 2008)
briggan krauss, ikue mori, jim black - 61 cygni (h-alpha, 2008)
gutbucket - lucy ferment (a modest proposal, 2009)
enrico rava - count dracula (new york days, 2009)

Michael Bates' Outside Sources - Clockwise (Greenleaf Music, 2008)

2009-01-11T23:32:00.006+01:00

Mladi kanadski kontrabasista Michael Bates najveće je otkrovenje američke džez scene u prethodne 3-4 godine. Sve do pre nekoliko meseci ovo ime mi je bilo potpuno nepoznato, a pažnju mi je najzad privuklo to što je njegov aktuelni, treći album Clockwise izašao na etiketi Greenleaf, na čijem čelu je jedan od najuzbudljivijih savremenih džezera - trubač Dave Douglas.

Kao i mnogi drugi talentovani i slobodoumni džezeri današnjice, Bates se nikada nije zanimao samo za tvrdokorni mejnstrim. Na festivalima u Vankuveru je uživao u muzici fri džez velikana, a karijeru je počeo u hard kor i pank bendovima. Kasnije su mu veliku inspiraciju predstavljali klasičari poput Šostakoviča i Prokofjeva, a svi ovi uticaji naći će mesta na Batesovim albumima sa sastavom Outside Sorces.

Clockwise je, uzevši u obzir Batesovo neveliko iskustvo, neočekivano zrelo ostvarenje. Kompozicije su kompleksne i raznovrsne, aranžmani bez praznog hoda, a sola pažljivo dozirana i dramatična. Pedantnošću kojom odiše album može se podičiti malo koji džezer današnjice, a nameće se poređenje upravo sa Batesovim izdavačem i mentorom, Daveom Douglasom.

Bezmalo svaka pesma je malo remek-delo. Uvodna Great Exibition je u znaku čudesne igre trubača Russa Johnsona i klarinetiste/saksofoniste Quinsina Nachoffa. Čvrsta, ali raskošna kompozitorska ruka oseća se i u numerama Machinery, u kojoj se duvači ponovo nadigravaju, borbenim i dinamičnim Fellini i Marching i u završnoj, dramatičnoj The Russian School. Batesu nisu strani ni etno momenti, koji deluju iz senke, poput faktora iznenađenja. Pravoverni rokerski naboj kulja iz pesama Damasa i Bloodletting, a Rideau Medals i Lighthouse Keeping, koja asocira na francuze Louisa Sclavisa i Michela Portala, retke su numere u skroz laganom ritmu.

Teško je izdvojiti solističku zvezdu albuma, budući da Bates pre svega posvećuje pažnju kompoziciji i aranžmanu. Ali daleko od toga da nema dobrih sola. Russ Johnson i Quinsin Nachoff najviše briljiraju kada sviraju u paru, prepliću se i dopunjuju jedan drugog. Johnson je već donekle afirmisan muzičar, iako se o njemu još govori kao o talentu, dok je Nachoff za mene bio nepoznanica i prijatno iznenađenje, i utoliko sam više obraćao pažnju na njegovo muziciranje. Sola koja svira su skokovita, tonovi naglašeni, i pomalo podseća - gle čuda - na Douglasovog omiljenog mladog saksofonistu Donnija McCaslina. Ali ume itekako da zaprži i opaka slobodna sola. Bates je u drugom planu i dopušta kolegama da se razmašu - njegov doprinos se sastoji u stabilnom ritmu i čvrstim, gotovo rokerskim rifovima, a bubnjar Jeff Davis je još jedan pouzdan timski igrač.

Clockwise se nalazi u samom vrhu prošlogodišnje diskografske ponude, a Michael Bates je, sudeći po aktuelnom izdanju, na dobrom putu da postane jedan od najbitnijih muzičara savremene džez scene.

Intervju: Ken Thomson

2009-01-11T21:50:00.027+01:00

Heroji iz senke njujorške eksperimentalne downtown scene, energični jazz punkeri Gutbucket, izdali su četvrti album - A Modest Proposal. Za sada ga je moguće naručiti online preko zvanične internet prezentacije benda, od 20. januara kreće prodaja u prodavnicama, a nadam se da neće previše vremena proteći pre nego što album otpočne putešestvije nezvaničnim kanalima.

Vesele momke iz Gutbucketa sam upoznao na jesenjem koncertu u Zagrebu, kada su izveli gotovo sve pesme sa novog albuma, a prvi utisci su veoma obećavajući. Prvi put je pred zagrebačkom publikom zasvirao i novi bubnjar. O ovome i raznim drugim zabavnim momentima iz desetogodišnje istorije benda razgovarao sam sa saksofonistom Kenom Thomsonom.

Pre nešto više od godinu dana promenili ste bubnjara – na mesto Paula Chuffa došao je Adam Gold. Kako ste se odlučili za njega?

Adama poznajemo još od samog nastanka benda. Zapravo, on je svirao sa nama ranije, pa je bilo sasvim prirodno da se okrenemo njemu posle Paulovog odlaska. On je bio naš prvi i jedini izbor.

Koliko ova promena ima uticaja na zvuk benda?

U našem bendu su sva četiri člana oduvek bila podjednako važna. Kada se Adam pridružio bendu, smatrali smo neophodnim da počnemo da stvaramo novi repertoar u kome bi on bio važan šraf. Gold uglavnom svira jednostavnije od Paula, pa se u skladu s tim promenio i naš način pisanja pesama. To je delimično i smer u kome smo se spontano razvijali kao kompozitori.

Kako bi opisao vaš novi album?

Ovo je album na kome smo, u poređenju sa prethodnim izdanjima, najviše svirali kao kolektiv. Iz svakog albuma smo nešto naučili i mislim da je ovaj najbolji - ali to svako misli, zar ne?!

Uvek smo isprobavali razne studijske eksperimente, a na ovom albumu smo pokušali da stvorimo slojevitiji i masivniji zvuk nego što bismo mogli da napravimo samo nas četvorica. Kada smo snimali prve dve ploče trudili smo se da napravimo živi zvuk, bez studijskih trikova. Na prethodnom albumu (Sludge Test) smo diskretno nasnimavali instrumente da bismo zvučali energičnije, a ovde su nasnimljene deonice ravnopravne sa osnovnim instrumentima. Što se mene tiče, odustao sam od principa da moram uvek da sviram alt saksofon, i na nekoliko pesama sam ga potpuno odbacio i svirao bariton.

Pretprošle godine ste svirali u Carnegie Hallu s klasičarskim orkestrom. Kakvi su tvoji utisci s tog koncerta?

Napisao sam jednu kompoziciju za grupu American Composers Orchestra, i oni su izrazili želju da je izvedu sa nama. Na našu sreću, sasvim je očekivano bilo daorkestar koji se usudi da svira sa nama i inače ima raznovrstan repertoar, pa mi se čini da je komad dobro prošao. Planiramo nešto slično i sa jednim studentskim orkestrom u Rochesteru.

Voleo bih da ovako nešto radimo češće i da napravimo kompletan album ili celovečernji koncert Gutbucketa sa nekim orkestrom, i da svi komponujemo. Međutim, nije tako lako naći avanturistički nastrojene orkestre!

Radili ste muziku i za jedan crtani film. Koliko vam je ovo iskustvo bilo različito od pravljenja muzike za bend?

Muziku za crtani film “Johnny the Giant Killer” smo pisali sva četvorica. Podelili smo film na nekoliko celina i svako je napisao muziku za jedan deo. Kasnije smo pisani materijal razrađivali na probama, i često smo jedni drugima krali ideje da bismo napravili povezanu celinu. Iskreno, nismo imali baš jasnu predstavu kako će to da zvuči na kraju, ali bili smo veoma zadovoljni kako je sve ispalo.

Pisanje za film je veoma zabavno zato što ideje i melodije nastaju bukvalno iz slika. Meni je, u neku ruku, lakše da pišem na osnovu „skice“ . Sviranje uz film je u početku bilo veoma izazovno, ali sad smo se navikli. Imaš drugačiji osećaj vremena i muzike zato što je film tvoj vodič, a ne zadati ritam. Ako kasniš, moraš da ubrzaš! Ako si ispred, usporiš ili ubaciš improvizaciju da bi se ponovo vratio u normalu. Sada već poznajemo film toliko dobro da možemo da se snađemo u svakom trenutku.

Na vašem sajtu sam pročitao da s vremena na vreme radite neobične stvari na koncertima: igrali ste odbojku, svirali sa povezima preko očiju...da li planirate takve stvari ili je sve spontano?

Uglavnom smo ih planirali, i bilo nam je veoma zabavno. Ali to smo radili uglavnom tokom prvih godina rada benda. Sada smo koncentrisani na muziku i ne brinemo mnogo o drugim stvarima.

Postoji li razlika između evropske i američke publike na vašim koncertima?

Nema velikih razlika. Amerikanci obično stoje, ali ima takvih koncerata i u Evropi. U različitim gradovima različito reaguju. Nama odgovara šta god da se dešava.

Ima li u Njujorku dovoljno koncertnih prostora za bendove poput Gutbucketa?

Situacija je teška. Gotovo svaki muzičar ili bend svakih par godina prelazi u neko novo mesto za svirku. Od klubova se ne može očekivati da traju duže od, recimo, tri godine. Problem je što vlada ne veruje u kulturu i što ne postoji budžet za muziku, tako da klubovi daju sve od sebe, a onda se zatvaraju. Dobra stvar kod Njujorka je što postoji dovoljno kreativne energije da se scena ne ugasi čak ni ako muzički biznis i dalje bude surov prema bendovima.

Kako je zatvaranje kultnog kluba Tonic uticalo na njujoršku avangardnu scenu?

Zatvaranje Tonica je, bez sumnje, bio veliki udarac. Najveći deo scene se sada preselio u Bruklin. Klubovi kao što su Zebulon, Barbes, i Tea and Lounge popunjavaju prazninu. I John Zorn radi pravu stvar sa klubom Stone.

Koje mlade njujorške muzičare i bendove najviše voliš?

To je teško pitanje. Ne izlazim dovoljno često da bih mogao da čujem nove bendove, voleo bih da mogu...previše sam zaposlen da bih uopšte slušao druge muzičare! Prvo mi padaju na pamet sledeći bendovi:

Jerseyband
So Percussion
World/Inferno Friendship Society (OK, ovde ja sviram!)
Fire in July (sviram i u ovom bendu!)
Rashanim
M Shanghai String Band
The Suite Unraveling

Pozdrav!

Jazz Bunker, 17. 12. 2008.

2008-12-18T00:20:00.004+01:00

the tonny williams' lifetime - emergency! (emergency, 1969)
adrew hill - flight 19 (point of departure, 1964)
louis sclavis - bakiff (ellington on the air, 1992)
dave holland - what goes around (what goes around, 2002)
trio 3 - lope (time being, 2006)
steve swell's slammin' the infinite - remember now (remember now, 2005)
jason moran - foot under foot (black stars, 2001)
mario pavone sextet - second-term blues (deez to blues, 2006)

Jazz Bunker, 10. 12. 2008.

2008-12-18T00:08:00.002+01:00

billy bang - reflections (vietnam: reflections, 2005)
ran blake with ricky ford & steve lacy - mine (that certain feeling, 1990)
dkv trio - double holiday (baraka, 1997)
fred anderson bernice (birdhouse, 1995)
eivind_aarset - drobak saray (sonic codex, 2007)
acoustic ladyland - new me (skinny grin, 2007)
michael bates' outside sources - prokofiev (a fine balance, 2006)

Jazz Bunker, 03. 12. 2008.

2008-12-04T02:07:00.002+01:00

william parker quartet - grove sweet (petit oiseau, 2008)
pulcinella - les loups sortent de la bergerie (clou d'estrade, 2008)
donny mccaslin - excursion (recommended tools, 2008)
the antripodean collective - the massacre of the egos (the massacre of the egos, 2008)
revolutionary snake ensemble - minor vee (forked tounge, 2008)
christophe marguet - extase violette (i-trane, 2008)
mostly other people do the killing - drainlick (this is our moosic, 2008)
the tiptons - vorrei dire due parole (surrounded by horns, 2004)
mostly other people do the killing - two boot jacks (this is our moosic, 2008)

Jazz Bunker, 26. 11. 2008.

2008-11-29T00:15:00.002+01:00

le gros cube - polka (polar mood, 2008)
antonello salis, joey baron - hands for dance (keys and skins, 2008)
francois corneloup - luez entre deux eaux (next, 2008)
francois corneloup - homeless hymn (next, 2008)
vandermark, nagl, thomas, reisinger - hat and beard (c.o.d.e, 2008)
tetterapadequ - britney (and the missing r, 2008)
ted sirota's rebel souls - knife (breeding resistance, 2004)
sabir mateen quartet - one with all (other places other spaces, 2008)
katayama hiroaki trio - 504 (ninety-nine, 1999)
workshop de lyon - le tracteur de lilly (cote rue, 2004)
john medeski, billy martin - thundercloud (mago, 2007)
ted reichman - distortion 1 (emigre, 2003)

Jazz Bunker, 19. 11. 2008.

2008-11-19T23:15:00.003+01:00

the bad plus - variation d' apollon (for all i care, 2008)
dave douglas - strange liberation (strange liberation, 2004)
erik friedlander - hop skip (broken arm trio, 2008)
pulcinella - o mais (clou d'estrade, 2008)
kris davis - minnow bucket (rye eclipse, 2008)
lotte anker, sylvie courvoisier, ikue mori - ostrich war (alien huddle, 2008)
michael bates - bloodletting (clockwise, 2008)
the thing - gluttony 1 (now and forever, 2008)
pulcinella - hippocampelephantocamelos (clou d'estrade, 2008)

N.O. Jazz Festival (2) - Globe Unity Orchestra, The Claudia Quintet

2008-11-18T17:26:00.006+01:00

Moje drugo zagrebačko veče, a ko zna koje festivalsko, otvorila je 12-očlana nemačka postava Globe Unity Orchestra. Ovaj bend je, pod dirigentskom palicom legende evropskog free-jazza, pijaniste Alexandera Von Schlippenbacha, nastao davne 1966, preživeo je brojne personalne promene i jednu dugačku pauzu u radu, da bi se u novom milenijumu ponovo vratio na scenu.

Tonska proba je nagoveštavala nesvakidašnji događaj. Na bini se nalazio samo jedan bubnjar, dok su zvuci duvačkih instrumenata dopirali sa svih strana - trombon odnekud iza zavese, jedna truba iz srca dvorane, kao da su se čuli neki saksofoni iz udaljenog bekstejdža...nimalo lak posao za tonce, kojima bi svakog časa neko iz benda sugerisao ovo ili ono, a jedva da se bilo šta čulo od muzike.

Polako se skuplja na bini i ostatak družine (nabrajanje imena bi predugo trajalo), a buka je sve veća. Tu su dva bubnjara, klavir, i devet duvača okupljenih u polukružnoj formaciji. Ekipa je uglavnom poprilično matora, ali vizuelno šarolika - ima i malih i visokih, mršavih i debelih, brkatih i ćosavih, ozbiljnih, ležernih, kosatih, pedantnih, neurednih...obučeni po poslednjoj samoupravnoj modi, u nekim retro odelima, a bilo je i belih košulja i kravata. Kada biste nekog od njih videli na ulici, pomislili biste da se radi o običnim i skromnim ljudima, koji uredno plaćaju porez, rade neki kancelarijski posao u državnoj firmi ili mirno krckaju penzionerske dane igrajući se sa unucima. I ne bi vam nikad palo na pamet da se radi o pionirima evropske free-jazz scene, veoma žive i stilski odmaknute od prekookeanskih uzora. Ukratko, skupina istinskih avanturista i ekscentrika.

A sam koncert je bio - neverovatan! Teško je, bez slušanja na licu mesta, zamisliti silinu zvuka koju uživo pravi devet duvačkih instrumenata, klavir i dva besna bubnjara. Muzika je iščašena, jezovita i preteća, kao da im je sam Satana dirigent i kompozitor. I zašto je ta preglasna i aritmična muzika bez melodije tako uzbudljiva? Najlakše bih mogao da objasnim preko poređenja sa horor filmovima - iako su puni jeze i gadosti, privlači nas intenzitet doživljaja, nešto što više udara u stomak neko što podstiče na intelektualnu akrobatiku. Ali nije svaki horor dobar, pa tako ni svaki free-jazz bend koji podiže nesnosnu buku. Globe Unity Orchestra se ističu izvanrednim solistima, kojih ima u izobilju.

Koncept svirke je sledeći: izvodi se jedna dugačka improvizacija. Prvo sviraju svi zajedno, pa neko od njih ponaosob, pa ponovo ceo bend, pa sledeći solista, i tako dok svih dvanaestoro ne dobiju svojih nekoliko minuta. Svi do jednog su odsvirali izvanredna sola! Kao kontrast sablasnim orkestarskim deonicama, većina duvača je svoje improvizacije odsvirala skokovito, sa puno harmonskih egzibicija i humora, praveći elegantan balans između ozbiljnog i ležernog pristupa muziciranju. I tako, tokom nešto više od sat vremena, smenjivala su se i moja osećanja - povremeno bih zažmurio od siline zvuka, prepuštajući se muzici bez pokušaja da je raščlanim na sastavne delove i pohvatam razasute konce, a već sledećeg trenutka bih uhvatio sebe kako se radosno osmehujem tokom sola, usput sumanuto cupkajući u još sumanutijem ritmu dva bubnja.

Muziku free-jazz sastava, pa još ovolikog formata, retko slušam kod kuće. Ali kada se nađem na ovakvom koncertu, dolazi do preokreta. Magija koja nastaje nije tek odblesak tamo nekih tonskih zapisa, već neponovljivi događaj najvećeg mogućeg intenziteta.

***** ***** ***** ***** *****

The Claudia Quintet je, za razliku od Globe Unity Orchestra, bend koji sam najviše slušao ranije od svega što sam gledao na ovogodišnjem N.O. Jazzu, ali sam se pribojavao da ne mogu previše da me iznenade na koncertu. Njihova muzika ima veoma jasnu strukturu, precizan ritam i melodije, a improvizacije su strogo kontrolisane. Nije mi delovalo kao da imaju previše manevarskog prostora za živi nastup.

Umesto odlaska na koncert laptop/klavir dueta Sonus & Anima, koji je svirao u polukružnoj dvorani, nastavio sam druženje sa Cvetanom (pomenuh ga u prošlom tekstu) i toncima koji su veoma brzo odradili posao oko pripreme poslednjeg nastupa. Do ruku mi je dopao rider Claudia Quinteta, a naročito su mi bili zabavni zahtevi vezani za boravak u bekstejdžu. Tražili su "non-smoking" prostoriju, u kojoj će ih čekati "water/juice/fruits", a posebno se napominje - "no drugs or alchohol"! Fini neki momci.

Koncert nije bio u potpunosti posvećen promociji poslednjeg studijskog albuma "For", kako bi bilo očekivano, već su prošarali setlistu raznovrsnim repertoarom. I zaista, bend uživo zvuči skoro kao na studijskim snimcima, ali ne marim previše - tu su meni dragi muzičari i dobro poznate pesme koje sam puno puta slušao. A najveća radost je usledila vrlo brzo, kada su odsvirali "They point...glance...whisper...then snicker...", meni omiljenu pesmu iz njihovog opusa. Ovde su, doduše, uveli neke inovacije - od polovine pesma ide u sporijem i drugačijem ritmu nego na albumu, a vibrafonista Matt Moran je dobio popriličan prostor za soliranje.

Što se tiče pojedinačnih utisaka, vidi se da je John Hollenbeck na bubnjevima alfa i omega benda. Dinamičnim i preciznim ritmovima on postavlja okvire ostalim muzičarima. Chris Speed je saksofonista/klarinetista istančanog senzibiliteta, koji posvećuje punu pažnju svakom odsviranom tonu. Harmonikaš Ted Reichman i Drew Gress na kontrabasu su mahom bili u drugom planu, a već pomenuti Matt Moran mi je bio najprijatnije iznenađenje. Slušajući albume, uvek sam se uvek više ložio na Speeda ili na samu kompoziciju, a vibrafon mi je bio sporedan. Isto tako, ovaj instrument nisam imao priliku da slušam prečesto na koncertima. Pada mi na pamet izvesni marginalac Eldad Tarmu, koji nekim čudom svira po Srbiji češće i mnogih domaćih muzičara. Sve u svemu, Moran se pobrinuo da makar na to jedno veče razmišljam o vibrafonu kao o retko prijatnom instrumentu, neobične i zanimljive boje tona.

I ovde je bila slična situacija kao prethodne festivalske večeri - publika je počela da se osipa već posle par pesama. Možda je termin bio fatalan (treći koncert po redu, posle 23h), možda su se i ljudi smorili...uglavnom, imao sam utisak da se i Hollenbeck smorio mlakom reakcijom publike, pa je već posle četvrte pesme najavio "last song for tonight". Kada je završen zvanični 40-ominutni set, pola ljudi je otišlo, pola tražilo bis, pa su se upalila svetla baš kad su muzičari krenuli da se vraćaju na binu, a odmah zatim ugasila...na kraju odsviraše još jednu pesmu, na moju veliku radost.

Šteta je - zbog atmosfere - što ovaj koncert nije bio u nekom drugom terminu, ali sama svirka je u najvećoj meri zadovoljila moje standarde. Do sledećeg N.O. Jazza, ostaje mi puno prijatnih uspomena!

N.O. Jazz Festival (1) - Alexander Balanescu, The Engines, Larry Ochs

2008-11-14T13:32:00.011+01:00

Otkad sam čuo za zagrebački N.O. Jazz Festival (N.O. - not only) pre 3-4 godine, ne mogu da se načudim koliko je njihov program u skladu sa mojim muzičkim ukusom. Ponekad mi deluje kao da je line-up pravljen baš po mojim željama, a bilo je i situacija da za neke odlične muzičare i bendove prvi put čujem povodom festivala. I ugađanje i edukacija!

Prvi put sam bio na No Jazzu pre tri godine, kada sam gledao Dave Douglasov Keystone Sextet i opskurne punk-jazzere The Hub. Sledeće izdanje sam propustio, a prošle godine sam ispratio ceo festival i odgledao gomilu odličnih koncerata, upoznao i intervjuisao neke od omiljenih muzičara (William Parker, Satoko Fujii, Wayne Horvitz) i stekao još neka zanimljiva poznanstva.

Konačno, ove godine sam iz raznih razloga pomišljao da ipak ne odem, ali na kraju nisam odoleo i skrcah poslednje dinare da bih odgledao par dragih bendova.

Diskurzivni glamur

Alexander Balanescu je poznat beogradskoj publici po koncertu koji je održao na Ring Ringu pre četiri godine, a kako čujem i u Hrvatskoj je gostovao već nekoliko puta. Pre dolaska u Zagreb nisam znao ništa o njemu, sem da je neka bitna avangardna faca i da svira violinu. Ali nisam previše brinuo zbog toga - došao sam da gledam neke druge bendove. Ako Balanescu ne bude OK, nikom ništa, ako mi se svidi - još bolje.

Po starom dobrom običaju, nacrtao sam se u koncertnoj dvorani (Teatar &TD) još za vreme tonske probe. Ispred bine se vrzma neki fotograf i škljoca do iznemoglosti. Deluje poznato...da, to je Cvetan, novinar iz Bugarske, koga sam upoznao na prošlogodišnjem No Jazzu! U međuvremenu smo se sreli i na Ring Ringu u maju, a evo nas i sada, ponovo na mestu zločina. Sjajan lik i odličan sagovornik na temu savremenog jazza, koji ima sreću da mu tekstove objavljuje nekoliko bugarskih magazina. Čak i kada se bavi ovako nekomercijalnim manifestacijama.

No, okrenimo se koncertu. U dvorani se skupilo oko 150 ljudi i kreće svirka. Uz elegantno skockanog Balanescua, na bini su ležerni sopran saksofonista Javier Girotto i perkusionista Zlatko Kaučić. Prva numera počinje njegovim tihim uvodom. Avangardno čeprkanje po neobičnim sazvučjima kakvog sam se i previše nagledao, i koje za sada ne zvuči ni najmanje zanimljivo. Situacija se popravlja kada mu se priključe Balanescu i Girotto...ali ne baš sasvim. Nešto i dalje škripi sa tim perkusijama. Zvuče previše hladno i izopšteno, samozadovoljno. Balanescu i Girotto ostavljaju daleko bolji utisak i sve vreme zamišljam kako bih mnogo radije slušao samo njih dvojicu, bez (a)ritmičke podrške.

Kada se radi o načelnoj orijentaciji, ima tu i free-jazza, i etna, i moderne kompozicije. Balanescu se trudi da, pomalo na silu, pomiri konceptualni pristup komponovanju i improvizaciji sa izlivima nesputanih, divljih sola. U takvom odnosu snaga etno momenti gube svoju oštricu i izvornu neposrednost, neretko grcajući u opštim mestima. Tako, na primer, "strasno" sviranje violine se često svodi tek na brzopotezno gudanje (u okviru jednostavnih melodijskih fraza), i trebalo bi da asocira na razuzdani ciganski melos. Ali nikako ne uspevam da se uživim i prepustim zvucima sa bine.

Ovaj koncert mi ne bio ostao u naročito lepom sećanju da nije bilo maestralnog Girotta. Soprano saksofon je instrument specifične boje tona, koji ne udara toliko na prvu loptu kao recimo tenor ili bariton. U sporijim pasažima ima tendenciju da zvuči previše mekano (čak i ljigavo), dok u brzim free eksurzijama, u visokom registru, zna da bude iritantan i naporan. Naravoučenije - soprano sax će zvučati ubojito samo u rukama najvećih majstora. A Girotto to jeste. Kao što sam već ranije pomenuo, kod njega nema nikakve zadrške i kalkulacija - od prvog po poslednjeg tona svira punom parom, vatreno i emotivno. Uz to je i veoma raznovrstan - u sporijim delovima frazira kratko, isprekidano i precizno, naglašava svaki ton. Kada ubrza, barata raskošnim harmonskim arsenalom, i podseća na najbolja Coltraneova sola na sopranu. Falset mu je veoma uverljiv i prodoran.

O Balanescuovom nastupu je teško dati definitivan sud, pošto njegov koncept puca po slabo spojenim šavovima i ostavlja na vetrometini nekoliko manjih celina raznolikog kvaliteta. Uzbudljivi momenti su bili u manjini, ali bez sumnje vredni odlaska na koncert.

Godina čikaške zabave

The Engines su bend koji je snimio album prvenac prošle godine, ali se radi o itekako iskusnim muzičarima sa žive čikaške scene. Saksofonista Dave Rempis i Tim Daisy su članovi Vandermark 5 (početkom godine izdali su odličan album Beat Reader), trombonista Jeb Bishop je sve do pre par godina bio član ovog sastava, a (kontra)basista Nate McBride je takođe veoma aktivan u raznim lokalnim postavkama. S obzirom na ovakav background, ne treba da čudi što je njihova muzika u najvećoj meri pod uticajem Kena Vandermarka - na razmeđi post-bopa i free-jazza, sa diskretnim uplivima noise rocka i funka.

Ovaj koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD - mom omiljenom koncertnom prostoru u Zagrebu, ako ne i šire. Ispred bine je postavljeno nekoliko redova stolica, a moglo se i stajati sa strane. Ja sam brže-bolje pohrlio u prvi red i zauzeo mesto u sredini. Ovaj koncert sam čekao sa naročitim nestrpljenjem i posle ubedljive predigre - početkom godine sam se navukao na već pomenuti album Vandermark 5, na Ring Ringu su Ken Vandermark i Tim Daisy imali fenomenalan nastup, a pre par meseci sam sasvim slučajno naleteo na album The Engines i brzo ga zavoleo.

I evo ih! Dave Rempis izgleda mlađe nego što sam ga zamišljao, deluje sasvim dobroćudno i bezazleno. Ali samo dok ne počne da svira! Stari dobri Tim Daisy i dalje nosi isti kačket i fazoniranu bradicu, kao i pre pola godine na Ring Ringu. Izgleda kao neki MTV lik koga biste lakše zamislili u Linkin Parku/Limp Bizkitu nego u prestižnom avant/jazz sastavu - još jedan zabavan obrt! Jeb Bishop mi je takoreći iznad glave, na pola metra od stolice, a Nate McBride je u pozadini. Pored kontrabasa, sviraće i neobičnu bas gitaru - rustični ručni rad, nelakirana boja drveta, a na mestu potenciometara se nalaze samo dve rupe.

Svirka počinje njihovom najboljom numerom, brzom i energičnom Jet Lag, koja zvuči još besnije nego na albumu. Daisy bije po bubnjevima iz sve snage, bas pravi mikrofoniju, a Rempis sipa prepoznatljiva oštra sola. Bishop iz senke čeka svojih pet minuta, a ja sam več u euforičnom stanju - razrogačenih očiju i otvorenih usta pratim svaki pokret i zvuk sa bine.

Glavni adut su ispucali već na početku koncerta, ali imaće šta da ponude i u nastavku. Ono što nisam očekivao je pregršt novih pesama. Mislio sam da se ova ekipa skupila za jednokratnu album/turneja avanturu, ali ispostavilo se da imaju dugoročnije planove. Jeb Bishop istupa kao glasnogovornik benda, a i tokom svirke deluje naprženije od ostale družine. U njegovim rukama trombon ne zvuči previše konvencionalno - umesto ispaljivanja tečnih, pumpajućih i pomalo humorističnih fraza, on svira isprekidano, napeto, oscilira između buke i potpune tišine. Jako zanimljiv instrumentalista. Ali pravi spektakl nastupa kada Bishop i Rempis soliraju istovremeno - bistar zvuk saksofona i opori trombon se prepliću, zapliću, upadaju jedno drugom "u reč"...kao da su instrumenti preuzeli ljudske osobine i svađaju se, a svaki od njih raspolaže besprekornom visprenošću i erudicijom!

Tim Daisy je očekivano pouzdan, a naročito briljira u dijalogu sa Rempisom. Imam utisak da mu više leže dueti nego veći formati. Ali ne treba uzeti za zlo što nismo čuli više njegovih bravura - Daisy i McBride su bili tu da iznesu na svojim plećima kompleksne aranžmane i pomognu duvačima da se istaknu.

The Engines su ispunili sva moja očekivanja i sa lakoćom zasenili preostala dva benda koja su svirala te festivalske večeri.

Larry van sebe

Poslednji termin, ponovo u glavnoj dvorani, bio je rezervisan za saksofonistu Larrija Ochsa, koji je na prošlogodišnjem festivalu imao odličan nastup. Tada su u njegovom bendu bili pijanistkinja Satoko Fujii i trubač Natsuki Tamura, bračni par i fantastičan muzički tandem. Ovom prilikom je Ochs, uz već standardnog Scotta Amendolu na bubnjevima, ponovo regrutovao muzičare sa dalekog istoka - pevačicu Dohee Lee i čelistkinju Okkyung Lee.

Dohee je zgodna poput manekenke i peva kao veštica. Diamanda Gallas sa dubokim glasom. Okkyung Lee se više služi gudalom nego prstima, i bliža je klasičarskoj avangardi i modernoj kompoziciji nego jazzu. To samo po sebi ne mora da bude loše, ali u ovakvoj postavi ne ostavlja dobar utisak. Kao da se bend sastoji od dve odvojene celine - ženske sa jedne, a muški sa druge strane. Primetan je trud čitavog benda da zvuči homogeno, ali ne mogu da se otmem utisku da Ochs i Amendola zvuče mnogo bolje i smislenije kada, u retkim trenucima, sviraju bez pratnje double Lee tandema. Da zlo bude veće, Ochs se za ovu priliku odrekao svojih glavnih aduta - skokovitih prelazaka iz visokog u niski registar (i obrnuto) i pedantne dramaturgije. Umesto toga, on mahom svira jednostavno, sa puno ravnih i dugih tonova. Dosadno.

Kada sam se na kraju koncerta osvrnuo oko sebe, primetio sam da je tek dvadesetak ljudi dočekalo poslednju numeru. Bilo mi je i pomalo žao zbog toga, iako se Larry nije predstavio u najboljem izdanju. Nije bilo ni poziva na bis. Brzo smo se razišli, a ovog nastupa se neću još dugo sećati.

William Parker - Double Sunrise Over Neptune (AUM Fidelity, 2008)

2008-11-03T14:46:00.007+01:00

Klikni na sliku!

Jazz Bunker, 29. 10. 2008.

2008-10-30T00:19:00.002+01:00

matthew shipp quartet - cosmic suite part 1 (cosmic suite, 2008)
steve lehman - analog moment (on meaning, 2008)
steve lehman - open music (on meaning, 2008)
kris davis - prairie eyes (rye eclipse, 2008)
satoko fujii - tornado (heat wave, 2008)
trio braam/de joode/vachter - songs each night (change this song, 2006)
harris eisenstadt - rice and fish/liiti liiti (guewel, 2008)
noble, edwards, ward - nerve ending (deadeye tricksters, 2008)
john zorn - mystic circles (dreamers, 2008)
roy nathanson - home (sotto voce, 2006)

Beogradski džez festival (2) - 27. 10. 2008.

2008-10-28T20:11:00.002+01:00

Iznenadno otkazivanje nastupa Bireli Lagrenea ostalo je u senci odličnih koncerata Rabih Abou-Khalila u glavnom, i The Bad Plus u pratećem programu
(nastavak teksta)

Beogradski džez festival (1) - 24. 10. 2008.

2008-10-25T23:12:00.004+02:00

Trubački veteran Jon Faddis i počasni pijanista Cameron Munter s jedne, i mladi violončelista i trombonista Dana Leong s druge strane privukli su upadljivo različitu publiku
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 22. 10. 2008.

2008-10-23T01:36:00.004+02:00

original silence - argument left hanging - rubber cement (the second original silence, 2008)
medeski, martin & wood - muchas gracias (radiolarians 1, 2008)
the bad plus - fém (etude no. 8) (for all i care, 2008)
michael bates - fellini (clockwise, 2008)
the bad plus - semi-simple variations (for all i care, 2008)
jacob anderskov trio - 11th song (scraggly music, 2001)
william parker - lights of lake george (double sunrise over neptune, 2008)

Intervju - Dana Leong

2008-10-21T19:10:00.003+02:00

Svirao sam u klasičnim orkestrima, big bendovima, malim džez sastavima, salsu, pop, rok i kamernu muziku. Oduvek sam slušao sve i svašta i kombinovao elemente iz omiljenih žanrova - klasike, džeza, roka i hip hopa
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 15. 10. 2008.

2008-10-15T23:13:00.004+02:00

yaron herman trio - army of me (a time for everything, 2007)
pharoah sanders - you've got to have freedom (journey to the one, 1980)
bryan lopes trio - bouncy pants (s/t, 2008)
curlew - the hardwood (curlew, 1984)
human feel - cat heaven (galore, 2007)
denman maroney quartet - kilter (gaga, 2008)
fieldwork - rai (door, 2008)
aldo romano - black and blue (just jazz, 2008)
szilard mezei ensemble - fohasz (petition) (nad-reed, 2008)

Original Silence - The Second Original Silence

2008-10-07T13:02:00.004+02:00

Iza tajanstvenog imena Original Silence kriju se velikani alternativnog gitarskog zvuka sa obe strane velike bare i najveći avanturisti evropskog jazza. Neka vas naziv benda ne zavara - umesto prvobitne tišine, ovde je na delu Veliki prasak
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 01. 10. 2008.

2008-10-02T14:24:00.002+02:00

bobby previte & the new bump - set the alarm for monday (set the alarm for monday, 2008)
elephant 9 - i cover the mountain top (dodovoodoo, 2008)
dave rempis, jeb bishop, nate mcbride, tim daisy - jet lag (the engines, 2007)
imi kollektief - frevo sonoris causa (snug as a gun, 2006)
bill frisell - struggle (history, mistery, 2008)
bobby previte & the new bump - there was something in my drink (set the alarm for monday, 2008)
angles - every woman is a tree (every woman is a tree, 2008)
strange party orchestra - travellers' tale (travellers' tale, 2003)
todd sickafoose - paper trombones (tiny resistors, 2008)

Zagrebačke radosti (3) – Gutbucket (22. 09. 2008.)

2008-09-26T18:37:00.016+02:00

Koncert je održan u polukružnoj dvorani Teatra &TD, malom i intimnom prostoru koji je idealan za svirke ovog tipa. Bina je vrlo niska, tako da je publika veoma blizu i bezmalo na istoj ravni sa muzičarima. Gutbucket je bend koji često svira bez razglasa - bubanj i saksofon idu “na suvo“, a električni kontrabas i gitara samo preko matičnih pojačala. Tako je bilo i ovog puta, pa je od velikog značaja bila i akustika dvorane, koja je sasvim zadovoljavajuća. U publici - kao i na koncertu MU - nešto više od sto ljudi, ali fino raspoređenih po nevelikom prostoru, koji je delovao dobro popunjeno. Sa strane je smešten improvizovani štand sa CD-ovima, DVD-jevima, majicama i bedževima, koji sam overio odmah po završetku koncerta.

Bend se pojavljuje na bini, a pored mene jedan visoki lik odmah kreće sa glasnim ovacijama. Nosi Gutbucket majicu. A smislio je i muzičke želje: „Snarling Wrath Of Angry Gods!“ Zabavan neki mladić. I zaista, Gutbucket otvaraju set pomenutom pesmom, od koje me momentalno podilaze žmarci, a telo samo od sebe kreće da se trza u neočekivanim pravcima.

Saksofonista Ken Thomson je pravi šoumen i jedan od scenski najuzubudljivijih muzičara koje sam ikad gledao uživo. Dok svira, bez prestanka se kreće po bini, a svaki pokret koji načini je zabavan, spontan, i u savršenom skladu sa muzikom. Strast izbija iz svakog odsviranog tona, prolivaju se litri znoja. Ostatak benda deluje nešto uravnoteženije, ali svi sviraju besprekorno.

Nakon uvodne buke „besnih bogova“, na repertoaru su mahom pesme sa novog albuma, koji će se naći u prodaji početkom sledeće godine. Sudeći po premijernom slušanju, reklo bi se da Gutbucket ne posustaju. Izbrojao sam 9 novih pesama, od kojih su tek dve nešto manje zanimljive, dok su ostale prva liga. U pauzama promocije novog materijala ređaju se dobro poznate pesme sa poslednjeg objavljenog albuma „Sludge Test“.

Na sredini koncerta ponovo je u prvom planu Gutbucket fan sa početka priče. Javlja se sa novim muzičkim željama, ali ovoga puta ima i spreman propratni materijal. Naime, odnekud je izvadio svežanj listova velikog formata, sa ispisanim nazivima nekolicine Gutbucket pesama, i poređao ih duž bine! Uglavnom se radi o starijem materijalu, koji bend izvodi retko ili nikad, pa je tako i sada bila mala verovatnoća da će neka od tih želja biti uslišena.

Bend se silno zabavio ovakvim razvojem događaja. Thomson je zbijao razne šale, a kontrabasista Eric Rockwin je, tokom izvođenja jedne od novih pesama, dohvatio papir sa natpisom „Throsp%“ (naziv pesme sa albuma Sludge Test), zgužvao ga, stavio između žica, i odsvirao veoma žestok noise solo. Ipak, od svih naručenih pesama (bilo ih je 7-8) odsvirane su samo sve, koje su ionako bile na setlisti. Očigledno je da Gutbucket ne vole kompromise.

Na bisu je Thomson upitao hocemo li brzu pa sporu pesmu, ili sporu pa brzu. Oteo mi se usklik: „Fast, slow!“ U tom duhu, prvo je išla brzopotezna Money Management For a Better Life , a posle nje Throsp%, koja počinje kao klasična rock balada, a završava se iščašenim, neurotičnim solom na saksofonu.

Nakon nešto više od sat vremena, došlo je vreme za kraj jednog od najboljih koncerata koje sam odgledao u poslednje 2-3 godine. Na talasu euforije dadoh poslednje kune za koncertni DVD, majicu i bedž, a palo je i upoznavanje sa opuštenim i veselim momcima iz benda. Sledeća evropska turneja je u martu, rekoše da će pokušati da uglave Beograd u raspored. Neće biti lako organizovati koncert mimo festivalske sezone, ali držim im palčeve.

Zagrebačke radosti (2) – MU (22.09. 2008)

2008-09-26T18:15:00.009+02:00

S obzirom na to da sam u Zagreb doputovao isključivo zbog Gutbucketa, a da se za etničku muziku interesujem tek kada je protkana kroz druge muzičke žanrove, nisam se ni najmanje zanimao za ostatak programa ZG Etno festivala. U tom duhu, nisam se informisao ni o portugalskom sastavu MU, koji je nastupao iste večeri kao i Gutbucket. Njihov koncert je održan u Klubu SC, u kome sam sticajem okolnosti proveo popodne, tako da sam mogao da ispratim njihovu tonsku probu.

Po bini se vrzmaju tri mladića i tri ženske, od kojih mi najveću pažnju privlači neobavezno obučena i veoma šarmantna štreberka-cvikerašica za kontrabasom. Za razliku od nje, ostale cure u bendu nikako da se late nekog instrumenta, pa mi pada na pamet da su tu tek u svojstvu igračica. Tu je i lik na bubnjevima sa nekim perčinom na glavi, reklo bi se da je žila kucavica benda – nešto poput Breginog Ogija. Povremeno napušta bubnjeve i svira aboridžinski instrument Didžiridu. Podršku mu pravi set udaraljki, a treći momak svira gitaru i još neke žičane instrumente. Koliko uspevam da razaznam na osnovu nasumično odsviranih odlomaka njihovog repertoara, po sredi je bućkuriš balkanskih, ruskih i bliskoistočnih melodija i ritmova. Na prvo slušanje, ne zvuči toliko loše, ali čeka se koncert za konačni sud.

U prostranom Klubu SC se skupilo tek nešto više od stotinak ljudi, ali su se svi zbili u ispred bine, pa je napravljen dovoljno prisan ambijent. Prvih par pesama protiče u živahnoj atmosferi, igra se u prvim redovima a bend je dobro raspoložen. One dve cure, za koje nisam znao da li su muzičari ili igračice, predstavljaju se u oba svetla. Jedna svira harmoniku, a druga violinu, pomalo i peva, a često izleće u centar bine i igra neke pažljivo osmišljene (tradicionalne, pretpostavljam) plesove, i to u veoma skockanom izdanju.

Nažalost, ubrzo kreće ono čega se pribojavam na koncertima ovakvih sastava - insistiranje na učešću publike u performansu. Jedna od devojaka (ona skockana) kreće da objašnjava kako treba da plešemo, pokazuje neke korake u pauzi između pesama, a za to vreme Ogijev portugalski pobratim merka nedužne muškarce po publici, ne bi li ih prisilo na ples sa već odobrovoljenim curama, od kojih je većina učestvovala i na plesnoj radionici ranije organizovanoj od strane benda. Nelagoda je trajala 2-3 pesme, tokom kojih su nevešti plesači bili u prvom planu.

Nakon toga situacija se drastično poboljšava. Bend odbacuje svoje pažljivo odabrano scensko ruho i kreće da svira punom parom, bez suvišnih kalkulacija i nametljive komunikacije sa publikom. Zvuk je veoma intenzivan i sabijen, podređen snažnom i preciznom ritmu, uz retke solističke izlete. Iako su dobro raspoloženi sve vreme, momci i devojke iz benda mi deluju mnogo opuštenije tokom drugog dela koncerta, a u publici je sve uzavrelija atmosfera.

MU je mlad bend, na početku svoje karijere, koji se opredelio da zapliva u sve komercijalnijim world music vodama. Kako se izboriti za mesto na prezasićenom tržištu etno zvukova? Čini mi se kao da ni sam bend nije načisto sa tim. Sa jedne strane, dosta se trude oko scenskog nastupa, što ih povremeno dovodi do same granice dobrog ukusa i stvara utisak odsustva spontanosti. A opet, itekako su sposobni da odsviraju najveći deo seta veoma uverljivo, snažno i bez zadrške. Srećom, finiširali su u pravom stilu, i napravili dobar štimung za njujorške majstore.

Zagrebačke radosti (1) – Uvertira

2008-09-26T18:12:00.005+02:00

Prošlo je 2 i po godine od poslednjeg zagrebačkog koncerta mog omiljenog benda – Gutbucket. Iako je taj nastup bio jako dobar, bilo je i detalja koji su mi umanjivali uživanje. Nakon dugog putovanja do Zagreba u ranim jutarnjim satima i smucanja po gradu, uveče – sasvim očekivano – dolazi do umora i pada energije. Poučen ovim iskustvom, počeo sam da dolazim makar dan ranije kad god bih išao u Zagreb povodom nekog koncerta. Takođe, Galerija SC, u kojoj su Gutbucket svirali tada, nema baš savršenu akustiku, a ni veoma slaba poseta u prostranoj galeriji nije doprinela stvaranju dobre atmosfere.

Ali su zato momci iz Gutbucketa dali sve od sebe, i odradili jedan od scenski najluđih nastupa koje sam ikad gledao. Budući da sviraju bez razglasa, a saksofonista Ken Thomson i (bivši) bubnjar Paul Chuffo bez ikakvih pomagala, lako su spustili svu opremu sa bine i ceo set odsvirali ispred malobrojne publike. Thomson je uletao u masu, skakao po ljudima (mene je udario ramenom!) i izvodio raznorazne blesave performanse. Sve u svemu, jako prijatna, dobro raspoložena i spontana družina. Kada sam saznao da ponovo sviraju u Zagrebu, nije bilo dvoumljenja oko eventualnog dolaska.

Ovoga puta Gutbucket su nastupili u okviru 3. izdanja ZG Etno festivala. Iako se u njihovoj muzici etno momenti dobro uklapaju sa jazzom i punkom, dosta su štrčali u odnosu na ostatak festivalske ponude (koliko sam uspeo da primetim - mahom glavnostrujaške world music egzotike). No, ovo i nije toliko čudno kao što deluje na prvi pogled. Budžetska sredstva je mnogo lakše pribaviti za festivalske nastupe nego za „obične“ koncerte, pa je valjalo iskoristiti strateški povoljan termin njihove turneje.

Jazz Bunker, 24. 09. 2008

2008-09-25T16:03:00.005+02:00

francesco bearzatti tinissima quartet - mandi friul (suite for tina modotti, 2008)
james carter - bro. dolphy (present tense, 2008)
trio grande & matthew bourne - caldedine (un matin plein promesses, 2008)
johan borgstrom - p. i. m. (boys in the dark) (smile and be serious, 2000)
medeski, martin & wood - ahaji (zaebos, book of angels, vol. 11, 2008)
cooper-moore, tom abbs, chad taylor - harare (triptych myth, 2004)
dennis gonzalez jnaana septet - portugal (for linda sharrock) (the gift of discernment, 2008)
billy fox - do the wiggle (the uncle wiggly suite, 2007)
spring heel jack - folk players (songs & themes, 2008)

Jazz Bunker ponovo radi!

2008-09-25T15:53:00.002+02:00

Nakon duge letnje pauze, na zagrebačkom Radiju SC ponovo kreće emisija Jazz Bunker (sreda, 21-22h), posvećena savremenoj jazz sceni. Plejliste ću kačiti svakog četvrtka na blogu. Evo i formalne najave:

Jazz glazba je tokom svog impozantnog stogodišnjeg staža prešla dalek put od njuorleanskih početaka do postmodernog 21. veka, u kome su žanrovske stege labavije nego ikad. Za slušatelje Radija SC Nikola Marković bira najuzbudljivije što suvremena scena nudi: njujorške i čikaške eklektičare, beskompromisne europljane i avangardne japance, a naći ce se mesta i za pokoju zaboravljenu melodiju zaslužnih veterana.

Umbria Jazz - Balkanic Windows 08

2008-09-03T13:25:00.012+02:00

Proteklo je već četiri godine otkako je čuveni Umbria Jazz Festival osnovao beogradsku filijalu, kroz koju su prodefilovale brojne vedete italijanske jazz scene, ali i mlade domaće snage. Sticajem raznoraznih okolnosti, za mene je ovogodišnje izdanje festivala bilo tek prvo koje sam odgledao.

Do preokreta nije došlo zato što sam smatrao da je program drastično poboljšan, već zbog griže savesti što sam propustio prošlogodišnji koncert Francesca Bearzattija, uz čiji album Suite For Tina Modotti intenzivno uživam ovih dana i nedelja. Ovom prilikom sam sebi obećao da ću uredno ispratiti čitav festival, da se ne bih kasnije kajao ako kojim slučajem propustim koncert nekog muzičara čiju ću vrednost shvatiti tek mesecima kasnije.

I tako, u petak uveče se zaputih prema amfiteatru muzeja 25. maj, gde je bilo predviđeno da se održi festival. Nikada ranije nisam bio tamo, pa me je koncertni prostor veoma prijatno iznenadio. Bina je postavljena na kružno betonsko poluostrvo , koje se nalazi na sredini malog veštačkog jezera, odnosno bazena. Krajnje idiličan i simpatičan prizor.

U pola 9, za kada je zakazan početak koncerta, publika je tek počela da se okuplja, pa sam uspeo da se udobno smestim u prve redove amfiteatra. Oko mene sve neki fini i kulturni ljudi. Makar dok nije naišla jedna nafrakana punačka koka u 40-im i sela sa svojim društvom tik pored mene, tako da sam u narednih nekoliko minuta (čak i kada je počeo koncert) imao priliku da čujem sve o tome kako joj se neki junoša nabacivao na moru, ali i par telefonskih razgovora ("evo me na nekom festivalu!"). Kada bude organizivano potpisivanje peticije za ukidanje besplatnih kulturnih manifestacija, eto mene u prvim borbenim redovima!

Prvo veče je otvorio internacionalni sastav Fatima Spar & Die Freedom Fries, u čijoj muzici ima mesta kako za balkanske i orijentalne ritmove i melodije, tako i za jazz muziku prve polovine 20-og veka - njuorleanske korene i sving. Koncert počinje numerom Zirzop sa istoimenog albuma, koji će činiti okosnicu setliste. Neparni ritmovi i balkanski melos prizivaju atmosferu meni ne toliko dragih Serbia Sounds Global kompilacija. Ipak, već od sledeće pesme se situacija bitno poboljšava,kada se bend se predstavlja u znatno eklektičnijem izdanju.

Na nekim fotografijama koje sam imao prilike da pogledam pre festivala, Fatima Spar mi je izgledala kao veoma ozbiljna i duboko osećajna žena, snažne pojavnosti i autoriteta. Kolika je samo moć dobre fotografije! Uživo, ona ostavlja utisak bezbrižnog, razdraganog devojčurka. Naravno, to nije ništa loše, naprotiv - u svakom otpevanom tonu oseća se istinska radost muziciranja, a plesanje u stilu 30-ih godina prošlog veka je neusiljeno i beskrajno šarmantno.

Njen baršunast vokal je veoma prijatan a interpretacija pouzdana, premda ne ostavlja slušaoca bez daha. Ni u samom bendu nema muzičara koji bi se istakao virtuoznim baratanjem vlastitim instrumentom. Ali ovde to i nije poenta. Individualni doprinosi se svode na ubacivanje osobenih, kitnjastih fraza, u čemu prednjači trubač Philipp Moosbrugger. On svira veoma strastveno, gotovo bez prestanka se služi prigušivačima uz pomoć kojih stvara širok spektar zabavnih efekata.

Glavna snaga benda je u odličnom poznavanju stilova kojima barataju, upečatljivim melodijama i besprekornoj interpretaciji kroz koju se oseća mladalački duh, iskrena predanost i ljubav prema muzici koju sviraju.

Naravno, bilo je i par slabijih momenata. Pored pomenute Zirzop, nelagodu mi je izazvala pesma posvećena George Bushu, koja se svojom tematikom (pored toga što je već sama po sebi užasno pomodna i prežvakana) nikako ne uklapa u senzibilitet benda, a neumesno mi je zvučala i obrada Joy Division hita Love Will Tear Us Apart u etno maniru.

Bez obzira na ovih par gafova, Fatima Spar i drugari su imali jako prijatan nastup, za koji će se ispostaviti da je predstavljao vrhunac prve festivalske večeri.

Nakon Fatime Spar je nastupio gitarista Domenico Caliri i njegov sastav Cal Trio. Već na sam pomen gitare u jazzu javlja mi se nekakva nelagoda i neprijatne asocijacije. Ako posmatramo kroz prizmu mainstreama, nalazim da je gitara (uz neke časne izuzetke poput, na primer, Djanga Reinhardta) jedan od najdosadnijih jazz instumenata. Nekoliko pesama Cal Trija koje sam preslušao online samo su podgrejale moje strahove i netrpeljivost prema jazz gitari, ali me je raznovrsnost preslušanog materijala naterala da skepsu na trenutak ostavim po strani i stavim u prvi plan ideju da će uživo odsvirane pesme biti možda još drugačije, tj. bolje od onih koje sam ja preslušao.

Već nakon par minuta moje nade su brutalno raspršene. Domenico Caliri je gitarista besprekorne tehnike, koga prate veoma interesantan bubnjar i pouzdan kontrabasista. Ali tu se svaka pohvala završava, pošto ova trojka očajno funkcioniše kao kolektiv. Caliri je kompozitor čije su osnovne teme krajnje neupečatljive, sola bez glave i repa, i sve vreme se stiče utisak da se ređaju nasumične stilske vežbe (be-bop, fusion, avangarda...), puki nizovi tonova koji bi mogli da imaju smisla tek kao zagrevanje pred probu sa bendom. Sve što ne valja u njegovom individualnom izrazu nepogrešivo se prenosi i na kolektiv. Zamislite tri tehnički besprekorna muzičara koji su se prvi put okupili na zajedničkoj probi, ali je očigledno da među njima ne postoji hemija i da ne bi imalo smisla praviti bend na duže staze. Upravo tako zvuči Cal Trio.

Nije prošlo ni pola sata od početka koncerta, a već sam uhvatio sebe u radnji koju prezirem na ovakvim manifestacijama - neobaveznom i pomalo glasnom razgovoru u prijatnom društvu koje sam sreo u pauzi između dva nastupa. Vreme je za momentalni odlazak.

********************

Drugo festivalsko veče je počelo koncertom domaće postave Unit 5, kome sam se naročito radovao zato što ću, nakon puno vremena, ponovo odgledati na delu odličnog mladog trubača Strahinju Banovića. Prethodnog puta sam ga gledao u okviru Bata Božanić kvinteta, rame uz rame sa bratom Nemanjom. Uvek mi je bilo neobično što njih dvojica gotovo uvek nastupaju zajedno u okviru raznoraznih sastava. Dva trubača sličnog senzibiliteta u jazzu nisu baš uobičajena kombinacija, niti bi se takvom duetu mogao, sem bratske ljubavi, pronaći valjan razlog. Bilo kako bilo, obradovalo me je što se u ovom bendu nalazi samo jedan od njih dvojice, a i činjenica da mu je partner u prednjoj liniji saksofonista Maks Kočetov, o kome sam u više navrata čuo lepe reči, iako ga nikada pre ovog koncerta nisam gledao uživo.

Unit 5 otvaraju koncert numerama Waynea Shortera i Lee Morgana, a i u nastavku se ređaju probrane hard-bop melodije. Bend je kompaktan, stilski veoma jasno profilisan i ne okušava se ni u kakvim eksperimentima. Svako od muzičara je vrhunski majstor svog instrumenta, a pažnju mi od starta najviše privlači Strahinja Banovic. Njegov ton je otvoren, veoma raskošan i snažan, a sola su veoma pažljivo osmišljena i u većoj meri predstavljaju plod lucidnog intelekta negoli instinkta i emocije. Retko kada se dešava da Banović zapadne u manirizam i recikliranje već odsviranih fraza. Sola obično započinje veoma energično i glasno, kao da želi da odmah skrene pažnju na sebe, ne bi li potom zadržao pažnju i nešto odmerenijim nizovima tonova.

Maks Kočetov je dostojan pratilac i opozit snažnoj Banovićevoj svirci. Njegova sola su nežnija i ne toliko pompezna, ali su zato harmonski podjednako uzbudljiva. Moj je utisak da se bolje snalazi na soprano saksofonu nego na altu, kada frazira previše tiho i nekako nedorečeno, kao da samo skicira sola koja će tek odsvirati nekom drugom prilikom.

Ostatak benda nije toliko upadljiv, ali se radi o veoma pouzdanim muzičarima. Ritam sekcija svira sa puno osećaja, a naročito bubnjar Dušan Ivanišević, koji bi na momente svoje strogo odmerene deonice diskretno ukrašavao kratkim solima.

Italijanska uzdanica za ovo veče je bio trubač Dino Rubino, koji nažalost nije ostavio mnogo bolji utisak od svog zemljaka koji je nastupio prethodnog dana. Svirka njegovog benda ne boluje od nedostatka ideja i koncepta. Ona je, jednostavno rečeno - dosadna. Pesme su u laganom ili srednjem tempu, post-bop orijentacije. Dino Rubino od početka koncerta sedi na stolici, udobno zavaljen i prekrštenih nogu, i deluje kao da su mu misli na nekom sasvim desetom mestu. Sve to ne bi bilo problem da mu i sola nisu takva - krajnje lenja i beskrvna. U sličnom duhu se pokazao i ostatak benda. Ni ovde se 20-30 minuta strpljivog podnošenja patnje nije pokazalo plodotvornim, pa je kucnuo čas za odlazak sa poprišta zbivanja.

***********************

Ako bismo ovogodidišnje izdanje beogradskog Umbria Jazza vrednovali prema učinku italijanskih snaga, mirne duše bismo mogli da kažemo da je festival doživeo fijasko. Srećom, pokazalo se da i na domaćoj sceni ima muzičara koji su sposobni da odsviraju prvoklasni glavnostrujaški jazz, a Unit 5 su na mene ostavili najbolji utisak na čitavom festivalu. Tek nešto manje upečatljivi su bili Fatima Spar i njena vesela međunarodna družina. Sveukupno, festival ipak zaslužuje prelaznu ocenu, a uz nešto respektabilnija italijanska imena treba očekivati još bolja izdanja u narednim godinama.

Francesco Bearzatti Tinissima Quartet - Suite For Tina Modotti (Parco Della Musica, 2008)

2008-08-28T17:29:00.015+02:00

Za razliku od skandinavske scene, koja se obično smatra predvodnicom progresivne struje evropskog jazza, podjednako živu italijansku scenu bije glas čuvara plamena tradicije. Ipak, poštovanje istorije žanra ne podrazumeva nužno hermetičnost i odsustvo svežih ideja. Kao što, uostalom, ni puko koriščenje elektronskih instumenata ili dekonstrukcija ustaljenih harmonskih obrazaca nisu nepogrešivi pokazatelj muzičkog napretka.

Talentovani italijanski saksofonista/klarinetista Francesco Bearzatti se nalazi na pola puta između žanrovskog nasleđa i postmoderne. Albumom Suite For Tina Modotti on na pravi način demonstrira kako se od već postojećih i dobro poznatih sastojaka spravlja sveža i originalna zakuska za jazz sladokusce raznovrsnih profila.

Striktno muzičkom analizom lako ćemo doći do zaključka da je glavni adut Tinissima Quarteta izvanredna umešnost u kombinovanju različitih žanrova - od tradicionalnog jazza i njuorleansko/kabaretskih izleta u stilu Gianluigi Trovesija do razigranih narodnjaka i rokerskih pasaža kojima akustični set instrumenata nimalo ne ublažava snagu. Ali ne treba zanemariti ni kvalitet koji se ne može registrovati notnim sistemom - izvanredna strastvenost sa kojom svira čitava četvorka.

Ona naročito dolazi do izražaja u furioznim numerama Why, koja protiče u smenama poletne melodije i napetih razigravanja ritam sekcije, a još više u Guerra Civil, raspojasanoj etno temi sa potpuno uvrnutim duvačkim solom (zamislite nekog avant/free jazz velikana, primoranog da svira narodnjake pod šatrom!). U Mission Tinissima Quartet zvuči poput punokrvnog rock benda kome biste stavili na raspolaganje jazz instrumente, dok je America! pod uticajem vickaste Trovesijevske eklektike.

Bend se izvanredno snalazi i u nešto sporijem ritmu, kada uz uvek raspoloženu ritam sekciju i duvači dolaze do izražaja. Bearzatti se pokazuje kao instrumentalista kome podjednako leže iščašene, vrišteće ekskurzije na saksofonu ( u završnoj Hermana No Duermes) i melodična, emotivna klarinetska sola, poput onog u numeri Mandi Friul (čija bas linija neodoljivo podseća na kultni Metallicin hit One!). Ni trubač Giovanni Falzone nimalo ne zaostaje - na performansu u numeri Russia bi mu pozavideo i sam Dave Douglas, a neka nežnija duša bi lako mogla da pusti i pokoju suzu uz prozukli, parajući zvuk njegovog instrumenta.

Ako su vam mrski latino narodnjaci, Mexico ćete doživeti kao najmanje uverljivu melodiju na albumu. Ovoj prolaznoj slabosti će se, doduše, lako oprostiti, nakon svih doživljenih radosti.

Oni kojima jazz nije toliko mio srcu često će o ovom odveć šarolikom žanru govoriti kao o "muzici za muzičare", koja grca u preteranom intelektualizmu i samozadovoljnim solima. Suite For Tina Modotti je idealan album za razbijanje ovakvih predrasuda, i obavezna lektira za ljubitelje jazza kojima su strast i emocije važniji od brzometne paljbe i zamršenih harmonija.

Seven That Spells - Black Om Rising

2008-08-12T15:27:00.002+02:00

Zagrebački psihodelični rockeri Seven That Spells su perjanica instrumentalne scene i jedan od retkih balkanskih bendova koji aktivno nastupa i izdaje albume van ovih prostora
(nastavak teksta)

Michael Dessen Trio - Between Shadow And Space (Clean Feed, 2008)

2008-08-08T20:27:00.019+02:00

Michael Dessen spada u red jazz muzičara mlađe generacije koji se nalaze na raskršću širokog polja novovekovne interpretacije baperskog nasleđa, free-jazza i pažljivo doziranog rokerskog naboja, koji retko sklizava u razuzdani fusion na tragu sedamdesetih godina prošlog veka.

Oficijelna kritika ovaj ne baš jasno definisani podžanr često označava kovanicom post-bop, dok je na sajtu allmusic.com ustanovljena još opštija fraza koja sama po sebi malo toga govori - modern creative. Ovakav terminološki poraz kritike ne ide joj toliko na štetu koliko govori o zavidnoj emancipaciji dobrog dela savremene jazz scene, koja valjano funkcioniše van žanrovskih stega i kvalifikacija, ne zanemarujući pritom prebogatu istoriju žanra.

Trombonisti Dessenu, na debitantskom albumu u trio formaciji, društvo prave kontrabasista Christopher Tordini i bubnjar Tyshawn Sorey. Nakon prvih odsviranih taktova svirka zvuči lenjo i neobavezno, kao da su se trojica drugara našla na probi i lagano se zagrevaju za "ozbiljno" muziciranje. Ipak, ovaj ležerni karakter albuma svoju varljivu pojavnost duguje kolektivnom radu benda i nekonvencionalnoj raspodeli uloga koje se smenjuju iz minuta u minut, a svaki instrument će imati prilike da se predstavi i u solo i u ritmičkim partiturama.

Uvodnu Between Shadow And Space Dessen otvara razvučenim, flegmatičnim trombonskim deonicama, a ubrzo mu se pridružuju Tordini i Sorey. Kontrabas je ritmički stožer i nosilac melodije koja doživljava fine varijacije, i povrh koje se ređaju nepredvidiva bubnjarska sola. U sličnom duhu protiče i najupečatljivija pesma na albumu Restless Years - melodija na kontrabasu sadrži svega tri tona, odsvirana sa rokerskim senzibilitetom, dok se bubanj, trombon i šturi zvuci Dessenovog laptopa priključuju isprva polako, da bi naposletku usledila bučna, raskalašna kulminacija.

Anthesis donosi dugačak uvod na kontrabasu i razradu uz pridruženi set bubnjeva, a nakon priključenja trombona ritam sekcija počinje da nauzmenično ubrzava i usporava tok pesme, naizgled slučajno se spotiče i pridiže, i poentira bravuroznim Soreyevim solom.

Dessen i drugari, nažalost, nisu imuni na samodopadne free egzibicije, koje u ovako labavo strukturiranoj svirci vrebaju iza svakog ugla. Chocolate Geometry i Granulorum se predugo guše u nasumičnim solima i opštim mestima free-jazza, dok je Duo Improvisation nešto kraća i utoliko prihvatljivija.

Završna numera Water Seeks prikazuje bend u drugačijem, ali veoma efektnom svetlu - umesto dinamične igre ritam sekcije ili free ekskurzija u prvom planu su elektronski zvučni zastori, povrh kojih odjekuje slojeviti eho trombonskih zvukova i brundajući, potmuli bas.

Michael Dessen se na albumu Between Shadow And Space predstavio kao autor koji svoj kvalitet u mnogo većoj meri duguje odličnom izboru ritam sekcije i kolektivnom muziciranju negoli sviračkim bravurama. Budući da se nalazi na samom početku solo karijere, teško je predvideti kojim putem će krenuti. Ukoliko svoj nesumnjivi aranžerski talenat stavi ispred poriva za dokazivanjem i zavodljive slobode free-jazza, imaćemo više razloga za radost.

Pharoah Sanders na Belefu

2008-07-27T17:08:00.002+02:00

Legendarni saksofonista, nekadašnji saradnik Johna Coltranea, osvežio je pred publikom na Kolosu uspomene na zlatne momente svoje karijere
(nastavak teksta)

Cinematic Orchesta na Belefu

2008-07-17T00:23:00.002+02:00

Eklektični nu jazz sastav Cinematic Orchestra održao je solidan nastup na pomalo zaboravljenom splavu Kolos, koji se za ovu priliku transformisao iz sportsko-rekreativnog centra u savršeni koncertni prostor
(nastavak teksta)

Return to Forever u Sava Centru

2008-07-08T20:55:00.003+02:00

Na velikoj povratničkoj turneji nakon 25 godina pauze, kultni fusion sastav Return to Forever je nastupio i pred beogradskom publikom. Preko dva sata svirke je malo koga ostavilo ravnodušnim
(nastavak teksta)

Summertime Festival - Branford Marsalis u Sava Centru

2008-07-08T20:43:00.003+02:00

Poznati američki saksofonista Branford Marsalis obradovao je ljubitelje tradicionalnog jazza nadahnutim nastupom u dobro popunjenoj dvorani Sava Centra
(nastavak teksta)

Jazz Bunker na godišnjem odmoru...

2008-07-07T10:08:00.000+02:00

...do 1. septembra.

Jazz Bunker, 18. 06. 2008.

2008-06-18T21:17:00.003+02:00

wadada leo smith - rosa parks (tabligh, 2008)
matana roberts quartet – exchange (the chicago project, 2008)
jason stein's locksmith isidore - miss izzy (a calculus of loss, 2008)
jason stein's locksmith isidore - that's not a closet (a calculus of loss, 2008)
wayne horvitz gravitas quartet - a walk in the rain (one dance alone, 2008)
gerry hemingway quartet - full off (devils paradise, 2003)
fire room - when water burns air (broken music, 2008)
michael dessen trio - restless years (between shadow and space, 2008)
7k oaks - pi too (7000 oaks, 2008)
dave liebman & ellery eskelin – cha (renewal, 2008)
x-legged sally - the shah of blah (killed by charity, 1994)
time berne – clear (mutant variations, 1983)
magnus broo quartet – clockwise (painbody, 2008)
spring heel jack - 1,000 years (songs & themes, 2008)
spring heel jack - at long last (songs & themes, 2008)
vijay iyer – threnody (tragicomic, 2008)

Jazz Bunker, 11. 06. 2008.

2008-06-12T02:02:00.004+02:00

william parker - doctor yesterday (corn meal dance, 2007)
avishai cohen - seattle (gently disturbed, 2008)
jacob anderskov trio - what roots (on the loose, 2004)
fredrik ljungkvist - oslo (badaling, 2007)
vijay iyer - comin’ up (tragicomic, 2008)
vijay iyer - age of everything (tragicomic, 2008)
open loose - blue light down the line (strange unison, 2008)
henry threadgill sextet - theme from thomas cole (you know the number, 1986)
strange party orchestra - elevator man (travellers’ tale, 2003)
tiptons - powerhouse (tsunami, 2004)
strange party orchestra - night owl cafe (travellers’ tale, 2003)
ingebrigt haker flaten quintet - green wood (the year of the boar, 2008)
satoko fujii - ants are crossing the highway (fragment, 2007)
fredrik ljungkvist - altro (badaling, 2007)
rudresh mahanthappa - joe made the face (for joe viola) (black water, 2002)
keith jarrett - eyes of the heart (part two) (eyes of the heart, 1976)

Intervju: Massimo Zu

2008-06-09T02:21:00.005+02:00

Ovaj intervju sam napravio povodom predstojećeg beogradskog koncerta Zu i Mike Pattona, koji će se održati 15. juna u SKC-u. S obzirom da se o Pattonu dosta toga već zna, a Zu malo ko i pominje, red je da i oni budu predstavljeni kako dolikuje. Makar na ovom blogu i po nekim internet forumima.

Zu je tročlani sastav (Jacopo Battaglia - bubnjevi, Massimo Pupillo - bas gitara, Luca Mai - saksofon), koji izvodi furioznu mešavinu avangardnog jazza i agresivne gitarske muzike. Postoje od 1997. godine, i tokom ovih desetak godina postojanja snimili su pregršt albuma, odsvirali na stotine koncerata, i sarađivali sa muzičarima najrazličitijih orijentacija - od jazzera i avangardista raznolikog spektra do punk, rock i metal bendova.

Zvanični sajt benda
Myspace prezentacija

Već sa početkom koncertne kampanje, došao sam na ideju da bih mogao da napravim intervju sa nekim iz benda. Massimo je bio neviđeno predusretljiv. Iako sam mu u e-mailu objasnio da će intervju biti plasiran samo preko mog bloga i nekih foruma, nije se nimalo dvoumio - čak je delovao veoma radosno povodom te prepiske. Odgovorio mi je na sva pitanja u roku od 3-4 dana, uz izvinjenje što nije mogao to da učini ranije, pošto je bio na mini turneji sa bendom 7K Oaks.

N M: Reci mi nešto o vašim muzičkim počecima. Kako si se upoznao sa Lucom i Jaccopom? Čime ste se bavili pre nego što ste oformili Zu? Jeste li imali neke druge bendove, i kakvu ste muziku svirali?

M P: Sva trojica smo odrasli u Ostiji kod Rima, veoma siromašnoj primorskoj oblasti u kojoj je ubijen Pasolini, i gde se skuplja dosta narkomana. Luca i ja smo vršnjaci. Upoznali smo se 1984. kada smo imali po 14 godina, i to na koncertu najgoreg benda na svetu - Saxon! Pošto smo bili jedini čudaci u kraju, vrlo brzo smo se sprijateljili, ali tek nakon mnogo godina počeli smo da sviramo zajedno. Luca se čak bavio i slikarstvom pre nego što je počeo da svira saksofon!

Jacopa smo upoznali 1989. godine. On je tada imao 13 godina i nigde nije išao bez Slayer majice. Jednom prilikom se pojavio na koncertu noise benda Sinatra, u kome sam ja tada svirao, i puno mu se dopalo to što je čuo. Zatim se navukao na Nomeansno i počeo da svira bubnjeve. Već u startu se videlo da je neverovatno talentovan!

Nekoliko godina kasnije, kada sam svirao u industrial bendu Gronge, pozvao sam Jacopa i Lucu da nam se pridruže. Veoma brzo smo se skapirali i postali previše uvrnuti za ostatak benda, tako da je raspad bio neminovan! Ostali smo nas trojica, bez gitare i pevača. Nastao je Zu. Bila je 1997. godina.

N M: Na vašoj myspace stranici piše da ste tokom prve 2 godine postojanja samo vežbali, bez ikakvih studijskih snimaka ili koncertnih nastupa. Zašto toliko dugo?

M P: U to vreme uopšte nismo planirali da se ozbiljno bavimo muzikom. Samo smo želeli da uživamo u sviranju i da pronađemo vlastiti izraz. Dosadili su nam šablonska muzika i bendovi kojima smo bili okruženi. Ali potrebno je dosta vremena, posvećenosti i sreće ne bi li se došlo do autentičnog izraza, to se ne može isplanirati. Po cele dane smo radili na našim bezveznim poslovima, i svirali svake noći koliko god smo mogli. A onda, jednog jutra, spontano je nastala prva Zu pesma. U tom trenutku smo konačno spoznali da je to naša muzika, i počeli smo da se razvijamo sa te tačke. Prvi album Bromio smo napravili za dva meseca. To se dešavalo 1998/99. godine.

N M: Kada ste počeli da svirate zajedno, da li ste imali ideju kako bi bend trebalo da zvuči?

M P: Nismo. Volimo toliko različitih vrsta muzike da smo praktično sve probali. Veoma nam je bitno da o stvaralačkom procesu ne odlučujemo racionalno - puštamo ga da teče svojim tokom, kao da ne zavisi od nas. Nikad ne bismo odsvirali nešto što ne osećamo duboko u stomaku. Zato puštamo muziku da se sama razvija, što zapravo znači biti dobar i obučen provodnik kroz koji će ova sila naići.

Od velikog značaja su nam bile i reči jednog od naših muzičkih idola, Johna Coltranea - on kaže da je uvek moguće otkriti nešto novo ako ogledalo duše održavate čistim. Mislim da smo, tokom godina, postali sve sposobniji da budemo dobri, čisti provodnici za muziku koja nadolazi. Poput Coltranea, i mi mislimo da je uvek moguće doći do nečeg novog. Oni koji kažu da su sve ideje u muzici već iscrpljene, samo se javno deklarišu kao ljudi uskih shvatanja, koji ne vide izlaz iz vlastitih okova.

N M: Odmah nakon prvog albuma otpočeli ste saradnju sa Eugene Chadbourneom. Kako ste se upoznali, i kakvo je iskustvo bilo raditi s njim?

M P: Bili smo njegovi veliki fanovi. Ja sam naročito voleo njegov album Songs, koji je predivan i jako potresan. U to vreme se nije bogzna šta dešavalo po Rimu, tako da smo sami organizovali svirke bendovima koje volimo, samo da bismo ih konačno videli na delu!

Tako smo organizovali i Chadbournov koncert, i na kraju koncerta smo odsvirali zajednički improvizovani set. Bio sam jako uzbuđen i uplašen zbog zajedničkog nastupa! Ali ispalo je odlično, pa smo rešili da snimimo zajednički materijal. Proveli smo nekoliko dana u garaži sa najjednostavnijom mogućom opremom, i sa lakoćom i uživanjem smo stvarali muziku. Naposletku, postali smo i dobri prijatelji.

N M: Album Igneo je producirao Steve Albini. Da li ste zadovoljni zvukom na tom albumu? Na koji način je Albini uticao na zvuk benda?

M P: Kada smo snimali naš prvi album Bromio, snimatelj je zamalo pao sa stolice kada nas je prvi put čuo! Bilo je jasno da niko u Italiji ne može da uhvati naš zvuk! Ljudi koji su dolazili na naše koncerte govorili su nam da smo mnogo bolji uživo, i da na studijskim snimcima nije uhvacen ni stoti deo naše koncertne energije.

U to vreme smo se sprijateljili i često išli na turneje sa amsterdamskim bendom The Ex. Oni su snimali neki materijal sa Albinijem u Francuskoj dok smo mi tamo bili na turneji, pa smo svratili smo do studija i pitali ga da li bi radio sa nama, i on se složio. Naposletku, otišli smo u Chicago i obavili sav posao veoma brzo!

Mislim da je na albumu dobro uhvaćen naš zvuk. U osnovi, Albini snima zvuk živog benda, ne producirajući ga. To je ono što Albini radi, i najbolji je u tome! Iako smo imali nekih sumnji oko konačnog učinka...ali nama je u prirodi da budemo perfekcionisti u svakom pogledu.

N M: Reci mi nešto o vašem radu sa Matsom Gustafssonom. Čuo sam zanimljivu priču o tome kako ste se zapravo upoznali u Zagrebu, na vašoj tonskoj probi?

M P: Ovako je bilo: nosio sam Nomeansno majicu na tonskoj probi pred zagrebački koncert, Mats mi je prišao i rekao: Nomeansno je moj omiljeni bend! Istog trenutka smo postali drugari!

Sa Matsom je fenomenalno raditi, i sa muzičke i sa ljudske strane. On je moćan instrumentalista i čovek otvorenog duha. Nijedan muzičar se ne se uklapa sa nama bolje od Matsa.

N M: Kakvu ulogu ima svako od vas trojice u bendu? Da li postoji neko ko je glavni kompozitor ili sve radite zajedno?

M P: Uloge su veoma jednostavno podeljene: svako od nas radi na svom instrumentu šta god hoće! Za nas bi se moglo reći da smo anarhisti, a jedna od najvažnijih stavki u bendu je da bukvalno sve zajednički razmatramo. I nikad ne glasamo, kod nas nema demokratije! Mora postojati potpuno slaganje oko svake odluke, bilo da se radi o muzici, poslovnim pitanjima, ili o nečemu trećem.

Što se tiče same muzike, sve ideje se rađaju na probama, kada funkcionišemo kao bend. Retko se dešava da neko dođe od kuće sa već spremnom idejom. Ponekad je to slučaj sa Jacopom, ali obično pravimo muziku samo kada smo svi na okupu.

N M: Znam da je dosta bendova uticalo na vas. Da li možes da izdvojiš 3-4 benda kojima se najviše diviš i koji su najviše uticali na muziku vašeg benda?

M P: To je težak zadatak! Sutra bih možda nabrojao neke druge bendove, ali trenutno, zbog mnogih - ne samo muzičkih - razloga, već i sa ljudskog stanovišta, to su:

Nomeansno

The Ruins

The Ex

John Coltrane Quartet

N M: Imate pesmu koja se zove Tom Araya is Our Elvis...kakva je vaša veza sa Slayerom, i sa heavy metalom uopšte? Koju vrstu metala volite?

M P: Mi u potpunosti potičemo iz metala. Tokom tinejdžerskih godina smo slušali metal, zatim hardcore punk, pa industrial, nakon toga savremenu klasičnu muziku, free-jazz, improvizaciju...pa ponovo metal!!! I ne trudimo se da previše mudrujemo oko toga. U našoj muzici ima mesta za sve što volimo. Ne želimo da pravimo izbor, to bi bilo kao kada biste odabrali samo jednu stranu svoje ličnosti i odbacili ostale! Još uvek slušamo puno metal muzike, i mislimo da je metalska publika sve otvorenija za inovacije unutar žanra. Luca najviše sluša metal od svih nas, mogao bi da nabroji hiljadu opskurnih bendova. Sva trojica mnogo volimo bend Meshuggah. Volimo The Melvins. Sve vrste...ne znam koji bi izraz bio najprigodniji...inteligentnog metala, recimo? Takođe, volimo Dillinger, Car Bomb, Earth, Asva, Cephalic Carnage...i još uvek slušamo AC/DC dok se vozimo kombijem!

N M: Šta misliš o drugim bendovima koji ukrštaju jazz i metal/punk, kao što su Gutbucket, The Hub, Trevor Dunn’s Trio Convulsant, Thing?

M P: Ovo nije baš definisan muzički žanr, svaki od ovih bendova se trudi da bude originalan i da izgura svoju viziju. Dobro se uklapamo sa The Thing - prošle godine smo zajedno išli na turneju, kao sekstet, a planiramo još jednu turneju sledeće godine.

N M: Ima li u Italiji muzičara ili bendova koji prave muziku sličnu vašoj?

M P: U Italiji postoji puno dobrih bendova. Pošto smo često na turnejama imamo priliku da slušamo bendove iz svih krajeva sveta, ali čini mi se da Italija, uz Francusku i Japan, ima jednu od najboljih underground scena. Najplodnije scene nastaju tamo gde mladi muzičari nemaju neku šansu da naprave karijeru baveći se pop muzikom, pa se okreću onome što im je zaista u srcu.

Dakle, postoji mnoštvo dobrih bendova. Evo i nekih imena: Udus (Luca Zu), Psychofagist, Ovo, Inferno, A Short Apnea, No Hay Banda Trio, Teatro Degli Orrori, With Love...

Problem je što ne postoje izdavačke kuće koje bi distribuirale italijansku muziku i van lokalnih okvira. I sa nama je isti slučaj, tako da se trudimo da radimo sa američkim izdavačima. Upravo sam pokrenuo malu izdavačku kuću Sonic Invaders, i nadam se da ću uspeti da predstavim puno dobre muzike!

N M: Zu je veoma energičan koncertni bend, ali ne baš konvencionalan, i ne može se tako lako svrstati u stroge žanrovske okvire. Išli ste na turneje sa mnogim alternativnim/rock bendovma, poput Melvins, Nomeansno, Lightning Bolt, itd. Kako na vašu muziku reaguje publika koja možda i nije dovoljno upoznata sa vašim radom?

M P: Publika uvek dobro reaguje. Ko god je otvorenog duha i ne plaši se bučne muzike, na dobrom je putu da zavoli Zu! Dešavalo nam se da nastupamo i ispred još većih bendova, kao što je Sonic Youth. Njihovi hardcore fanovi, koji nisu imali nikakvu predstavu o našoj muzici, vikali su na nas i terali nas sa bine, pa smo svirali još jače i sve ih potamanili.

N M: Kako reaguje publika na jazz festivalima?

M P: I ovde je isti slučaj, svuda ima ljudi ograničenih shvatanja. Srećom, uvek ima puno onih koji su otvoreni za nova iskustva. Nastupali smo pred najrazličitijom mogućom publikom. Čak smo, jednom prilikom, nastupali i na festivalu klasične muzike u Krakovu, pred sedamdesetogodišnjacima!

Svuda je isto - publika se menja, ali uvek će biti ljudi mogu da slušaju samo jedan žanr, i sa druge strane oni koji razumeju da je sve to Muzika, i da se sve može slušati. Isto kao što, tokom života, jedemo na stotine različitih vrsta jela, a ne samo jedno svaki dan!

N M: Gde ne najviše volite da svirate? U kojoj zemlji, kom gradu?

M P: Najviše uživamo u Japanu, a naročito u Tokiju. Kod Japana je osvežavajuće to što niko niko ne mari za žanrovske odrednice. Oni prihvataju muziku otvorenog duha, i mi to osećamo. U Evropi se obično pitaju koja je ovo vrsta muzike. Naročito u Nemačkoj - moraju da znaju da li smo jazz, hardcore, ili nešto treće. Imaju poriv da svoje iskustvo svrstaju u određene kategorije, to je u njihovim hegelijanskim genima! Ponekad su zatvoreniji baš oni koji ne izgledaju tako na prvi pogled.

U Tokiju smo svirali 10 puta do sada, samo u Rimu i Briselu smo svirali češće. I u drugim japanskim gradovima je ista atmosfera - ljudi su veoma otvoreni, slušaju pažljivo i sa uživanjem, i to se oseća.

N M: Da li se sećate vašeg beogradskog koncerta na Ring Ring festivalu, pre 4 godine, i kakvi su vam utisci?

M P: Naravno, taj nastup nam je ostao u prijatnoj uspomeni. Organizatori su bili veoma ljubazni, uživali smo tokom boravka u Beogradu. Veoma je bitno da se održavaju ovakvi festivali, koji promovišu novu, zanimljivu muziku, i na kojima se muzičari povezuju i dogovaraju o budućoj saradnji. I mi smo često započinjali nove saradnje upravo na ovakvim festivalima.

Veoma je važno da nova globalna, tržišno orijentisana politika ne uguši kulturu. Ovakvi festivali predstavljaju suštinsku razliku između Evrope i Amerike, gde je sve podređeno profitu, a nezavisni, kreativni muzičari teško žive.

N M: Ove godine ste na turneji sa Mike Pattonom. Kako ste se upoznali i počeli da svirate zajedno?

M P: Mikea smo upoznali davno - kada je prvi put došao u Rim sa bendom Fantomas, 2000. godine, tražio je od promotera da pozove nas umesto već dogovorene predgrupe. Pošto smo ionako planirali da dođemo na koncert, prihvatili smo poziv. Od tada smo često u kontaktu. Išli smo na japansku turneju sa Fantomas, i na evropsku turneju sa Fantomas/Melvins Big Bandom. S vremena na vreme, Mike bi se popeo na binu da otpeva jednu pesmu sa nama. Sledeći korak je bio sasvim prirodan - očigledno je bilo da ćemo početi da sviramo zajedno. Mike nas je, pre par godina, pozvao da napravimo kvartet za nastup na Victoriaville festivalu u Quebecu. Ispalo je fenomenalno, tako da sada već drugi put idemo na evropsku turneju!

N M: Kakav materijal izvodite na koncertima? Svirate li vaše pesme, njegove, ili oboje? Ili možda nešto potpuno novo?

M P: Sviramo novi materijal, koji smo napravili tokom nekoliko poslednjih meseci. Mike fantastično pronalazi uvrnute načine da uklopi svoj glas i slojeve elektronike u našu muziku. Kada sviramo s njim osećamo se kao da smo od samog nastanka benda bili kvartet. Bila je to ljubav na prvi pogled!

N M: Osećate li neki pozitivan pomak u komercijalnom smislu otkada svirate sa Pattonom, uzevši u obzir da je on najpopularniji muzičar sa kojim ste do sad radili?

M P: Ne baš. Zaista, naša muzika je suviše osobena, tako da i dalje plaši agente i izdavače, koji bi da igraju na sigurno. Mislim da je publika najčešće mnogo širih shvatanja od agencija, menadžera i novinara, koji ne žele da rizikuju, već samo da "rade svoj posao"!

N M: Da li je ovo trajna ili privremena saradnja? Planirate li studijska izdanja sa Pattonom?

M P: Uveren sam da ćemo kad-tad završiti u studiju sa Mikeom. Sviraćemo zajedno dokle god budemo uživali u tome!!!

N M: Ostali planovi za budućnost?

M P: Kao i uvek, ima ih puno. Ne možemo da se zaustavimo! U junu snimamo novi album. Bićemo na turnejama po Americi, Evropi i Japanu do sredine sledeće godine. Jako nas raduje rad sa pozorišnom trupom Societas Raffaello Sanzio - radi se o legendardnoj trupi čije se predstave izvode širom sveta. Takođe, pravimo neke pesme sa Robom Wrightom iz Nomeansno, a uskoro će se pojaviti i CD sa njujorškim noise hip-hoperima Dalek. Počeli smo da radimo i sa izvanrednom klasičnom pijanistkinjom Katiom Labeque, na projektu Garden of Evil. Takođe, nedavno smo nastupali sa FM Einheitom, bivšim članom Einsturzende Neubautena, koji koristi perkusije, bušilice i metal - to je zvučalo jako dobro, pa ćemo nastaviti da sviramo sa njim.

Svako od nas trojice učestvuje i u raznoraznim usputnim projektima, tako da smo gotovo svakodnevno zauzeti! Bavljenje muzikom doživljavamo na taj način, a ne kao pisanje 10 pesama svake godine, koje ćemo posle da snimimo na album i odradimo promociju. Za nas je muziciranje poput praćenja toka ideja, poput surfera koji pokušava da uhvati najbolji talas. Mi smo tu da služimo muzici, posvećujemo joj većinu našeg vremena i energije. Sa moje tačke gledišta, ona nam i vraća puno energije, života, i - što bi Bad Brains rekli - Pozitivnog Stava.

Recenzija: Nik Bärtsch’s Ronin – Holon

2008-06-05T03:02:00.009+02:00

Na svom drugom albumu za prestižnu izdavačku kuću ECM, švajcarski pijanista Nik Bärtsch osvežava prepoznatljiv duh evropskog jazza
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 04. 06. 2008.

2008-06-05T02:58:00.002+02:00

misha alperin – vayan (her first dance, 2008)
charles mingus - solo dancer (the black saint and the sinner lady, 1963)
humanization 4tet – cristadingo (humanization 4tet, 2008)
alice coltrane – leo (translinear light, 2004)
hilmar jensson - short or hairy (tyft, 2002)
peter evans & tom blancarte - kw-uhnx-wa (sparks, 2008)
kirk knufkke quartet – enough (big wig, 2008)
ben perowsky trio – segment (ben perowsky trio, 2003)
o'leary, kang, van der schyff – impish (zemlya, 2008)
7k oaks - foxp2 (7000 oaks, 2008)
muskel svan gunga – pongo (arp, 2002)
paolo angeli , hamid drake - fuga dal mouse (uotha, 2004)
doppelmoppel - walk 2 (outside this area, 2008)
doppelmoppel - walk 3 (outside this area, 2008)
vandermark 5 - speedplay (for max roach) (beat reader, 2008)
humanization 4tet - long march (for frida kahlo) (humanization 4tet, 2008)

Prikaz koncerta: John McLaughlin u Domu Sindikata

2008-05-18T21:43:00.010+02:00

Nakon organizovanja niza koncerata veterana iz pop i rok miljea, Beogradska arena je osvežila ponudu i proverenim imenima džeza
(nastavak teksta)

Ring Ring festival, drugi deo - prikaz koncerata

2008-05-15T23:32:00.007+02:00

Drugi deo trinaestog izdanja Ring Ringa je obeležio nastup austrijanca Christiana Fennesza, ali i spektakularno završno veče u krcatoj dvorani kulturnog centra Rex
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 14. 05. 2008.

2008-05-15T14:05:00.001+02:00

kamikaze ground crew - duke's entrance (the scenic route, 1992)
exploding star orchestra - sting ray and the beginning of time, part 1 (we are all from somewhere else, 2007)
exploding star orchestra - sting ray and the beginning of time, part 2 (we are all from somewhere else, 2007)
empty cage quartet - beedie and bob (stratostrophic, 2007)
satoko fujii – westerlies (erans, 2004)
el-p - get your hand off my shoulder, pig (high water, 2004)
tied and tickled trio - van brunt (ea1 ea2, 2000)
gnu - boneless part 2 (suro, 2003)
evan lurie - the salesman (how i spent my vacation, 1998)
michael blake - the creep (drift, 2001)
kazutoki umezu - yakitori (eclecticism, 1995)
natsumen – septemujima (endless summer record, 2005)
empty cage quartet - old ladies (stratostrophic, 2007)
roy campbell - aten and amarna (akhenaten suite, 2007)
julien lourau - the saloon (life is just a game) (the rise, 2002)
natsumen - sonata of the summer (endless summer record, 2005)
lol coxhill - insensatez (ear of the beholder, 1970)
zorn, douglas, laswell, patton, burger, perowski - part two (the stone – issue one, 2006)

Ring Ring festival, prvi deo - prikaz koncerata

2008-05-13T14:17:00.006+02:00

Tokom prve polovine 13. međunarodnog festivala nove muzike Ring Ring posetioci su mogli da vide i da čuju nekoliko stilski raznovrsnih, a kvalitetom mahom ujednačenih koncerata - od minimalističkih meditacija, preko rafalne duvačke paljbe, do rastrzanih zvukova iz laptopa
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 23. 04. 2008.

2008-04-24T21:53:00.001+02:00

zu - tom araya is our elvis (the way of animal powers, 2005)
boots brown – knee - high (boots brown, 2007)
becker, sclavis, lindberg - herber alptraum (transition, 1987)
thing - art star (garage, 2005)
zu & mats gustafsson - over a furnace (how to raise an ox, 2005)
zu & mats gustafsson - how to raise an ox (how to raise an ox, 2005)
george lewis - endless shout - i smashing clusters (endless shout, 2000)
brotzmann, nilssen-love, gustafsson - bullets through rain (the fat is gone, 2007)
medeski, martin and wood - beeah (it’s a jungle in here, 1993)
ellery eskelin - four chords (12 + (1) imaginary views, 2001)
peter brotzmann - part two (full blast, 2006)
dennis gonzales ny quintet - the matter at hand (at tonic, 2007)
jim black - optical (alasnoaxis, 2000)
zu - solar anus (igneo, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - at les instants chavirés - 1 (at les instants chavirés, 2002)
evan parker - barry guy - paul lytton - id 8 (bass, perc) (zafiro, 2006)
peter evans - one page (the peter evans quartet, 2007)
otto lechner solo - die wintersonnenwende - tanz mit der hex (accordeonata, 1994)
thing - ride the sky (lightning bolt) (action jazz, 2006)
clusone trio - i'm an indian, too ( i am an indian, 1995)
han bennink – at 6 (amplified trio, 2007)
nagl, bernstein, akchote, jones - big four (big four, 2007)
soil and pimp sessions- hahen (pimp of the year, 2006)
esbjorn svensson trio - the unstable table and the infamous fable (viaticum, 2005)

Prikaz koncerta: Intelligence u SKC-u

2008-04-21T14:48:00.006+02:00

Majstori art-punka iz Sijetla održali su kratak, ali efektan koncert pred nevelikim auditorijumom u maloj sali SKC-a.
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 16. 04. 2008.

2008-04-17T01:42:00.002+02:00

john mclaughlin - peace one (my goal’s beyond, 1970)
kneebody – poton (low electrical worker, 2007)
the claudia quintet - be happy (for s. n. goenka ) (for, 2007)
the claudia quintet - rug boy (for debbie clapper) (for, 2007)
chris potter – arjuna (follow the red line, 2007)
andrew d'angelo - egna ot waog (skadra degis, 2008)
the nels cline singers – fly fly (the giant pin, 2004)
mephista - legend of pele (black narcissus, 2002)
the nels cline singers – blues, too (the giant pin, 2004)
keefe jackson's fast citizens – signs (ready everyday, 2006)
keefe jackson's fast citizens – blackout (ready everyday, 2006)
ravi coltrane - variations III (in flux, 2005)
andrew d'angelo - 25 hits (skadra degis, 2008)
sven-ake johansson's free quartet – absinken (ballistik I-IX, 2007)
spanish fly - caveman (rags to britches, 1994)
the necks – fatal (chemist, 2006)

Jazz Bunker, 09. 04. 2008.

2008-04-10T00:20:00.002+02:00

rob brown ensemble - rocking horse (crown trunk root funk, 2008)
iswhat?! - fables of faubus (you figure it out, 2004)
christian prommer's drumlesson - higher state of consciousness (christian prommer's drumlesson, vol. 1, 2007)
strange party orchestra - bones (headbanging the piano, 1999)
elliot sharp - augury (datacide, 1990)
marylin mazur's future song - the electric cave (small labyrinths, 1997)
trevor dunn's trio convulsant - spector of serling (sister phantom owl fish, 2004)
original silence - if light has no age, time has no shadow (the first original silence, 2007)
wayne horvitz - disingenous firefight (american bandstand, 2000)
russell gunn - bitches brew (russell gunn plays miles, 2007)
rob brown ensemble - ghost dog (crown trunk root funk, 2008)
rob brown ensemble - exuberance (crown trunk root funk, 2008)
avishai cohen - elli (continuo, 2006)
brad mehldau - knives out (day is done, 2005)
ras moshe - far sight (transcendence, 2007)
ras moshe - if you see something, say something (transcendence, 2007)
briggan krauss - the plane (300, 1998)
sex mob – 007 (sex mob does bond, 2001)
the bad plus - 1980 world champion (prog, 2007)
roy nathanson – home (sotto voce, 2006)

Dan sa Otomo Yoshihideom (3) - intervju

2008-04-06T11:54:00.004+02:00

Otomo je tokom celog dana bio dobro raspoložen i srdačan, a takav je bio i po završetku koncerta, kada smo razgovarali. Veoma pristupačan lik. Njegov engleski nije baš savršen, a ni ja nisam sva pitanja formulisao dovoljno precizno, tako da u pisanoj varijanti neću preneti integralnu, već malko sređenu, izlektorisanu varijantu intervjua.

N M : Na ovoj turneji predvodite ansambl koji broji čak 11 članova. Kako funkcionišete na probama? Da li volite da imate potpunu kontrolu nad bendom ili puštate da stvari idu svojim tokom?

O Y: Ovaj bend postoji već tri godine. Na početku sam dosta kontrolisao situaciju, ali iz dana u dan, iz koncerta u koncert, svaki muzičar se trudio da pronađe vlastiti izraz i mesto u bendu. Sada gotovo da više ništa ne kontrolišem. Samo im zadam osnovnu temu. Ima tu dosta improvizacije, ali ne kao u jazzu, dosta je drugačije. Svako pokušava da pronađe svoj izraz na bini, da pronađu neku vrstu zajedništva sa prostorom, kao i zajedničku filozofiju i međusobno poštovanje sa drugim muzičarima na bini. To je suština kod ovog benda.

N M: Kada ste počeli da radite sa jazz ansamblima, prvo ste nastupali sa kvintetom, da bi kasnije bend postajao sve veći i veći...

O Y: Da, da! (smeh)

N M: Da li možda planirate da proširite i ovaj orkestar?

O Y: Da, nadam se, ali problem je u budžetu. Prava mera bi bila između 10 i 15 članova. Da ne bude mali, ali ni previše veliki bend, kako bi svi muzičari mogli da ostvare međusobnu interakciju. Da, to je prava mera.

N M: Čuli smo i večeras neke Dolphijeve numere. Nije toliko uobičajeno uraditi obradu čitavog albuma, kao što ste vi učinili sa Dolphijevim Out To Lunch. Zašto ste se opredelili baš za taj album?

O Y: Eric Dolphy nije sličan ni jednom drugom free jazz muzičaru. Naročito su specifične kompozicije sa albuma Out To Lunch. Zaista su fantastične, različite od free jazza, be-bopa, ili bilo koje druge vrste jazz muzike. Otvorene su za bilo kakvu vrstu improvizacije. Zato te numere i izvodim na svakom koncertu. Nakon osnovne teme možemo ići bilo kuda, svake večeri je potpuno drugačije. Eric Dolphy mi još uvek daje dosta novih ideja.

N M: Takođe radite i dosta obrada ne-jazzerskih numera. Kakav je vaš odnos, recimo, prema Beatlesima?

O Y: Beatlesi?

N M: Da, da

O Y: Zanima vas moj odnos prema Beatlesima, slavnim Beatlesima?

N M: Da, obradili ste ih na albumu Tails Out.

O Y: Aha, da, Strawberry Fields Forever...da, dosta su mi značili u mladosti, to mi je bila jedna od omiljenih pesama. Ali sada uopšte nisam vezan za takvu muziku.

N M: Meni je dosta zanimljiv vaš odabir pesama i tema koje obrađujete. Recimo, na jednom od prošlogodišnjih koncerata izvodili ste pesmu Theme Of Walter, koja je direktno inspirisana afro beatom. Kakav je vaš odnos prema afričkoj muzici?

O Y: Bavio sam se etnomuzikologijom kao student, ali to je bilo jako davno. Što se mene lično tiče, nisam mnogo pod uticajem afričke muzike, ali moj bubnjar jeste. Bend nije u potpunosti pod mojom kontrolom, i svako je slobodan da predstavi vlastite ideje.

N M : Kakav je vaš odnos prema izdavačkim kućama? Ne vezujete se nikad za jednog izdavača. Da li imate kontrolu nad radom u studiju, u kojoj meri se izdavači interesuju za sam proces snimanja ploča?

O Y: Izdavačke kuće za koje snimam se obično ne interesuju previše za moj rad, tako da nemam previše problema.

N M: Zapravo, najviše me interesuje vaš rad za John Zornovu izdavačku kuću Tzadik. Šta on misli o vašoj muzici?

O Y: Ne znam, nikad ga nisam pitao! U svakom slučaju, puno mi je pomogao, i ja sam mu veoma zahvalan. Tzadik je bio dobar za moje male bendove, dok je za veće ansamble situacija malo teža. Moram pronaći nekoga ko bi se brinuo o ovolikom bendu, a to nije lako. U Japanu je sve papreno skupo, naročito studijsko vreme.

N M : Da li ste ikada razmatrali mogućnost osnivanja sopstvene izdavačke kuće, poput recimo Johna Zorna, Davea Douglasa i nekih drugih jazz muzičara, kako bi ste u potpunosti kontrolisali posao i možda promovisali neke mlađe muzičare?

O Y: Ne, ne, nema šanse! Ne snalazim se baš dobro s tim poslovnim stvarima, brojanjem novca... ne, to nije posao kojim bih mogao da se bavim. Ali naravno, gajim veliko poštovanje prema muzičarima koji imaju svoje izdavačke kuće. Meni nije teško da samostalno izdam neki od mojih solo albuma, ali za ploču ovolikog benda to je zaista nemoguće. Moram da pronađem nekog sponzora.

N M: Kakav je položaj avangardnih muzičara u Japanu? Jeste li vi tamo popularni, i u kojoj meri?

O Y: Ne bih rekao, niko ne zna za mene! Samo najveći zaluđenici me znaju! (smeh)

Međutim, postoji i druga strana mog rada - pravim filmsku muziku. Pretpostavljam da dosta ljudi zna za moju muziku preko filmova, mada im moje ime nije previše poznato.
Što se tiče šire slike, u Japanu imamo dosta malih noćnih klubova koji su otvoreni za eksperimentalni pristup muzici, i to je sjajno. Tokio je veoma zahvalno mesto za bavljenje ovakvom muzikom.

N M: Da li pratite aktelnu jazz scenu u Japanu, ima li interesantnih mlađih imena koji ovde u Evropi još uvek nisu dovoljno poznata?

O Y: Uopšte ne pratim jazz scenu, to je za mene potpuno drugačiji svet od onog kome ja pripadam.

N M: Mislio sam na avangardne muzičare, ne na mainstream.

O Y: Ima mnogo noisera i eksperimentalista u Tokiju, Kjotu ili Osaki. Uvek mi je uzbudljivo da slušam mlađe muzičare, ima ih poprilično, ne bih da nabrajam imena. Trenutno mi je naročito interesantno kombinovanje instalacija i muzike, dosta muzičara se trenutno bavi time.

N M: Možete li mi reći nešto o vašem radu u okviru tzv. onkyo scene?

O Y: Ne znam...u to vreme sam bio zainteresovan za razne aspekte onkyo zvuka. Pre nekoliko godina su onkyo muzičari bili interesantni zato što su konstatno eksperimentisali, ali sada samo održavaju već utvrđeni stil. Sada sam totalno nezainteresovan za onkyo scenu.

N M: Postoji li sada u Japanu neki novi eskperimentalni zvuk koji se na neki način razvio iz te onkyo scene?

O Y: Da, da, svakako, ima dosta muzičara koji pokušavaju da se otrgnu od žanrovskih kanona.

N M: Cela ta eksperimentalna scena koja neguje onkyo zvuk je sve više težila ekstremima, poput sviranja gramofona bez ploča, recimo. Da li su iscrpljene mogućnosti eksperimentisanja u tom smeru? Kako vi vidite budućnost eksperimentalne muzike, u kom smeru bi mogla da se razvija?

O Y: Uh, ne znam...ko to može da zna? Solo eksperimenti me ne zanimaju previše. Mnogo je interesantniji rad sa drugim muzičarima. Ansambli pružaju daleko više mogućnosti za eksperimentisanje. Za mene je suština muziciranja u interakciji.

N M: Kakvi su vaši planovi za budućnost?

O Y: Imam u planu saradnju sa jednim vizuelnim umetnikom. Ne interesuju me uobičajene audio-vizuelne postavke, njih ne podnosim. Ali me zato jako zanima nešto drugačiji rad sa vizuelnim umetnicima. Oni bi pravili prostorne, a ja zvučne strukture. Ovakva kombinacija je zaista interesantna. Kada se vratim u Japan započeću rad na ovom projektu.

N M : Planirate li možda neka studijska izdanja sa jazz orkestrom?

O Y: Voleo bih to da uradim, ali u ovom trenutku nema zainteresovanih izdavača. Mada, mislim da je ovaj bend trenutno mnogo interesantniji uživo, tako da ćemo najpre objaviti još neko koncertno izdanje.

Dan sa Otomo Yoshihideom (2) - koncert

2008-04-06T11:52:00.003+02:00

Yoshihideov koncert je održan u dvorani Teatra &TD. Radi se o prostoru za 200-250 ljudi, koji ovom prilikom i nije bio baš ispunjen do poslednjeg mesta. Po mojoj slobodnoj proceni, skupilo se oko 120 do 130 ljudi. S obzirom na veliki broj koncerata avangardnog jazza koji se održavaju u Zagrebu, i u skladu sa tim pretpostavljeno zavidno obrazovanje zagrebačke publike, bio sam ipak malko razočaran. No, moguće je i da postoji izvesno zasićenje usled odlične ponude koncerata, a uz to je bio i radni dan...

No, dobro, to i nije previše bitno za moj doživljaj koncerta. Udobno sam se smestio u prve redove i sa znatiželjom fokusirao pogled na binu prepunu stolica i instrumenata.

Muzičari se polako nameštaju na svoja mesta, i koncert otvararaju Dolphijevom numerom Straight Up and Down. Čudesan krosover opskurnih elektronskih zvukova i kompleksnih jazz melodija u interpetaciji Yoshihideovog benda zvuči veoma sveže i unikatno. Budući da mi je nedavni Gustaffsonov beogradski koncert još uvek u svežem sećanju, sa nestrpljenjem i radošću iščekujem svaki zvuk koji će izaći iz njegovog moćnog baritona. I nisam morao dugo da čekam.

Odmah po završetku osnovne teme bend se upušta u potpuno slobodnu improvizaciju, brzo se zahuktava i biva sve glasniji i glasniji. Yoshihideova gitara je na maksimalnoj distorziji i reverbu, ostatak benda takođe svira punom parom, a Gustafssonova svirka je u prvom planu. Neverovatan saksofonista! Bez imalo zadrške ispucava sve svoje adute, zajapurenog, crvenog lica. Na početku sola sedi na stolici, ali se sve više vrpolji, na momente se pridiže, da bi naposletku skroz ustao i zasuo dvoranu rafalnom paljbom iz svog saksofona.

Otomo telesnim signalima sugeriše naglo presecanje buke. Kao nakon pada atomske bombe, sve se potpuno stišava, dok rastrzani zvuci laptopa i sinusnih talasa podcrtavaju postapokalptičnu atmosferu. U nastavku podugačke impovizacije, koja više nema nikakvih dodirnih tačaka sa Dolphijevim predloškom, bend se kreće u različitim smerovima. Smenjuju se tihi i nešto intenzivniji intervali, svako od muzičara dobija prostor za iskazivanje. Zapravo, skoro svako. Lik koji svira tradicionalni japanski duvački instrument Sho, oglašava se samo kada ceo duvački kontingent svira zajedno. Nisam baš načisto kako taj instrument uopšte zvuči.

Nakon otprilike pola sata, orkestar se vraća na početnu temu i privodi improvizaciju kraju. Vreme je za aplauz i mali predah.

Ne znam kako se zvala druga numera, ali radi se o jednom Yoshihideovom komadu kakve veoma često izvodi na koncertima, i koji ima prilično minimalističku strukturu. Improvizacija se razvija veoma polako, a svaki od instrumenata svira tek po jedan ili malko više tonova, varirajući sviranje u glasnoći i boji tona. Akcenat je sada u potpunosti prebačen na teksturu zvuka. Ovaj deo koncerta, koji traje 15-ak minuta, manje mi prija od uvodnog dela. Ipak više volim malo življu interakciju između muzičara.

Regularni set zatvara još jedna Dolphijeva numera - Hat and Beard. Ponovo mi se vraća prijatna jeza. Dolphijev album Out to Lunch je krcat antologijskim numerama, a Otomo Yoshihide je više nego dostojan interpretator. Pravo je uživanje slušati svaki ton koji dolazi sa bine. Kao i u uvodnoj numeri, i ovde nakon uvodne teme otpočinje skroz slobodna improvizacija. Nema više ni šešira ni brade. Način na koji Sachiko M (sine waves, tj. sinusni talasi) i Taku Unami (kompjuter) učestvuju u stvaranju zvučne slike za mene je koliko enigmatičan toliko i fascinantan. Razarajući cijuci, krčkanja i pucketanja se odlično uklapaju sa akustičnim instrumentima. Naposletku, falš sviranje je oduvek bila bitna stavka jazzerskog senzibiliteta, i ova tobožnja nesavršenost i iščašenost elektronskih zvukova je mnogo bliža tradiciji nego što se to čini na prvi pogled. Nakon par promena melodija i ritma, bend je pred kraj improvizacije fokusiraniji, a Gustafsson ponovo briljira. Ovoga puta je nešto odmereniji nego u vatrenom uvodnom solu, ali i dalje je veoma atraktivan. Sledi povratak na glavnu temu i brzi završetak, nakon čega se bend povlači sa bine.

Sledi buran aplauz, bend se vraća, a Otomo uz osmeh najavljuje da će izvesti pesmu koja je bila veoma popularna u Japanu šezdesetih godina prošlog veka, ali za koju niko van Japana nije čuo. Melodična tema nas uvodi u laganu improvizaciju koja je bliska, recimo, Yoshihideovoj interpretaciji predivne Mingusove melodije Orange Was The Color Of Her Dress, Then Blue Silk. Na bisu nije bilo momenata koji će trajno ostati u sećanju, ali je i bez toga bilo jako prijatno i opuštajuće.

Sada je svirka zaista gotova, i sala se polako prazni, a ja ostajem u dvorani pošto sam još ranije dogovorio razgovor sa Yoshihideom za Radio SC. Svi članovi benda su veoma dobro raspoloženi i zadovoljni koncertom, a na prvom mestu Mats Gustafsson, koji ne skida osmeh sa lica. Naročito je oduševljen Taki Unamijem i njegovim, za jazzerske prilike, nekonvencionalnim instrumentom (dobacuje mu: “To je pravi jazz instrument! Preskočio je swing, preskočio be-bop!) .

Muzičari se pakuju i kreću ka bifeu, a Yoshihide i moja malenkost nedugo za njima.

Dan sa Otomo Yoshihideom (1) - pre koncerta

2008-04-06T11:37:00.006+02:00

Nakon propuštenog zagrebačkog koncerta pre par godina, zaista nisam očekivao da će se tako brzo ukazati nova šansa da odgledam koncert Otomo Yoshihide’s New Jazz Orchestra. Radi se o sastavu koji ne dolazi toliko često u Evropu, a i kada dođe ne drži previše koncerata. Organizovanje nastupa za tako veliki ansambl (11 muzičara) nije nimalo jeftino, a honorar za bend je praktično nemoguće isplatiti od prodatih karata. Troškove organizacije koncerata ovog tipa u Evropi obično pokrivaju budžetske institucije, kakve su državna ministarstva ili gradski odseci za kulturu.

Ekipa iz zagrebačkog SC-a, naravno, može samo da sanja o novcu koji se ulaže u organizaciju Sabora trubača u Guči ili novosadskog Exita, ali svejedno raspolaže veoma pristojnim budžetom, te iz godine u godinu sastavlja koncertni program kakvim se ne može podičiti nijedna od balkanskih zemalja. Umesto velikih (i preskupih) zvezda koje se vrte po MTV-u i dosadnih mainstream jazzera, u Studentskom Centru koncerte drže bendovi i muzičari kojima je razvijanje osobenog izraza važnije od zgrtanja novca i jurnjave za uspehom na top listama

Program za predstojećih par meseci možete pogledati ovde.

No, da se vratimo Otomo Yoshihideu. Pre 11 godina je sa kultnim eksperimentalnim sastavom Ground Zero gostovao u Beogradu. Ljudi koji su tada bili na koncertu i dan danas sa ushićenjem govore o tom nesvakidašnjem događaju. Nakon par godina Yoshihide ponovo dolazi u Beograd, ali i u Novi Sad, gde se predstavlja u opskurnom, minimalističkom izdanju, karakterističnom za tadašnju japansku improvizacijsku (onkyo) scenu. U to vreme bio sam previše mlad i okupiran drugačijom muzikom, tako da nisam obratio pažnju na ova gostovanja.

Nekoliko godina kasnije prvi put sam došao u posed nekih Yoshihideovih albuma sa jazzerski orijentisanom postavom, a najveću pažnju mi je privukao Tails Out. Nedugo potom zavoleo sam i Flutter. Iako mi se i sada više sviđaju Yoshihideove manje formacije, nisam ostao ravnodušan ni na albume koje je snimao sa mnogoljudnijim bendovima. Prošlogodišnji serijal koncerata objavljen pod nazivima Parallel Circuit i Series Circuit prikazuje Yoshihideov New Jazz Orchestra u punoj snazi, i za očekivati je bilo da u Zagrebu izvede sličan materijal.

Zagrebački koncert je bio najavljen za ponedeljak, 31. mart. Tog dana sam bio blago nervozan i ophrvan tremom. U planu je bio intervju sa Otomom, a ne mogu biti posve ravnodušan povodom razgovora sa jednim od mojih omiljenih muzičara. Takođe, u dogovoru sa mojim dobrim prijateljem i urednikom Radija SC, Nenadom Borovićem, trebalo je da tokom popodneva napravim na radiju uvod u koncert – uz par Yoshihideovih numera valjalo je prozboriti pokoju mudru i dovoljno informativnu reč o majstoru sa dalekog istoka. Pre nekoliko nedelja sam na pomenutoj radio stanici pokrenuo emisiju Jazz Bunker, ali nikada se, pre tog ponedeljka, nisam oglašavao uživo iz studija.

Kada sam stigao do radijskih prostorija, pao je dogovor da sa Nenadom odem do obližnjeg hotela Laguna u kome je bio smešten bend, i da dovedemo muzičare do dvorane u kojoj će se održati tonska proba, a kasnije i koncert. U hodniku se već vrzmalo par muzičara, da bi polako i ostali počeli da silaze jedan po jedan. Ubrzo počinjem da raspoznajem ekipu koju sam do sada gledao samo na kompu, i to u odličnom dokumentarcu Guillaume Deroa – Otomo Yoshihide’s Music. Obuzima me prijatno osećanje.

Među poslednjima silazi i Otomo, upoznajemo se i objašnjavam mu kakav je plan. Čekamo Mata “Žednouhog” Škugora da kolima pokupi instrumente, nakon čega krećemo peške do SC-a bez suvišnog tereta. Svi su tu sem Matsa Gustafssona – on je otišao da prošeta po gradu, i čekamo ga da stigne taksijem. Ubrzo i on stiže. Sa njim je Yoshihideov tour manager – matori nemac zarastao u predugačku bradu, visok 2 metra i težak sto kila. Impozantna ljudina! Nažalost nisam uspeo da zapamtim njegovo ime, a ni Google nije previše pomogao. Atmosfera je na nivou – svi su dobro raspoloženi i jedva čekaju da krenu sa tonskom probom. Yoshihide i Gustafsson vode veselu konverzaciju, ostali mirno prate mene i Nenada na putu do SC-a.

Stižemo do velikog kompleksa SC-a, i odlazim brzo do radijske stanice pošto je vreme da najavim koncert. Program radija se preko velikih zvučnika emituje u holu koji se nalazi ispred studentske menze. Svi koji u to vreme dođu da klopaju, biće prinuđeni da pola sata slušaju Otomo Yoshihidea! Zabavlja me ta ideja. Ipak, rešio sam da ne terorišem previše, pa sam odabrao poletne i kratke “Playgirl” i “Theme Of Walter”, ali za završnicu sam morao da ostavim epohalnu “Eureku”. Javljanje direktno u program nije proteklo skroz bez treme, pa sam se trudio da priču skratim koliko sam mogao. Dok ide Eureka, i u njenom završnom delu bučna kolektivna improvizacija, razmišljam o studentima koji čekaju u redu za klopu, i ponovo mi se javlja zločest osmeh.

Nakon što sam odjavio emisiju i malo predahnuo, Nenad mi javlja da on neće moći da odvede muzičare na klopu, kako je prvobitno bilo planirano, i pita mene da ja to odradim. Večera u restoranu sa Yoshihideovim bendom? Iz prve sam zbunjen, ipak se treba pobrinuti za dvanaestoro ljudi, malo li je! Ali naravno, jasno je da pristajem. Mate i Nenad mi objašnjavaju u koji restoran da odvedem ekipu, dobio sam hiljadu kuna (nešto više od 10 hiljada dinara), i polako sam se zaputio ka Medvedgradu sa razdraganom družinom.

Na putu do restorana razgovaram sa tour menadžerom – ispostavlja se da se radi o veoma prijatnom i zabavnom liku, koji priča na svojoj varijanti engleskog jezika sa krajnje iščašenim nemačkim akcentom. On se interesuje za moj rad u SC-u, i tu mu ja objasnim da sam iz Srbije i da sam ovde manje-više u prolazu. Pričamo malo o Ring Ring festivalu, malo o Peteru Brotzmannu. Stekao sam utisak da se radi o sjajnom karakteru, menadžeru koji je pun poštovanja prema svojim klijentima i koji se ovim poslom bavi pre svega iz velike ljubavi prema muzici.

Pridružuje nam se i Mats Gustafsson, a ja više ne mogu da sakrijem oduševljenje i započinjem priču o nedavnom beogradskom koncertu njegovog benda Thing. I njegovi utisci su veoma sveži i jaki – drago mu je što je koncert bio dobro posećen, i naročito ističe da mu se veoma svidela velika sala SKC-a. Spomenuo sam mu da je dosta ljudi u BG-u upućeno u njegovu saradnju sa rok muzičarima, prevashodno sa Sonic Youth, i da su verovatno i zbog toga došli na koncert. Matsu to nimalo ne smeta, štaviše konstatuje da je to dobra polazna tačka za upoznavanje sa njegovim radom. Ne voli da razmišlja o sebi kao o jazz muzicaru niti da se tako predstavlja, posto većina ljudi obično uz termin “jazz” zamišlja muziku koja je nastajala pre pedesetak godina, dok se današnji jazz zapravo kreće u nekim sasvim drugim pravcima. Kroz razgovor o perspektivama jazza u 21. veku veoma lako nalazimo zajednicki jezik.

No, već smo nadomak ogromnog restorana, i vreme je da se pozicioniramo za klopanje. Ulazim ispred moje neobične družine i pitam najbližeg konobara da nam pronađe sto ili stolove za 13 osoba – 11 muzičara, menadžera, i moju malenkost. Konobar spaja nekoliko stolova i polako se smeštamo.

Ubrzo kreću i narudžbine – da stvar bude što komplikovanija, japanci zapucali isključivo na najveće i najskuplje porcije! Naravno, naručuju se i supe i salate, veseli menadžer i jos veseliji Mats naručuju po pivo, a bogme i jednu šljivovicu, a ja već padam u paniku da ćemo probiti budžet. Proračunavam koliki su troskovi i vidim da ce biti tesno, sto znači da ću morati da zovem Nenada ili Mata da priskaču u pomoć, a to bi bila sasvim suvišna komplikacija. Naravno, glupo mi je da intervenišem i kazem ekipi da se stisnu i budu malo štedljiviji, ne ide. Umesto toga, dok muzičari razdragano ćaskaju među sobom i grickaju salatu u iščekivanju glavnog jela, ja zveram unaokolo i pogledom tražim konobara, makar da mi proračuna dotadašnji trošak. Jedan od mlađih likova iz benda, kompjuteraš Taku Unami, uočava moju unezverenu facu i pita da li sam OK. Ja kažem da jesam, da je sve u redu, ali Otomo me je odmah provalio i veselo upitao “Jel se uklapamo u budzet?”, što je bio signal za smeh ekipe koja je bila bliža mom kraju stola. Ja sam se naravno tvrdoglavo držao svoje tvrdnje da je sve u redu. Konačno nalazim našeg konobara. Troškovi su malo veći od planiranih, ali imam neke evre koji će pokriti prekoračenje budžeta, tako da su se stekli uslovi da se i ja opustim. Stižu dve džinovske porcije svakojakog mesa i jedna džinovska porcija raznih vrsta ribe, i kreće opušteni i obilati krkanluk. Ponovo je sve baš kako treba!

Nakon prvobitnog talasa ždranja, Otomo drži mali govor u kome objašnjava šta će se i kako svirati večeras. Kreće veoma živ i opušten razgovor, makar između japanskih članova ekipe. Za razliku od njih, Mats Gustafsson, koji je do tada bio veoma ležeran, ovaj deo večere shvata veoma ozbiljno i nešto zapisuje na malom papiriću. Kasnije se razgovor nastavlja na japanskom jeziku, pa nisam više ništa mogao da pohvatam. Bliži se devet sati, morao sam da upozorim družinu da je vreme za pokret.

Svi su siti i veoma veseli, i u laganom ritmu krećemo nazad do SC-a. Koncert se bliži....

Recenzija: Steven Bernstein - Diaspora Suite

2008-04-04T13:57:00.006+02:00

Njujorški trubač Steven Bernstein, jedan od najistaknutijih protagonista tamošnje veoma eklektične downtown scene, po četvrti put se okušao u kombinovanju modernog jazza i tradicionalne jevrejske muzike.
(nastavak teksta)

Jazz Bunker, 02. 04. 2008.

2008-04-02T21:05:00.004+02:00

otomo yoshihide's new jazz orchestra - hat and beard (series circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra - super jetter (parallel circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra – gazzelloni (parallel circuit - onjo live, 2007)
otomo yoshihide's new jazz orchestra - shichinin no keiji (parallel circuit - onjo live, 2007)
hiromi – xyz (another mind, 2003)
kornstad trio - spring song (space available, 2001)
box - untitled 11 (studio 1, 2008)
box - untitled 3 (studio 1, 2008)
triosk - not to hurt you (the headlight serenade, 2006)
triosk – headlights (the headlight serenade, 2006)
ethan winogrand - tangled tango (tangled tango, 2007)
exploding customer - who serves the servant? (at your service, 2007)
vandermark 5 - further from the truth (for walker evans) (beat reader, 2008)
taylor ho bynum sextet - bluebird of delhi (the middle picture, 2007)
josh roseman's constellation - greasy feets (live at tonic, 2005)
fred anderson and hamid drake – sakti/shiva (from the river to the ocean, 2007)

Jazz Bunker, 26. 03. 2008.

2008-03-27T00:53:00.002+01:00

nik bartsch's ronin - modul 42 (holon, 2008)
nik bartsch's ronin - modul 41-17 (holon, 2008)
cuong vu - accelerated thoughts (vu-tet, 2007)
yoshuke yamashita trio - double helix (chiasma, 1975)
trio braam - de joode - vachter - hotch as ginseng (change this song, 2006)
the microsopic septet - mr.bradley, mr.martin (take the z train, 1983)
steven bernstein –

judah

(diaspora suite, 2008)
steven bernstein - simeon (yis may chu) (diaspora suite, 2008)
chicago underground duo - falling awake (in praise od shadows, 2006)
ne zhdali and billy tipton memorial sax quartet - wheel of fortune (pollo d’oro, 1998)
powerhouse sound - old dictionary (for bernie worrell) (oslo/chicago: breaks, 2007)
robotobibok – grzybiarz (instytut las, 2003)
susie ibarra - lakbay: gawain ng pamilya 1 (folkloriko, 2004)
susie ibarra – lakbay: ang sayaw (folkloriko, 2004)
kneebody - wide eyed (self-titled, 2005)
jamie saft – tefachim (sovlanut, 2000)
korekyojin – arabesque (self-titled, 1999)
russ johnson – saguache (save big, 2004)
the lounge lizards - the hanging (voice of chunk, 1988)
nik bartsch's ronin - modul 45 (holon, 2008)

Jazz Bunker, 19. 03. 2008.

2008-03-23T19:10:00.000+01:00

michael blake - drift (drift, 2001)
doctor nerve - nerveware no. 8 (skin, 1995)
curlew - still (mercury, 2003)
ben allison - talking heads (cowboy justice, 2006)
david s. ware - jazz sci-fi ( corridors & parallels, 2001)
frank gratkowski - part 7 [low] (facio, 2004)
ned rothenberg - raibread (real and imagined time, 1995)
jaco pastorius - vashkar (jaco, 1974)
cuong vu - our bridge (bound, 2000)
jacob fred jazz odissey - grub ridge stomp (all is one, 2002)
12twelve - il monstro (l' univers, 2006)
kidd jordan - forever (palm of soul, 2006)
michel portal - mutinerie (dockings, 2000)
koch, schutz, studer - the burning tongue (life tied, 2004)
matthew shipp - the key (equilibrium, 2003)
steven bernstein - dan (diaspora suite, 2008)
steven bernstein - naphtali (diaspora suite, 2008)
the hub - big mouth (accident)
weird nightmare - work song (meditations on mingus, 1992)
okkyung lee - closed window (nihm, 2005)
kamikaze ground crew - diamonds are just glass (scenic route, 1992)

Jazz Bunker, 12. 03. 2008.

2008-03-23T19:09:00.003+01:00

dave douglas - married life (moonshine, 2007)
happy apple - youth oriented (youth oriented, 2003)
zu & mats gustafsson - eating the landscape (how to raise an ox, 2005)
otomo yoshihide's new jazz quintet - solvent waltz (tails out, 2004)
gutbucket - lift cover, pull cord (dry humping the american dream, 2004)
the beat circus - i am not an animal, i am a human being (ringleaders revolt, 2004)
denison-kimball trio - factory loop (soul machine, 1995)
okkyung lee - on a windy day (nihm, 2005)
evan lurie - the glass (how i spent my vacation, 1998)
the claudia quintet - they point...glance...whisper...then_snicker... (semi-formal, 2005)
scotty hard's radical reconstructive surgery - noonday demon (self titled, 2006)
miles davis - two faced (water babies, 1967)
vandermark 5 - friction (for gyorgy ligeti) (beat reader, 2008)
vandermark 5 - new acrylic (for andreas gursky) (beat reader, 2008)
sylvain kassap - botrytis cinerea (strophes, 1998)
chris speed - skipping really high (iffy, 2000)
anderskov accident - fibo ludo (unity of action, 2005)
lucien dubuis trio - insomnie (tovorak, 2005)
trio braam- de joode- vachter- orange oranje (colors, 2002)

Zdravo svima...

2008-03-23T19:08:00.000+01:00

Počev od prošle srede, u terminu od 19 do 21h, na zagrebačkom online Radiju SC (www.sczg.hr) se može poslušati moja emisija Jazz Bunker. Evo kratke najave koju sam pripremio povodom emisije:

Jazz glazba je tokom svog impozantnog stogodišnjeg staža prešla dalek put od njuorleanskih početaka do postmodernog 21. veka, u kome su žanrovske stege labavije nego ikad. Nikola Marković za slušatelje Radija SC bira najuzbudljivije što suvremena scena nudi: njujorške i čikaške eklektičare, beskompromisne europljane i avangardne japance, a naći ce se mesta i za pokoju zaboravljenu melodiju zaslužnih veterana.

Za sada će se se emisija sastojati samo od muzike, bez moje govorancije između pesama, a plejliste ću kačiti na ovom blogu, koji sam otvorio upravo tim povodom.

No, kada sam već tu, iskoristiću priliku i da s vremena na vreme prosledim linkove ka tekstovima koje pišem za web magazin Popboks (www.popboks.com), ali i da napišem usput pokoju rečenicu za svoju dušu i blogerski auditorijum.

Toliko za sad. Svratite, raspitujte se, komentarišite...